Godišnje pomoć zatraži oko 3.000 žrtava nasilja

Tuku i muževi i sinovi

Najčešći vinovnici nasilja u porodici su muževi, a žrtve žene i deca, tvrde u Savetovalištu protiv nasilja u porodici. Međutim, kako upozoravaju u ovom savetovalištu, u poslednje vreme sve je više slučajeva u kojima su nasilnici deca, zapravo najčešće sinovi koji na razne načine maltretiraju svoje majke.

Vesna Stanojević, koordinator Savetovališta protiv nasilja u porodici, za „Blic“ kaže da nasilju, osim aktuelnih, često pribegavaju i bivši muževi smatrajući, valjda, da i posle razvoda imaju pravo da bar istuku bivšu ženu.

- U paketu sa ženama vrlo često batine dobiju i deca, bilo zato što plaču dok otac tuče majku, bilo zato što na neki način staju u odbranu majke - priča Stanojevićeva i navodi da je u dva prihvatilišta, koliko ih trenutno ima ovo savetovalište, smešteno oko 40 žena i dece žrtava nasilja.

Govoreći o slučajevima u kojima deca maltretiraju roditelje, naša sagovornica kaže da su akteri nasilja uglavnom sinovi, a žrtve po pravilu majke.

- Ovakvi slučajevi nasilja naročito su u porastu u poslednje dve godine. To se može povezati sa nezaposlenošću, ali često i sa korišćenjem droge. Žrtve nasilja su najčešće samohrane majke koje žive sa sinovima i previše ih štite - priča Stanojevićeva.

Savetovalištu protiv nasilja u porodici godišnje se javi oko 3.000 žrtava nasilja, a za prvih devet meseci ove godine registrovano je oko 2.000 poziva. A javljaju se i deca. Najviše ona između 12 i 15 godina.

- Roditelji tuku decu iz najrazličitijih razloga, zbog loših ocena, zato što ne slušaju, jer se druže sa decom sa kojom im roditelji ne dozvoljavaju, zbog dugog zadržavanja izvan kuće. Međutim, poenta priče zapravo je u tome što su sami roditelji nezadovoljni pa svoje nezadovoljstvo iskaljuju na deci - objašnjava Stanojevićeva.

Prema njenim rečima, ne postoji klasičan tip nasilnika u porodici. Nasilju u okviru doma skloni su i obrazovani i oni sa manje škole. Rodbina i komšije, navode u savetovalištu, i kada znaju za nasilje u nekoj porodici, uglavnom ćute i ne prijavljuju ga. Izuzetak su donekle samo slučajevi maltretiranja dece koje poneko i prijavi, dok smo prema ostalim vidovima nasilja najčešće i gluvi i slepi, što je, kako navodi Stanojevićeva, potpuno pogrešno.

U tom smislu, kaže ona, dobro je što je Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku pripremilo nacionalnu strategiju protiv nasilja i nacrt zakona o dečjem ombudsmanu koji bi trebalo da štiti prava dece. Ali, upozorava naša sagovornica, dokumenta nije dovoljno samo doneti, treba ih i primeniti.



Izvor: Blic \ R. Marković