Imam jedan ogroman problem sa voljenom osobom pa posto ni sam vise ne znam sta da radim molio bih nekog za normalan i racionalan savet!

U vezi sam 4 godine.   Ja sam zaposlen a moja devojka studira.   Do zavrsetka studija je ostalo jos 6 ispita (nimalo lakih).   Ona je u strasnoj panici da nema snage da zavrsi fax a na taj problem se nadovezuje to sto svi oko nas sa kojima se druzimo imaju bebicu, pa samim tim i ona sugerise da poradimo na tome.   Ja sam naravno za ali prvo bih zeleo da ona zavrsi fakultet pa da bude maksimalno rasterecena.   Poceli smo od skora i samostalno da zivimo, tako da polako sredjujemo zivot.   Ona je u velikoj frci i pati od nesanice zadnjih nedelju dana(dobila je i neke lekove ali nije bas uvek uspevalo da zaspi).   Ja sam naravno uz nju, maksimalno je podrzavam i bodrim ali to nekad daje kontra efekat, jer ja onda ispadam nerealan kad joj kazem da ce biti sve u redu.   Nikada se nismo svadjali a u zadnje vreme svadje su sve cesce, sto meni izuzetno smeta jer zamislite da posle napornog radno dana dodjete kuci i odmah dobijate neka prebacivanja zasto ovo, zasto nisi ono, meni nije dobro ja nemogu sve sama i tako.   Par puta sam izasao iz kuce da bih malo iskulirao jer ako puknem ko zna sta ce biti.  
Mislim voleo bih da mogu ja recima da smirim nekog ali jednostavno to nikad nisam umeo i svaki moj problem sam sam resavao bez kuknjave i pritisaka drugih ljudi.   Napominjem da mi je veoma stalo do nje ali stvarno vise ne znam sta da radim, osecam da pucam polako sa mozgom.  

Ako iko ima neki dobar savet nek se javi.  

Pozdrav

Ja nisam ni psiholog, ni psihijatar, ali mogu da kazem da ne bi bili ni prva ni poslednja koja bi zavrsila faks sa stomakom do zuba
Lepo ti njoj nadji neku zanimaciju pored fakulteta, ili jos bolje, posao... pa kad vidi kako je to raditi 8 sati i putovati jos 2-3 minimu, ima da sedne i zavrsi fakultet za par meseci...

Znam gde sam se ja zeznou, a i poneki ljudi koje poznajem, pa možda mogu da
ti dam savet koji možda i može da ti pomogne.

Sada je kod nje opterećenje sa završavanjem studija. Kada to završi, sledeće će
biti da pronađe posao, čisto da bude sigurna u svoju nezavisnost.
Zatim sledi opterećenje trajnim rešavanjem stambenog pitanja. To ćeš i ti da
potenciraš kao prioritet.
Lista se nastavlja skoro u nedogled.

Moj savet ti je: pravite decu!
svi nadolazeći problemi koji ti se vrzmaju u glavi se mnogo lakše rešavaju
ako imaš prave i iskrene motive. Dete je najveći i najčistiji motiv.

Nemoj da zatekneš sebe u 40-toj kako se pitaš:
- sve imam, ali šta sam koji moj čekao sa potomstvom?

Evo ti još jedan motiv:
Zamisli sebe sa šezdeset i nešto godina kako vodiš unuka na pecanje

 


Još nešto: imam drugaricu koja je na trećoj godini
ekonomije rodila trojke!
Završila je fax u roku i radi.

Pa prvo sto sam joj predlozio da se ona zaposli i da brine o svemu (klopa, racuni itd. ) a ja cu da lepo upisem neki fax i da ucim do mile volje.  :D

Ali dzabe opet ispadne da sam JA protiv nje!

Stambeno pitanje nam je reseno, sto je u trenutnoj situaciji po mom misljenju ogroman uspeh u zivotu.

Ma, to nije nista strasno... otkucava joj bioloski sat...
Hm.. kad bolje razmislim... to jeste strasno, jer se zene u toj panici pretvaraju u jazjarene lavice... ali ne lavice po hrabrosti, vec po ubitacnosti i brutalnosti... 

Ako dobro kapiram, ti si 80-to godiste, ona je isto tu negde... znaci... vrsnjaci smo...
Zato te razume, a razumem i nju...

Frka je to kada ukapiras da se blizis tridesetoj, da imas vezu, ali ne i brak... jer brak je to sto se ceni, da nemas ni decu, a radosne mame setaju svoje stomake ili izbacuju na dve godine sitnu decicu, a tebi ne ide... jednostavno.. ne ide...
I onda krece depresija, razvlacenje, uvlacenje u sebe, nezadovoljstvo sobom koje se prebacuje na druge, haos... zlovolja... urlanje...
Plus ako je u pitanju neki zahtevan fakultet, dolazi do prezasicenja...
A s druge strane, ti mislis da nisi dovoljno zreo da odrastes... da iskoracis... da se brines o sebi i porodici... zivis zivot odraslih... zelis da se neko zauvek brine o tebi...


Kroz sve to sam prosla i\ili prolazim, tako da znam kroz sto prolazite... kroz isto prolazimo moj decko i ja.... moje guranje i njegova zbunjenost do koske... "hoce da se uda, nece da se uda... hoce da zivimo zajedno, nece da zivimo zajedno... hoce posao, nece posao... hoce porodicu, nece porodicu"... i tako ...

Iskreno... zao mi je vas koji morate da trpite takvog partnera, tj. nas neodlucne i, u neku ruku, razmazene...

Elem.. da.. savet... da ponovom... neka nadje neku zanimaciju, a ti nauci divnu taktiku: "Da, draga... "
Trebace ti u zivotu

Činite đecu
 

Umesto- da draga, ja primenjujem frazu: Razumem i nije mi tesko!

Ali jbg ne pali.
Zeleo bih da vam se zahvalim na volji i zelji da mi pomognete!
Extra ste

Mislim da za pocetak bi mogli da poradite na potomstvu.
Njo ce to biti velika sreca,i rasterecenje, jer joj  je to i zelja, a ujeno ce vas jos vise zbliziti.
Fakultet ce zavrsiti. Imace vise motiva, i bice joj lakse da se koncentrise na ucenje .

Kad ona bude bila zadovoljna, bices i ti!

Nije valjda da nikad ne kaze: "Izvini, preterala sam... "  

Nateraj je da ide svaki dan u chitaonicu minimum 8 sati ... neka provede 3 u uchenju i bice gotova za godinu i po ... a uveche pravite to dete ... tako bih ja.  Uostalom, briga te za njen fax ... i onako ne lichi na osobu koja ce da pravi neku karijeru.