Велика плата, кућа, аутомобил и седмица на лотоу нису довољни за живот пун оптимизма, тврде психолози
Срећа продужава живот најмање седам година, закључак је студије Рут Венховен са Универзитета у Ротердаму. Анализирајући резултате више од тридесет научних студија, које су истраживале везу између дуговечности и оптимистичког погледа на свет, ова холандска научница је дошла до закључка да разлика у дужини животног века између срећних и тужних људи износи између седам и десет година. Срећа не лечи, али штити од болести, тврди Венховен и као илустрацију ове тезе истиче једноставну неурофизиолошку истину – у стању среће луче се допамин и серотонин, неуротрансмитери задовољства који јачају наш имунолошки систем. Без њих нема радости, еуфорије и животне енергије.

Клинички психолог Маја Антончић сликовито објашњава да је оптимизам налик на психолошки скафандер којим се бранимо од депресије и туробних мисли и статистички доказаних теорија по којима ствари увек завршавају лоше. Захваљујући оптимизму живимо пуним плућима, чашу увек посматрамо као полупуну и тврдимо да „оно што нас не сломи, чини нас јачима”.

– Већина сматра да се срећа налази у материјалним стварима и аутентично верује да би били неупоредиво срећнији ако би имали нова кола, кућу или посао. Жене маштају о конфекцијском броју 38 и доброј удаји, мушкарци о високој плати, деца о играчкама из излога... Сви ми очекујемо догађаје који ће, попут духа из Аладинове чаробне лампе, изменити наш свет. На пример, да добијемо седмицу на лотоу. Или барем повишицу плате. Или да се срећно заљубимо. Међутим, све су то краткотрајна задовољства. Након добитка на лутрији следи еуфорија, али она брзо прође и након извесног времена срећни добитници долазе на ниво животног (не)задовољства на коме су били пре добитка. Иста прича важи и за повишицу плате, нову љубав или неки одевни предмет с потписом реномираног дизајнера – објашњава Маја Антончић.

Она подсећа да постоји велики број психолошких експеримената којима је доказано да су се сви добитници седмице на лотоу, након почетне еуфорије, вратили на свој „почетни” ниво среће. Неизмерну срећу не доноси ни велики успех у каријери, ни брак и деца, ни лутрија, нити било шта материјално. Све су то само „улазнице за срећу” – каже овај психолог.

Оптимисти не негирају једноставне животне истине – љубав најчешће не побеђује све препреке, бракови се завршавају разводом, пријатељи нас напуштају, а деца не узвраћају захвалност. Осим младалачких идеала, са годинама губимо драге људе, убија нас рутина живота и усамљеност и сви се у једном тренутку разболимо. Онима који преживе као награда остају старост, немоћ и усамљеност.

На чему онда треба да базирамо свој оптимизам? Немојте размишљати о ономе што немате, већ о ономе шта имате, одговарају психолози. Човек је толики произвођач да производи и своје потребе. Институција шопинга и кредитних картица почива на краткотрајним задовољствима која изазивају задовољење (лажних) потреба за (непотребним) стварима, али празнина коју покушавамо да испунимо константном куповином заправо није у нашем орману, већ негде дубоко у нама.

Мартин Селиџмен, амерички психолог и творац такозване позитивне психологије, која се бави људском срећом и оптимизмом, каже да оптимисти нису отпорни на депресију. Они се са њом једноставно боље носе од песимиста. Суштинска разлика између оптимиста и песимиста јесте у томе што први верују да су они ковачи своје (не)среће и да они сами одређују оно што ће им се догодити. Срећни људи мисле да им се добре ствари дешавају као резултат њиховог труда, а лоше – као резултат лоших околности.

Селиџман је својим студијама показао да оптимисти боље подносе стрес од песимиста. Оптимизам смањује ниво кортизола, хормона који лучи надбубрежна жлезда у стању стреса и има негативан утицај на наш имунолошки систем. Његово истраживање је показало да студенти са оптимистичким погледом на свет ређе оболевају од прехлада уочи испитних рокова. Оптимисти верују да су сами ковачи своје среће и воде више рачуна о здрављу – редовније вежбају, боље се хране и уредније спавају.



Izvor: Politika