simijon,
stalno viriš preko plota i gledaš tko je doša susjedi na kavu.kakve veze ima ova tema sa Srbijom.
provjeri ima li na hrvatskim forumima možda o prosvjedu srpskih poljoprivrednika.

Boro, ovo je geopoliticki forum a ne forum gde se raspravlja samo o problemima Srbije.

Boro ko ti drma kavez.

Boro jesi iso da celivas Papanu ud?

Kada je Zla Veštica sa Zapada iskoračila iz svog sladoledžijskog kamiončeta,da li joj se videše crvene lakovane cipelice ?
Simijon,svaka čast na živcima - meni teško da bi uspelo bez dvosatnog dahtanja u gazu natopljenu etrom iščitati tekstove koje si okačila...


     

Sta ima jedan verski poglavar da prica sa politickim predstavnicima neke drzave o njenom uclanjenju u politicke organizacije. Sve crkve, a katolicka posebno se panasaju kao da i dalje zivimo u 10 veku. I dalje nam prave iste probleme koje su nam pravile 1000 godina.

Zato što Srbi dopuštaju da im se već 100 godina servira takva priča mi i imamo problem sa nacionalnim identitetom i svako selo bi htelo da bude država. Crkva nas je održala kao naciju, bezbožnost nas je razbucala. Na suprotnoj strani crkva je stvorila naciju u Hrvatskoj od onih koji su bili bolje pametni pa su ranije izgubili svoje stvarne identitete.

Vidim kako nas je crkva odrzala kao narod. Imamo par miliona nekakvih bosnjaka i par miliona hrvata koji bolje pricaju srpski od pola Srba u Srbiji.

Pre konkordata bilo je prilično drugačije o tome ti i govorim. Ovo je izvod iz

I
KONKORDAT
IZMEĐU SRBIJE I VATIKANA 1914.

iz knjige Varvarstvo u ime Hristovo prilozi za Magnum Crimen
Dragoljub Živojinović i Dejan Lučić

ŠANSA KOJU JE KATOLIČANSTVO PROĆERDALO
Konkordat između Sv. stolice i Kraljevine Srbije predstavljao je tokom prvih godina
dvadesetog veka, kao i ranije, jedno od onih značajnih pitanja sa kojima su se suočavali srpski
državnici, političari, diplomate, Pravoslavna crkva i javno mnjenje uopšte. Nastojanje da se
nade takvo rešenje kojim bi se određio položaj Katoličke crkve u Srbiji i njen odnos prema
Vatikanu i Austrougarskoj, imalo je, pored verskog i institucionalnog, i izrazito politički značaj
za vladajuće krugove u zemlji. Na tom rešenju radilo se još od šezdesetih godina devetnaestog
veka, kada je broj katolika, mahom stranaca, u Srbiji bio relativno zanemarljiv. Međutim,
nastojanja srpskih državnika nisu uvek nailazila na razumevanje i podršku Rimske kurije, pri
čemu su značajnu ulogu igrali Austrougarska, njena diplomatija i katolička štampa pojedinih
evropskih zemalja. Pitanje Konkordata postalo je vremenom predmet čestih razgovora, izvor
nesporazuma i svađa i povod za međusobne optužbe Beča i Vatikana, i Beča i Beograda.
Razvitak političkih prilika i promene nastale na Balkanu u predvečerje balkanskih ratova i
svetskog rata, ubrzali su postizanje sporazuma između Sv. stolice i Srbije i podstakli vladu u
Beču da zauzme otvoreno neprijateljski stav prema Srbiji.
Zbivanja u 1903. godini predstavljala su početak mnogih značajnih promena u
odnosima snaga na Balkanu, pre svega položaja Austrougarske i katoličanstva. Te godine su
Austrougarska, Vatikan i Srbija bili suočeni sa događajima koji su doveli do promene njihovog
političkog položaja i uticaja, kao i do primetne defanzive Katoličke crkve. Srbiji je smena
dinastije, izvršena u maju obaranjem Aleksandra Obrenovića i dovođenjem na presto Petra I
Karađordevića, označila i početak kraja anstrijske političke dominacije. Novi vladar i one snage
koje su ga podržavale u zemlji i izvan nje, zalagali su se za potpunu političku, diplomalsku i
ekonomsku emancipaciju Srbije od države Habzburgovaca. Time su položaj i prisustvo
Austrougarske na Balkanu i u Srbiji bili ugroženi i dovedeni u pitanje. Nastojanje Austrougarske
da očuva svoj uticaj, i Srbije da ga se oslobodi, izazivala su međusobna trvenja i sukobe.
Potreba Srbije da traži oslonac i podršku u Rusiji i Francuskoj, predstavljala je, takođe, povod
za česte sukobe između imperija Habzburgovaca i Romanova u tom delu Evrope.
PAPA PIJE X – “ZAROBLJENIK” AUSTROUGARSKE
Izbor Duzepea Sartoa, patrijarha Venecije, na stolicu Sv. Petra, pod imenom Pije X
(1903-1914), podudario se sa promenama u Srbiji. Pored svog verskog i političkog
konzervativizma, novi papa bio je, u suštini, zarobljenik Austrougarske. Njegov izbor ostvaren je
direktnom intervencijom krakovskog kardinala u konklavi, izvršenom po nalogu cara Franje
Josipa, protiv izbora kardinala Marijana Rampole od Tindara, frankofilski nastrojenog
državnog sekretara pape Lava XIII (1878-1903)1. TA ČINJENICA PRISILJAVALA JE PIJA X
DA U MNOGIM ZNAČAJNIM PITANJIMA, ČESTO SUP-ROTNO INTERESIMA
KURIJE I KATOLIČKE CRKVE UOPŠTE, PRU-ŽA PODRŠKU AUSTROUGARSKOJ I
NJENOJ POLITICI NA BALKA-NU. Istupanja Franje Josipa i Pija X u narednim godinama,
potvrdila su podudarnost njihovih gledišta o mnogim pitanjima, a pre svega o onima koja su se
ticala očuvanja položaja i uticaja Austrougarske na Balkanu. Pod pritis-kom bečkog dvora, Pije
X je napustio slovenofilsku politiku svoga prethod-nika, a na pravoslavlje, koje je Lav XIII
nastojao da privuče u krilo Katoličke crkve u formi unije, gledao je sa mnogo mržnje i
nepoverenja. Austrougarski dvor i vlada stekli su tako u novom papi i njegovom državnom
1 R.Bazin, Pie X, Pariz 1924, str. 117-129, opisuje rad konklave.
sekretaru, kardinalu Rafaelu Meriju del Valu, pouzdanog i snažnog saveznika za budu-ćnost. Ta
saradnja pokazala se dragocenom u nastojanju da se očuva politička hegemonija na Balkanu,
ublaži nacionalnooslobodilačka agitacija među jugo-slovenskim narodima u habzburškoj
monarhiji i spreči prodiranje i snaženje uticaja Srbije u onim delovima Balkana u kojima su
Austrougarska i Vatikan nastojali da očuvaju svoje interese (Albanija, Bosna i Hercegovina,
Kosovo, Makedonija).2 U drugim pitanjima između njih su postojale primetne razlike.
Spremnost Kurije da pruži bezrezervnu podršku Austrougarskoj i njenim političkim
stremljenjima na Balkanu, ukazivala je, takođe, na posto-janje drugih problema. Zbog stalnog
uspona Srbije i promene njene politike, Austrougarska je bila veoma zabrinuta za budućnost
svojih interesa na Balkanu; ukazivala je i na stalno prisutan bigotizam Vatikana i njegovu
naglašenu želju da podstakne prozelitsku delatnost. Politička stremljenja Austrougarske, s
jedne, i duhovne ambicije Kurije, s druge strane, podudarale su se i delovale u tim trenucima u
potpunom skladu.3 Usklađenost gledišta u pogledu političkih i verskih interesa i potreba
predstavljala je snažno oruđe pritiska u rukama Austrougarske i Vatikana. Koalicija svetovnog i
duhovnog, oličena u njihovim istupanjima, stvarala je Srbiji i njenim državnicima teške
probleme i stavljala ih pred dileme. Njihovu oštricu bilo je moguće otupiti samo mudrom
politikom, u kojoj su se neprekidno preplitale spretnost, popustljivost i upornost u onim
pitanjima u kojima je kompromis za Srbiju bio neprihvatljiv. Među prvim zadacima bio je
pokušaj da se oslabi jedinstveno nastupanje Austrougarske i Vatikana i tako umanji njihov
politički pritisak.
Sve primetnija nastojanja srpskih državnika da stupe u direktne kon-takte sa Sv.
stolicom i da sa njenim predstavnicima raspravljaju o svim pita-njima vezanim za Katoličku
crkvu u Srbiji, došla su brzo do izražaja. Pored želje da se reši pitanje položaja Katoličke crkve,
u takvim nastojanjima mogla su se nazreti i druga, mnogo značajnija pitanja i razlozi. Da bi se
Kurija privo-lela da prihvati predloge Srbije, i tako oslabio njen zajednički front sa Austrougarskom,
bilo je neophodno da se prema katolicima i njihovoj organizaciji zauzme popustljiv
stav. Takav plan nije sadržavao u sebi nikakav rizik. Vladajući krugovi Srbije, svesni da u zemlji
živi mali broj katolika (jedva oko deset hiljada), nisu smatrali da ovi predstavljaju opasnost za
pravoslavnu veru, njen uticaj i položaj – oni nisu predstavljali ni značajnu političku snagu.
Pored toga, nastojanje da se reši položaj katolika imao je u novonastalim okolnos-tima za cilj da
se Evropi, a pre svega njenom katoličkom delu, koji je na nastojanja Srbije gledao sa mnogo
nepoverenja i uzdržanosti, pokaže demo-kratski karakter njenih zakona i institucija, kao i njena
namera da sprovodi politiku potpune verske tolerancije. U želji da se Vatikan privoli na
pregovore, srpska vlada je pokazala spremnost da katolicima pruži određene olakšice i
finansijsku pomoć. Njen stav po pitanju mešovitih brakova, verskog odgoja dece iz njih i
položaja verskih škola – bio je, u celini, veoma liberalan. Sve to, po mišljenju mnogih, nije
moglo da ostane neopaženo u Kuriji i izvan nje.
2 D. Živojinović, Sv. stolica i odnosi imeđu Austrougarske i Srbije pred prvi svetski rat, 1912-l914, u Velike sile i Srbija pred prvi svetski
rat, SANU, Beograd 1976, str. 236-241; B. Brajković, Vatikanska politika u prošlosti prema Bosni i Hercegovini “Pregled” br. 4, april
1953, Sarajevo, str. 280-285; M. Stanić, Neprijateljska politika Vatikana prema Hrvatiina, Zagreb 1948, str. 8-9.
3 V. Novak, Magnum Crimen. Pola vjeka klerikalizma u Hrvatskoj; Zagreb 1948, str. 20-42.
SRBIJA – “TERRA MISSIONIS”
Izgrađujući svoj stav na osnovi rešenja katoličkog pitanja i zaključenja Konkordata,
srpski državnici imali su na umu izuzetno značajne političke ciljeve. U verskom pogledu Kuriju
je trebalo privoleti ne samo da prihvati predlog o pregovorima već i da izmeni stanovište po
kome je Srbija, zajedno sa drugim delovima Balkana, terra missionis. To je značilo da u Srbiji i
delu Balkana ne postoji organizovana katolička struktura i da ti krajevi, stoga, potpadaju pod
nadležnost Kongregacije za propagandu vere (Congregatio de propaganda Fide). Ukoliko bi
Vatikan pristao da pregovara i zaključi Konkordat, Srbija i njeni katolički žitelji bili bi izuzeti
od nadležnosti te Kongregacije i uspostavili bi se normalni odnosi i crkvena struktura.4 To je
bio ambiciozan plan, a njegovo ostvarenje bilo je vredno izuzetnih napora. Međutim, takva
nastojanja nailazila su na mnoge otpore i prepreke.
Pored Kurije, koja je u više navrata pokazala sklonost da pregovara, ali i oklevala da
donese odluku, glavnu smetnju predstavljala je Austro-ugarska, koja je nastojala da po svaku
cenu onemogući povoljan ishod pregovora. Svoj otpor vladajući krugovi u Beču objašnjavali su
mnogim razlozima. Najvažniji među njima bila je tvrdnja da bi Austrougarska zaključenjem
Konkordata izgubila položaj zaštitnika katoličke vere, posredstvom kojeg je, u različitim
vidovima, u Srbiji i na Balkanu uopšte sprovodila svoj politički uticaj i planove.5
AUSTRIJSKE “BRIGE” ZA KATOLIKE U SRBIJI
Bez obzira na ustupke Vatikanu u verskim pitanjima, učinjene u želji da se on privoli
da započne pregovore o zaključenju Konkordata, srpski državnici ostali su nepokolebljivo pri
svom suštastvenom zahtevu, političkom imperativu, da oslobode zemlju od protektorata
Austrougarske nad katolieima i njenog uplitanja u unutrašnje poslove Srbije. Pravo
protektorata Austrijski carevi su uživali od Karlovačkog mira (1699.), a tokom osamnaestog i
devetnaestog veka još više su ga učvrstili.6 Održavanje protektorata bilo je olakšano time što se
Srbija, u pogledu organizacije Katoličke crkve, nalazila u domenu misionarskih krajeva.
Zaključenjem Konkordata rešilo bi se i pitanje protektorata. To su bili ciljevi vredni napora i
stremljenja. I dok su u devetnaestom veku nastojanja srpskih državnika doživljavala neuspehe
zbog otpora Austrougarske i njenog priliska na Vatikan, posle 1903. godine postavilo se pitanje
opravdanosti takve politike, Naime, valjalo se upitati da li će i koliko dugo Vatikan odbijati
predloge srpske vlade da povoljno reši pitanje katolika, a Austrougarska da očuva statuts quo.
KULT MONARHIJE HABZBURGOVACA U SRBIJI
Prisustvom Monarhije pod vidom protektorata pokazivalo se u različilim oblicima; na
taj način ona je uvek bila fizički i duhovno prisutna u Srbiji. Protektorat joj je davao pravo da
gradi crkve i škole za katolike, da se brine o njihovom vaspitanju, da pruža zaštitu katoličkom
kleru i pomaže mu u njegovom radu. Pored toga, amblemi, insignije, biste i portreti
4 V. Wagner, Povjest Katotičke crkve u Srbiji u XlX veku, Bogoslovska smotra; XXl, 3, Zagreb 1933, sir. 225-235; isti, XXl, 4. sir. 297-307;
isti XXl, 1, 1934, sir, 20-46; Đ. Nestorović, Konkordat između Srbije i Vatikana, Beograd 1902, str. 5-74, protivi se zakjučenju
Konkordata: Lj. Durković-Jakšić Austrija i pitanje jurisdikcje nad katolicima u Kneževini Srbiji, 1859-1860, lG, 2, 1956, str. 44-56;
Christine Alix, Le Saint-Siége et les nationalismes en Europe 1870-1960, Pariz 1962, str 111-112, navodi da je Vatikan nameravao da
upotrebi srpsku naciju kao “vredan okvir harmonrčnog razvoja katoličanstva”na Balkanu.
5 D. Živojinović, Sv. slolica i odnosi ... , str 235-236.
6 J. Radonić, Rimska kurija i Južnoslovenske zemlje od XIll do XlX veka, SANU, Beograd 1950, str. 447 -550.
habzburških vladara mogli su se videti u svim zgradama koje su pripadale Katoličkoj crkvi.
Molitve za zdravlje i pominjanje carevog imena bili su redovni za vreme crkvenog obreda, a
posebno izdvojeni stolovi i sedišta u crkvama simbolično su predstavljali njihovo prisustvo u
zemlji. Crkvene knjige (umrlih, rođenih i venčanih) nalazile su se u Austrougarskom poslanstvu
u Beogradu, gde se vršila i služba za vernike u privatnoj kapeli poslanika. Sve to bilo je izvan
jurisdikacije srpske države i njenih zakona. PROTEKTORAT JE, NESUMNJIVO,
PREDSTAVLJAO POVREDU SUVERENITETA SRBIJE, A TU POVREDU VRŠILA JE
DRŽAVA OD KOJE JE ONA NAS-TOJALA DA SE EMANCIPUJE POLITIČKI,
EKONOMSKI, KULTURNO I VERSKI. Ovo objašnjava zašto je uklanjanje Austrougarskog
protektorata, po svom značaju i posledicama, postalo jedno od najznačajnijih pitanja sa kojima
su se suočili srpski državnici posle 1903. godine. Njega nije bilo moguće zanemariti, a još
manje prepustiti tokovima istorije ili ćudima Kurije.
Pojedini srpski državnici, mada su i oni bili oprezni, videli su u budućem Konkordatu
oruđe i sredstvo jugoslovenske politike Srbije, koja je posle 1903. godine počela da igra sve
značajniju ulogu u borbi za jugoslo-vensko ujedinjenje. Iako taj činilac nije vidnije istican u
svakodnevnoj politici, on je, nesumnjivo, bio prisutan u umovima onih koji su šire i potpunije
sagledavali ulogu Srbije u budućnosli. Jedan od njih bio je Stojan Novaković, državnik,
naučnik, diplomata i političar. U nekoliko članaka, objavljenih 1907. godine, Novaković je
podvukao da pitanje Konkordata ima izuzetnu važnost zbog “one velike uloge koju bi ono
imalo da izvrši u zapletenom i mučnom procesu srpskog opšteg ujedinjenja”. Pri tome je
naglasio da ima u vidu i sunarodnike “katoličke crkve iz srpskog naroda i svekolikog
jugoslovenstva”, i podvukao da je to “dužnost srpskog naroda prema jugoslovenstvu”.7
Predsednik srpske vlade Nikola Pašić je, tada i kasnije, takođe bio mišljenja da korkordat treba
zaključiti. On je, kao i Novaković, smatrao da to treba da bude prvi korak u pridobijanju
Vatikana za ideju ujedinjenja jugoslovenskih naroda. Pašić je izjavio da je sa Vatikanom valjalo
voditi pomirljivu politiku kako se ova moćnu međunarodna organizacija ne bi okrenula protiv
novostvorene i još nedovoljno konsolidovane države”.8 Slične ideje iznošene su, iako uzdržano,
u vreme pregovra oko zaključenja Konkordata i u štampi. Kako bilo da bilo, upornost u
pregovorima i spemnost na popuštanje doneli su željeni rezultat. Iako nikad nije stupio na
snagu, Konkordat je predstavljao valjano oruđe u rukama Srbije, pre svega u njenom
nacionalno-političkom radu u toku trajanja svetskog rata.9
VATIKANSKE STREPNJE ZA ALBANIJU, KOSOVO I MAKEDONIJU
Među ostalim osetljivim versko-političkim pitanjima koja su određivala držanje
Vatikana prema Srbiji, bilo je i pitanje budućnosti katolika u Albaniji, Makedoniji i na Kosovu.
Imperativ politike Srbije da ukloni tursku vlast sa Balkana i širi svoje teritorije ka jugu, gde je
živelo brojno katoličko stanovništvo, pretio je da dovede do neizbežnog sukoba sa Vatikanom i
Austrougarskom. Vatikan je bio odlučan da zaštiti katolička plemena severne Albanije
(Malisori, Grude, Hote i druga) od pritiska Srbije i pravoslavlja.10
Sa svoje strane, Austrougarska je nastojala da zadrži politički uticaj u Albaniji, na
7 S. Novakovć, Katolička crkva u Srbiji, “Arhiv za pravne i društvene nauke” IV, 1, 1907 str 10, 15, V. Wagner, nav.delo XXII, 1 , str. 43,
44.
8 M. Stojadinović, Ni pakt ni rat. Jugoslavija između dva rata, Rijeka 1970, str. 482.
9 M. Mirkovič, Verski vid jugoslavenskog pitanja u toku prvog svetskog rata. lstorija XX veka “Zbornik radova”; Xll, Beograd. 1972. str.
132-133.
10 M. Ekme~i}, Ratni ciljevi Srbije 1914, Beograd 1973, str. 123, navodi da je srpska vlada smatrala da }e Konkordat predstavjati
pogodno sredstvo za asimilacju Albanaca-katolika, iako se takva oceki~anja nisu pokazala opravdanim.
Kosovu i u Sandžaku, gde su ga takođe ugrožavali i Italijani. Politika i pretenzije Srbije, uprkos
nameri da zauzme pomirljiv stav i pitanje katolika reši na liberalan način, podstakle su u
Vatikanu i Beču nove sumnje i nepoverenje prema njoj. U tom pogledu Srbija je naišla na
udružen, jedinstven front, a njena politika i namera bile su dovedene u pitanje.
Zabrinutost Vatikana i Austrougarske za budućnost katolika na Balka-nu ubrzo se
pokazala opravdanom. U jesen 1912. godine, srpska vojska, zajed-no sa armijama zemalja
Balkanskog saveza, izvojevala je značajne pobede nad Turcima. Tom prilikom zauzela je neke
delove Makedonije i Kosova, a preko Albanije izašla je i na Jadransko more. Ove pobede imale
su velik odjek na raznim stranama, a pre svega u Vatikanu i Beču. Podrška koju je Rusija
pružala Srbiji i opasnost od prodora pravoslavlja u novooslobođene oblasti, izazvale su u Kuriji
neprijatne misli. Prodor Rusije preko osnažene Srbije u Sredozemlje predstavljao je direktnu
pretnju katoličanstvu, latinstvu i italijanstvu obeju jadranskih obala.11 U Vatikanu je tih meseci
zaista preovla-dalo pesimističko raspoloženje. Papa Pije X i njegov državni sekretar Meri del
Val, ukazivali su u razgovorima sa pojedinim diplomatama na kritičnu situaciju nastalu na
Balkanu. Državni sekretar govorio je “o opasnoj situaciji na Istoku (Balkan), koja je bila puna
pretnji za crkvu”; Pije X bio je, takođe, zabrinut “zbog nesigurne budućnosti crkve na
Balkanu”.12 U takvim okolnos-tima i trenucima izgledalo je da je savez Vatikana i
Austrougarske, zasnovan na identičnim stremljenjima, interesima i političkim ciljevima, bio
neraskidiv.
Pred početak Prvog balkanskog rata, u granicama Srbije živelo je oko deset hiljada
katolika, dobrim delom stranih državljana. Nakon njegovog završetka, taj broj se povećao za
oko dvadeset hiljada novih vernika. Oni su mahom živeli u okvirima skopske nadbiskupije sa
sedištem u Prizrenu, koja je svojim najvećim delom ušla u sastav srpske države. U njenom
sastavu nalazilo se takođe nekoliko samostana i katoličkih škola (Skoplje, Prizren).13 Uključenje
skopske nadbiskupije u granice Srbije zahtevalo je, s obzirom da je katolička hijerarhija
priznavala isključivo zaštitu Austrougarske i odbijala da prizna vlast Srbije, da se što pre reši
njen pravni položaj. Pored toga, većinu katolika u tim oblastima, mahom na Kosovu,
sačinjavali su Albanci, na koje je propaganda Austrougarske već ranije uspešno delovala. U
nadi da će preko Albanaca-katolika biti u stanju da vrši pritisak na Srbiju Austrougarska je
neprestano pojačavala svoju delatnost među sveštentvom.
S obzirom na bliske veze i uzajamne interese Vatikana i Austrougar-ske, srpska vlada je
zauzela stav da pitanje katolika mora da se reši u direktnim pregovorima dve zainteresovane
strane. Kao i u prošlosti, srpska vlada je želela da se pitanje reši zaključenjem Konkordata.
Inicijativu za taj korak dao je Ljuba Jovanović, ministar prosvete i crkvenih dela, početkom
decembra 1912. g. U opširnom memorandumu upućenom Pašiću, Jovanović, Srbin iz
Primorja, svestan delikatnosti i značaja ovog pitanja, naveo je razloge zbog kojih treba zaključiti
Konkordat sa Vatikanom. On je odlučno bio protiv toga da katolici u Srbiji ostanu pod
zaštitom biskupa iz Austrougarske.
Zaključenjem Konkordata oni bi dobili posebnu organizaciju, koja bi delovala u skladu
sa zakonima i interesima Srbije. Pitanje Konkordata imalo je poseban značaj posle pobede nad
Turskom, kad je u sklop srpskih granica ušlo nekoliko crkvenih središta. Jovanović je predložio
11 H. Johanson, Vatican Diplomacy ih the World War, Oksford l932, str. 7, ukazuje na strah Vatikana ud saradnje Rusije i Srbije.
12 L. von Pastor, Tagebücher – Brifie – Erinnerungen. Heidelberg 1950, str. 561, 568. Govorilo se da će i Bosna i Hercegovina za deset
godina biti ugrožene.
13 Nadbiskupiju se prostirala u sledećim granicama: Demir Kapija – Debar – Lurja – Miridita – Van Spas – Valbona – Pulati – Teslidže –
Niš. P. Krasnić, župnik prizrenski, ministru prosvete i cikvenih dela. Arhiv Ministarstva prosvete i crkvenih dela, Odeljenje C, 1914,
nesređena građa. Arhiv Srbije, Beograd. U daljem lekstu: Arhiv Ministarstva prosvete.
da se pristupi pripremnim radovima čiji bi krajnji cilj bio zaključenje Konkordata sa
Vatikanom, tako da Katolička crkva u Srbiji bude zavisna od pape i srpske države.14
BOJAZAN OD OTPORA VRHOVA PRAVOSLAVNE CRKVE
Deo priprema trebalo je obaviti u Srbiji. Bilo je potrebno proceniti odnos budućeg
Konkordata prema Ustavu i zakonima, prema Pravoslavnoj crkvi i drugim verama i naći rešenja
za složene interkonfesionalne odnose. Jovanović je s pravom računao na otpor dela javnog
mnenja i vrhova Pravoslavne crkve. U želji da izbegne sve neprijatnosti on je, odlukom od 5.
februara 1913. godine, imenovao komisiju od šest članova sa zadatkom da prouči sva pitanja u
vezi sa Konkordatom, predloži odgovarajuća rešenja i ukaže na odnos Konkordata prema
Ustavu i zakonima zemlje. Komisija, koju su sačinjavali ministar pravde Marko Đuričić, dr
Slobodan Jovanović, Stevan Veselinović, dr Čeda Mitrović, dr Lujo Bakotić i dr Milan
Pećanac, podnela je izveštaj 27. aprila 1913. godine. U njemu se naglašavalo da Komisija, s
obzirom na stanje stvoreno balkanskim ratom, smatra zaključenje Konkordata neophodnim.
Komisija je, takođe, upozorila vladu da u pregovorima ima na umu osetljivo pitanje mešovitih
brakova i dece iz njih, i da ne dopusti da Katolička crkva, posredstvom Konkordata, dobije
privilegije u odnosu na Pravoslavnu crkvu nesrazmerne njenoj veličini i značaju. Zahtevalo se,
takođe, da Katolička crkva u novim krajevima bude izuzeta iz nadležnosti Beča i bude stavljena
direktno pod nadzor Vatikana.15 U toku rada Komisije prikupljeni su i podaci o broju
domaćinstava i pripadnika katoličke vere u skopskoj nadbiskupiji. Iz izveštaja ministarstva
prosvete proizilazi da je ukupno bilo 2.431 domaćinstva i 17.146 vernika. Iako je taj broj, po
mišljenju dr Milana Pećanca, načelnika Crkvenog odeljenja Ministarstva prosvete, bio
preuveličan, on potvrđuje da u čitavoj Srbiji nije bilo više od 29.000 katolika.16 Na taj način
srpska vlada je raspolagala osnovnim činjenicama neophodnim za izradu uputstava i
otpočinjanje pregovora. Valja upozoriti da je Pašić, bez obzira na tok priprema, zauzeo
stanovište da se Konkordat ne može zaključiti pre završetka mirovnih pregovora i rešenja
drugih političkih pitanja. Srpskoj vladi se nije žurilo, pošto je bila uverena da joj vreme ide
naruku.17
Ostatak možete pročitati u istoimenoj knjizi!
14 Jovanović Pašiču, Beograd, 7 XII 1912. lsto. Odejenje C, 1913
15 Izveštaj o radu Komisije za proučavanje pitanja o zaključenju Konkordata Kraljevine Srbije i Vatikana. Beograd 10. V 1913. Hartije
Jovana Jovanovica Pižona, 80-52-110-114. Arhiv SFRJ, Beograd; V. Wagner, nav. delo, XXII, 2, sir. 129-130.
16 Pećanac Jovanoviću, Beograd, 5. III 1913. PO 1913, f. IV, dos. K/5.
17 Pašić Vesniću, Beograd, 10. II 1913. lsto.

A ovo je o drugom konkordatu onom iz 1934. koji je stvorio podlogu kasnije NDH

Конкордатска криза
Из Википедије, слободне енциклопедије
Edit-find.svg    Овај чланак или поглавље не цитира изворе, тако да постоји вероватноћа да су неке информације изнете у овом чланку нетачне.
Можете помоћи Википедији уносећи одговарајуће референце.
Жандари су имали наређење да спрече протестанте да прођу поред Дома Народне скупштине која је заседала док су протестанти желели да истрају у својим намерама покушавши да пробију жандарски кордон, након чега је дошло до изгреда.

Конкордатска криза или Конкордатска борба је назив за верско-поолитичку кризу у Краљевини Југославији која се распламсала 1937. године. Министар правде Људевит Ауер је потписао конкордат у Риму 1935. године. Новембра 1936. Намесништво је издало указ којим је овластило Владу Стојадиновић-Корошец-Спахо да Конкордат упути Народној скупштини на усвајање. Децембра 1936. године Архијерејски сабор упутио је влади меморандума са поруком да Српска православна црква не може на такву одлуку да пристане.
Садржај
[сакриј]

    1 Позадина
        1.1 Потписивање Конкордата
    2 Криза
        2.1 Ратификација у Народној скупштини
        2.2 "Крвава Литија"
        2.3 Гласање у Народној скупштини и смрт патријарха
    3 Ескомуникација
    4 Спољашње везе

[уреди] Позадина
[уреди] Потписивање Конкордата

Кнез Павле Карађорђевић и надбискуп Бауер водили су разговор о мерама за сређивање односа између римокатоличке цркве и државе, Бауер је тражио да се распусте масонске ложе и закључи конкордат. Кнез Павле је обећао да ће католичкој цркви у већој мери изаћи у сусрет. Први потез Стојадиновићеве владе ишли су у том правцу. По Стојадиновићевом налогу, министар правде Људевит Ауер, католик из Сиска је пре поласка за Рим посетио Патријарха Варнаву Росића, текст конкордата био је достављен српском патријарху али СПЦ није консултована о овом питању. Министар Ауер је потписао конкордат, у Риму, 25. јула 1935. године. О потписивању конкордата, Стојадиновићева влада и Ватикан издали су своја саопштења. У саопштењу Стојадиновићеве владе изнето је да ће се конкордатом спровести, „Уставом код нас усвојена, равноправност католицизма са осталим признатим конфесијама.“ Посебно је наведено да се Света Столица обавезала да ће поштовати југословенске државне интересе приликом попуњавања црквених положаја, нарочито оних најважнијих. Ватиканско саопштење садржало је више детаља. Ни Југословенска, ни Ватиканска страна није текст Конкордата ставила на увид јавности због давања примата католичкој над православном црквом у Југославији. Потписивање Конкордата прошло је без реакције у југословенској јавности. У међувремену, копија конкордата извађена је из фиоке патријарха Варнаве. Вероватно подстакнуут од неког из опозиције.
[уреди] Криза
[уреди] Ратификација у Народној скупштини

Конкордат, који је чекао на ратификацију у парламенту, лежао је у Стојадиновићевој фиоци петнаест месеци. Пошто је, почетком новембра 1936, Намесништво издало указ којим је овластило председника Владе да Конкордат упути Народној скупштини, реаговао је Архијеријски сабор. Почетком децембра влади је упућен меморандум са поруком да Српска црква не може на такву одлуку да пристане. Тек од марта 1937. године у Народном представништву, борба око Конкордата се распламсавала, неколоко месеци пре него што је његова ратификација стављена на дневни ред. Од пролећа 1937. свештенство и опозиција, ослањајући се на опозиционе говоре у Скупштини, развили су тако жестоку кампању против Владе, да се створила свеопшта психоза смртне опасности за српско православље. Стојадиновић је покушавао да парира кампањи која се захуктавала. Пред Светим синодом у Патријаршији изнео је све разлоге којима су његови претходници били руковођени у питању Конкордата. Наводећи да је Конкордат дело краља Александра, и да Намесништво жели његову ратификацију, он је напомињао да је и Никола Пашић закључио Конкордат како би придобио Ватикан за идеју о уједињењу Јужних Словена. Гледајући како се око Српске цркве скупљају сви противници режима, и они који су нису имали појма шта садржи Конкордат, и они који су заборавили када су последњи пут ушли у цркву, Стојадиновић је питање Конкордата схватио као питање угледа шефа владе. Игром случаја, како је нарастала конкордатска криза, стање здравља патријарха Варнаве се погоршавало. У једном тренутку пронет је глас да је отрован.
[уреди] "Крвава Литија"

За 19. јул 1937. године, када је била заказана седница Скупштине о Конкордату, било је заказано и молетествије за оздрављење оболелог Патријарха. Полиција је забранила скуп. Литија је требало да крене од Саборне цркве у Београду до храма Светог Саве. Замишљена "као велика манифетсација у борби против Конкордата", литија је кренула у Кнез Михаилову улицу. У Кнез Михаловој настала је туча и хрвање грађана са полицајцима и жандармима. Интервениција полиције је била брутална, али су повреде учесника литије преувеличаване[тражи се извор од 11. 2010.]. Политичка борба, око Конкордата се наставила. Кнезу Павлу је упућен меморандум Светог синода "у коме се тражило да одмах Краљевска влада др Милана Сојадиновића поднесе оставку и да се Конкордат скине са дневног реда. Стојадиновић није хтео да одустане од ратификације Конкордата. Притисци на посланике да не гласају за Конкордат вршени су са разних страна — од Цркве, опозиционара, масона[тражи се извор од 11. 2010.].
[уреди] Гласање у Народној скупштини и смрт патријарха

Увече, 23. јулa 1937. године, Конкордат је у Народној скупштини изгласан са 166 гласова, уз 129 против. Требало је да буде изгласан у Сенату, у коме је влада лошије стајала Али, још исто вече, Стојадиновић је пред посланицима ЈРЗ објавио да ће се неко време сачакати са изношењем Конкордата пред Сенат. При крају дана, у коме је у доњем дому изгласан Конкордат, умро је патријарх Варнава. Свим члановима владе, осим министра војног генерала Марића, било је забрањено да присуствују сахрани. Иначе патријарх је сахрањен тек 3. августа 1937. године. У међувремену одржава се ванредна седница Светог архијерејског сабора којом сабор наређује затварање свих храмова СПЦ и објављује да се црква налази у стању гоњења. Ова одлука требало је да се спроведе од 26. јула али ипак није спроведена.
[уреди] Ескомуникација

После гласања у Скупштини 1. августa 1937. године, Свети архијерејски синод једногласно је донео одлуку о ескомуникацији министара и посланика православне вере, који су гласали за Конкордат и искључени су из цркве. Прдеседник владе Стојадиновић је тражио да се укине ескомуникација. После Владиног одрицања од конкордата и Црква је попустила у свом ставу према ескомуникацији. На спољнополитичком плану, Стојадиновић је конкордатом хтео да потврди своје пријатељске везе са италијанском владом. Али, и италијанска влада, бринући се да конкордатска криза не доведе до Стојадиновићевог пада, почела се хладити према конкордату. Пошто су обе стране у спору попустиле, у фебруару 1938. године, за новог патријарха изабран је Гаврило Дожић. На тај избор утицао је Милан Стојадиновић. Црногорски митрополит био је његов пријатељ још од двадесетих година, када је као радикалски посланик ишао по Црној Гори.

Izvor Wikipedija http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%BE%D0%BD%D0%BA%D0%BE%D1%80%D0%B4%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%B7%D0%B0