Portret: Vojislav Koštunica ~ Zaboravljen :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Portret: Vojislav Koštunica
Zaboravljen
E. B. | 22. 05. 2010. - 00:02h | Komentara: 4

‚Da li zbog neobaveštenosti i sujete, kako ga vide njegovi politički protivnici, ili zbog kabinetskog pristupa politici, inertnosti i neodlučnosti, kakva je slika o njemu stvorena u javnosti, nekada najpopularniji predsednik posle Slobodana Miloševića, Vojislav Koštunica danas je sa svojom Demokratskom strankom Srbije gotovo zaboravljen i na ivici cenzusa. Uprkos tome, on kaže da neće ni sa Demokratskom strankom, ni sa Srpskom naprednom strankom. Poručuje: „Idem sam, trećim putem”.

Crvena linija rascepa sa demokratama definisana je pre dve godine kada je na parlamentarnim izborima Koštuničina „celovita Srbija” izgubila utakmicu sa Tadićevim „evropskim frontom”. Razlike u odnosu na DS, kako sam Koštunica kaže, danas su dublje nego 1992. kada je napustio DS i formirao svoju stranku. Analitičari dodaju - i nepremostive. Novi front otvorio je Tomislav Nikolić. Poručio je Koštunici da želi da mu otme glasače i prekorio ga zbog sujete. Nikolić se požalio i da ne voli iznenađenja koja mu priređuje Koštunica: „On ima taj običaj - ćuti, ćuti, pa onda povuče potez kojim ne nanese štetu suparnicima, ali natera prijatelje da misle koliko je iskren u tome što radi”. Predsednik DSS, pak, tvrdi da ga ne opterećuju pregrupisavanja na političkoj sceni i da je uveren u boljitak: „DSS ima svoju politiku koja je dosledna. Važno je da na okupu budu ljudi koji se bore za stranku”.

O političkom putu Vojislava Koštunice gotovo sve se zna. Jedan je od retkih koji nikada nije bio član Komunističke partije. Protivio se Ustavu iz 1974. zbog čega je izbačen sa Univerziteta. Osamdesetih godina angažovao se na zaštiti ljudskih prava u Odboru za odbranu slobode misli i izražavanja. Bio je jedan od osnivača DS, od koje je odvojio „nacionalni” deo, najpre pod imenom „krilo za DEPOS” i uz opravdanje o neophodnosti ujedinjavanja opozicije, da bi ubrzo osnovao svoju stranku DSS. Bio je narodni poslanik od 1990. do 1997. Nikada nije bio iskreni zagovornik koalicija. U Koaliciju „Zajedno” koja je uspela da svrgne socijaliste sa vlasti u većim gradovima Srbije 1996. ušao je tek na insistiranje bivšeg guvernera NBJ Dragoslava Avramovića, ali se nijednom nije pojavio na tromesečnim protestima. I u DOS-u mu je bilo tesno. Raspad pobedničke koalicije, koja mu je obezbedila pobedu nad Slobodanom Miloševićem, počeo je gotovo istog trenutka po dolasku na vlast. Koštunica se protivio smenama u vojsci i policiji. Nije mu se svidelo ni to što je Zoran Đinđić izabran za prvog demokratskog premijera Srbije. Animozitet je ubrzo prerastao u otvoren sukob. Sve je počelo izručenjem Miloševića Hagu (koje je Koštunica najoštrije osudio) i okončano posle ubistva Momira Gavrilovića, bivšeg visokog funkcionera DB (koji je noć pre nego što je ustreljen posetio Koštuničin kabinet). DSS je tada povukao svoje ministre iz Đinđićeve vlade, a funkcioneri stranke krenuli su u kampanju optuživanja tadašnjeg premijera za povezanost s kriminalom.

Koštunica je poslednji predsednik SRJ i premijer koji je ne čelo srpske vlade biran dva puta. Premijersku fotelju napustio je u julu 2008. Sednica na kojoj je zatražio raspisivanje vanrednih izbora trajala je 48 sekundi. Protivio se potpisivanju SSP sa Evropskom unijom, negodovao zbog planova Brisela da na Kosovo pošalje misiju Euleks bez odobrenja Saveta bezbednosti. I posle svega vratio se u opoziciju, gotovo na isto mesto gde je bio pre 5. oktobra 2000.

Koštunica je rođen 24. marta 1944. Živi od plate koju dobija kao predsednik DSS, ušteđevine i prodaje knjiga. Odrekao se svih privilegija koje je stekao kao premijer i predsednik SRJ - službenog automobila i vozača, kancelarije, sekretarice... I dalje deo zarade izdvaja za humanitarne svrhe, mahom za Kosovo. Novčani deo nagrade za pravnog pisca 2008. od 10.000 evra poklonio je porodici Šapić za izgradnju kuće u Srbici na Kosovu.

Ognjište porodice Koštunica je u Šumadiji, u Koštunićima, pod Ravnom gorom i Suvoborom. Ranije su se prezivali Damljanović. Krsna slava im je Sveti arhangel Mihailo. Majka Radmila bila je domaćica, a otac Jovan, advokat i sudija. Rođeni je Beograđanin, Dorćolac iz Skadarske ulice. Njegov pradeda Jovan Damljanović bio je učesnik Svetoandrejske skupštine iz 1858. godine, kao narodni poslanik iz Koštunića, kada je prozvan Koštunica. Iz porodice Damljanović je i Anđelija, majka srpskog vojskovođe Živojina Mišića. Koštunica se školovao u Beogradu, gde je završio i Pravni fakultet. Doktor je pravnih nauka. Oženjen je Zoricom Radović. Rado se slika sa svojim prijateljima Emirom Kusturicom, Matijom Bećkovićem, Borom Đorđevićem. Tvrde da je veliki ljubitelj rok muzike, rado sluša Igija Popa, „Rolingstonse” i Elvisa Prislija. Nije mu stran ni zvuk trube. Kaže: „Ko ne razume i ne voli Guču, ne razume ni Srbiju”.

Koštunica kao uzor-državnika često pominje Šarla de Gola, „zbog toga što je bio ne samo iskreni nacionalista nego i ubeđeni demokrata”. Ipak, ne može se pohvaliti ni ispunjenim obećanjima, ni podrškom birača. U vreme njegove vladavine razdružile su se Srbija i Crna Gora, Kosovo je proglasilo nezavisnost, a ostale su nerazjašnjene brojne finansijske afere „Knjaz Miloš”, „Erikson”, Nacionalna štedionica... Krive ga i za zataškavanje afere „satelit”. Mada se dva puta kandidovao, nikada nije izabran za predsednika Srbije. Najveći uspesi su mu novi Ustav Srbije, poboljšanje saradnje s Hagom, podrška pola miliona ljudi na mitingu za Kosovo i akcija 200 intelektualaca da se raspiše referendum o NATO. Njegova deviza i dalje je: „Nije sve u tome da EU nema alternativu”.

Izvor: Blic