Зоран Илић Шта читају Мађари?
Датум: 05.09.2010


 

Šta čitaju Mađari?


Jedan moj prijatelj, čija je žena Mađarica, dobila je na poklon roman sa naslovom: A lefagyasztott hadsereg (Smrznuta armija). Autor romana se zove Nolik Antal. Prijateljeva žena je bila šokirana nakon čitanja romana usled laži i ocrnjivanja srpskog naroda. Radnja romana se odigrava za vreme Drugog svetskog rata. Jedan od heroja je mađarski vojnik, vojvođanski Mađar koji je u civilu seljak. Pisac već na početku tvrdi da su Srbi, naročito „dođoši“ (u romanu su tako nazvani kolonisti srpske nacionalisti koji su posle Prvog svetskog rata naseljeni u Vojvodinu iz Južne Srbije, Krajine itd.) primitivni, agresivni ljudi. Pisac pravi surovu šalu na račun Srba da su toliko zatucani i zaostali da ni ne znaju za čega služi WC, a kamoli da ga koriste. Pisac sa tom šalom provocira, koristi je kao prost simbol za negativno etiketiranje, prikazivanje primitivizma i ocrnjavanje Srba. Jedan od negativnih srpskih likova zove se čika Nemanja. Nemanja (nem-anja), uz određeni izgovor, kao igra reči na mađarskom znači nije majka. No, sve što sam dosad napisao nije ništa prema opisu brutalnog ubijanja kojeg su izvršili dva partizanska vojnika, a jedan od njih je sin spomenutog čika Nemanje. Pisac Antal Nolik povlači paralelu između tog ubistva i današnjeg takozvanog „sindroma bijenja“ Mađara u Srbiji. Mada svi mi vrlo dobro znamo da su to odreda fiktivni slučajevi koje političari vojvođanskih Mađara koriste za svoju propagandu. U krajnjem slučaju, reč je o banalnim tučama naše omladine, u kojoj su igrom slučaja poneki učesnici, ponekad, Mađari. Opisuje nas kao varvare (takav je i naslov jednog poglavlja: Balkanski varvari), ubice, koji ništa drugo ne rade već samo žestoko psuju i masovno ubijaju nevine Mađare. Naravno gospodin(?) Nolik nema ništa protiv gnusne i sramotne okupacije Bačke za vreme II. sv. rata koju je izvršila Mađarska armija. No, najslikovitije govori citat iz romana, koji sam uz pomoć prijateljeve žene (koja inače fenomenalno govori i srpski i mađarski, amaterski piše pesme i kratke pripovetke na oba jezika) preveo:

„– Karesz, ëgyetlenem! Ëdesjóitenem, én ëdesjóistenem, mit tëttek magáva! – kántálta elszörnyedve, amint a földön fekvő, szinte felismerhetetlenségig szétvert emberi roncsra pillantott.

– Menny innen fiam, az Isten áldjon meg, fuss el amíg lehet. – nyögte ki Karesz utolsó erejét összeszedve, miután a hatalmas, véraláfutásos dudorok alól csak vékony csíkként kikandikáló fél szemével felismerte Manyikát. A másik szemét kiverték. Ők, akik majd úgy őrzik a testvériség-egységet, mint a szemük fényét.[1]…… – Beži bre ženo odavde, jebem ti trulu pičku, sa krvavim kurcem na materinom groblju![2]– förmedt rá urának puskatussal halált osztó hóhéra, immár szavakkal is megerősítve a nemrég tettlegesen demonstrált, frissiben visszaszerzett kultúrfölényét, majd megszólalt a társa is:

– Eriddzs innen, repettsarkú madzsar kurva! – morogta a hóhér kollégája. Manyika felkapta a fejét az akcentusos, ismerős hangra. Remegő ajkakkal nézett a nagydarab, idétlenül felvarrt, vörös csillagos sapkás alak szemébe. Nem más, mint Nemanja bácsi egyik, éppenséggel a legbambábbik fia állt előtte……. És bassza meg a jegesmedve, ezeknek a gyilkosoknak többnyire még csak annyi kellemetlenséget sem okozott eme „ifjúkori buzgó partizánkodásuk”, mint némely nyugati politikusnak a pár évtizeddel később megszellőztetett, az egyetemei évei alatt szívott marihuannás cigarettás ügye! És napjainkban is ezzel élünk együtt. Ugyan a Tito utáni Jugoszlávia is megérte a maga Trianonját és az őt követő diktátort a végzete több mint megérdemelten még az életében utolérte, majd miután a börtönben pusztult el, elásták a kertje végében, mint egy kanárit, viszont a vajdasági magyarok elleni atrocitásokban való részvétel, mint a helyi mentalitás szerves része, ugyan lightos formában, de manapság is továbbél. Két dologban sikeresek viszonylag. Labdajátékokban és magyarverésben. Ha valami frusztrációt kell levezetni, akkor a helyi csőcselék mindig előhúzhatja a pakliból jollye jockerként a magyarverő kártyát.”

Karčika, jedini moj! Dragi Bože, o moj Bože, šta su to uradili sa tobom!-ponavljala je užasnuto ove reči kao nekakvu čudnu mantru, videvši na zemlji do granice ljudskosti i prepoznatljivosti izudarano truplo,nekada davno čovečije, a sada samo jedne ljudske olupine. Jedno oko mu je bilo izbijeno. Izbili su mu ga upravo oni koji su se zakleli da će čuvati Bratstvo i jedinstvo, kao zjenicu oka svoga! Kada je prepoznao Manjiku kroz uski prorez koje je nekada bilo oko, jedinog koje mu je još ostalo , ispod kojeg se videla velika krvava oteklina, sakupio je ono malo snage koja je ostala u njemu i prokrkljao je: –Idi odavde dušo, ako Boga znaš! Beži, dok još možeš! –Beži bre, ženo odavde, jebem ti trulu p...u sa krvavim k....m na materinom grobu!- Izdera se na nju dželat njenog muža koji se spremao da mu udeli još malo smrti sa kundakom puške, demonstrirajući i verbalno svoju sveže povraćenu kulturnu superiornost čije fizičko prikazivanje je malopre započeo besomučnim udarcima u glavu. Tada je zarežao i njegov drug, te je na mađarskom,uz težak srpski akcenat rekao: Idi odavde, kurvetino jedna! Manjika je na taj glas podigla glavu. Bio joj je odnekud poznat. Drhtavih usana, gledala ga je pravo u oči. Na glavi tog krupnog čoveka bila je kapa na čijem čelu je bila, nespretno zašivena, kao krv crvena, zvezda petokraka. Pred njom je stajao, niko drugi do jedan od sinova čika Nemanje. I to onaj najbangaviji......... I, jebo ga beli medved, ne mogu da shvatim da se ovim ubicama kasnije, nijednog trenutka nije desila nijedna neprijatnost zbog ovih zločina koje su počinili za vreme „mladih dana“ kada su se „ložili na partizanštinu“. Više neprijatnosti su imali pojedini političari sa Zapada kada se u štampi pojavila vest da su nekada u mladosti popušili džoint. Da stvar bude još gora, i danas je tako. Živimo sa tim i takvim načinom ponašanja. Jeste da je post titoistička Jugoslavija doživela svoj Trianon, i da je diktatora koji je sve to prouzrokovao stigla njegova zaslužena sudbina još za vreme njegovog života, te da su ga po njegovoj smrti u zatvorskoj ćeliji, zakopali u kraj sopstvene bašte, kao nekog kanarinca, ipak se može reći da je učešće u fizičkom maltretiranju Mađara, kao deo lokalnog folklora i mentalnog sklopa, makar u light formi, ostalo da živi kao sastavni deo mentaliteta sadašnjih „državotvoraca“. Zbog toga su (relativno) uspešni samo u dve stvari. U igrama sa loptom i tuči Mađara. Uvek kada se neka tenzija i frustriranost „širokih narodnih masa“, zapravo lokalne rulje, mora svesti pod kontrolu, tada se izvadi iz špila večita džoker karta- udri Mađara“.

I takva knjiga je u slobodnoj prodaji?! Može se kupiti u knjižarama i može se naručiti na internetu? I posle još kažu da smo mi Srbi nacionalisti i netolerantni prema pripadnicima ostalih narodnosti?! Zar je to Evropa? Ako je tako,onda hvala ne! Molim vas, mi smo prvi koristili kašike, naš ustav je jedan od najstarijih na svetu! O čemu pričamo? Kada mi, Srbi spomenemo nepravdu zbog otimanja Kosova, našeg svetog ognjišta, onda smo mi zaostali protivnici Evrope? Zar je to sloboda govora? Ovakvu netolerantnu knjižurinu, kojoj je bez dileme jedan od glavnih ciljeva širenje mržnje među nacijama, sačinjenu od „druga“ Mađara iz Evropske Unije, svakako bi trebalo zabraniti.



[1] Čuvajmo bratstvo i jedinstvo, kao zjenicu oka svog! – Őrizzük a testvériség-egységet, mint a szemünk fényét; egyike a milliószámra kiplakátozott, titoi Jugoszlávia propaganda szlogének.

[2] Tűnj innen asszony, hogy véres fasszal basznám a rohadt picsádat az anyád sírján!; -még a jellemzően szókimondó, szabados szájú, egymásra válogatott sértéseket könnyedén szóró délszláv nyelvi környezetben is meglehetősen durva, sértő káromkodásnak számít

literatura za neonaciste.  Bolje zaključaj temu, ne vredi raspravljat. 

dokle vise ... panicni strahovi od svega i svacega 

lock