Portret Tomislav Nikolić
Ždrale
Autor: Vesna Mališić | Foto:FoNet | 13.06.2009. - 05:00

Po mnogo čemu, politička biografija Tomislava Nikolića je tipična za srpske prilike. U njoj ima velikih nacionalnih ciljeva, čvrstih i večnih stavova, zaklinjanja na vernost, pa onda sukoba na vrhu, raskola, kumovskog verolomstva, cepanja i razilaženja, mnogo ružnih reči i lagodnog novog početka u kome niko ne pita šta si bio do juče. Tipična je i po tome što je moguće zanoćiti kao radikalski jastreb koji posle svih ratova i dalje crta zapadne granice Srbije na liniji Karlovac- Karlobag -Ogulin -Virovitica, a probuditi se kao golubica, proevropski političar, koji svima pruža ruku mira. Ali i po gotovo uobičajenom maniru da se političko partnerstvo završava simboličnim činom oceubistva.


Po sopstvenom priznanju, Tomislav Nikolić svoj politički život duguje Vojislavu Šešelju. Na njegovim delima vaspitavao se osamdesetih godina. Oduševljeno je čitao sve što je napisao. Zvanično su se upoznali 1991. godine u Kragujevcu, na promociji Šešeljeve knjige „Tako je govorio Čiča”. Kad je Tomislav, član Narodne radikalne stranke, čuo Šešelja iz Četničkog pokreta uživo, uverio se da je to „najveći srpski intelektualac”. Zato je ovaj potomak porodice s radikalskom tradicijom, koja se pred Prvi srpski ustanak iz okoline Kolašina doselila u Bajčetinu, predložio ujedinjenje u Radikalnu stranku. I to se dogodilo februara 1991. godine. Tako ulazi u ozbiljnu politiku.
Na prvim izborima izabran je za narodnog poslanika i to je, do danas, u svim sazivima Skupštine Srbije. Pošto je bio nesvršeni student prava, Šešelj se prihvatio da mu bude učitelj. Propisivao mu je obaveznu literaturu, diktirao šta treba da douči i pripremao ga da postane najjači drugi čovek stranke. Uz to ga je promovisao i u četničkog vojvodu zbog hrabrosti koju je ispoljio kao dobrovoljac na slavonskom ratištu. Miro­pomazan je 1993. godine u Knežini na Romaniji. Ne tako davno, izjavio je da mu titula četničkog vojvode služi ako, ne daj bože, opet zatreba da brani srpstvo.
Ulaskom u politiku, život Tomislava Nikolića, koga su drugari zbog mršavosti i dugog jezika zvali Ždrale, sasvim se promenio. Nestala je povučenost i izrazita potištenost zbog lične tragedije koju je doživeo kao trinaestogodišnjak. Njegov brat je, naime, pokušao da otme zmaja koga su deca privezala žicom da ih ne udari struja. Ali zmaj je pao baš na dalekovod i njegov brat je poginuo, a onda i majka, koja je pokušala da ga spase. Samo nekoliko godina kasnije, umro mu je i otac, oružar u „Zastavi”. Od toga se nikada nije oporavio. Prekinuo je studije i zaposlio se. Nije više trenirao ni atletiku.
Kad je postao narodni poslanik, više nije imao vremena da se bavi inovacijama u komunalnom preduzeću „Gradska groblja”, gde je radio. Još se priča kako je ukinuo preprodaju grobova i uveo rotiranje na poslovima kopanja raka i zakazivanja sahrana da radnici u radu sa strankama pokažu emocije, a ne da oguglaju. To što su ga i u Skupštini zvali „grobar”, manje je imalo veze s poslom kojim se bavio, ili što je partizanovac, više je to bila aluzija na politiku koju zastupa i posledice koje proizvodi. Poente u njegovoj karijeri, koje se izvlače iz te metafore, bile su: zalaganja za saradnju sa Rusijom, Belo­ru­sijom i arapskim svetom, predlozi da Srbija bude ruska gubernija ili „u statusu bilo kakvog organizacionog dela Ruske Federacije”. Poruka, u vreme masovnih demonstracija 1997. godine „da smo mi na vlasti, one koji ruše Beograd tako bismo pretukli da im to više nikada ne bi palo na pamet”. Tvrdnja da su Boris Tadić i Ivana Dulić ustaše, da je Koštunica „mlitavi metiljavko”, da mu nije žao što je Ćuruvija ubijen, da je i Tito, kao Đinđić, imao problema sa nogom pred smrt, da neće da stanuje u ulici koja nosi ime ubijenog srpskog premijera, da treba preispitati presude za njegovo ubistvo i da bi, da je u prilici, svakako skrivao Ratka Mladića. To je samo deo njegovog opusa.
Posle 2000. bio je jedan od najviše kažnjavanih poslanika. Jednom, čak, 90 dana zbog fizičkog nasrtaja na poslanika LSV. Morao je da vraća i priličan novac koji je nezasluženo podigao na ime dnevnica. Platio je i ekstraprofit od pet miliona dinara zbog stana od preko 200 kvadrata koji je dobio od Miloševićeve vlade 1999. dok je bio potpredsednik.
Kad je prvi put video Miloševića, opisao ga je: „Zatekao sam ga u ogromnoj sobetini. Pušio je cigare na muštikli od slonovače. Pio je viski. Možda ću da slažem jer ne pijem, ali kao da je pio viski sa jajima. I strašno me je podsetio na Tita”.
Posle odlaska Šešelja u Hag, pokušavao je da se domogne zgrade na Andrićevom vencu i stekao atribut lukavog političara u usponu. Ipak, najdalje je „dobacio” do petodnevnog mandata predsednika Skupštine. Na poslednjim predsedničkim izborima dogodio se prelom. Za potrebe kampanje spao je bedž sa Šešeljevim likom sa njegovog revera, namrgođeno lice zamenio je osmeh, sa nacionalnih prešao je na socijalno-ekonomske teme, umesto pretnji pokazao je zabrinutost, umesto isključivosti širinu, svim srcem. Dao je i više intervjua u kojima je ispričao kako je sirotinjsko dete odraslo na „masti i lebu”, da sluša bluz, voli rok, čita ruske klasike, sa suprugom u planini bere trave i gljive, raduje se unucima i lepo peva. Nekako u isto vreme su i on i Šešelj shvatili da mu je uloga čuvara fotelje dojadila. Učinio je sve da sedne u nju. A Šešelj sve da se to ne dogodi.
Tada su pale kletve i cepanje stranke. Samo što je, ovoga puta, Nikolić na svojoj koži osetio radikalski bič koji je godinama, zahvaljujući i njemu, pucao po tudjim leđima. Ovoga trenutka najveći saveznik Tomislava Nikolića je neverovatno brzo zaboravljanje u Srbiji. To je ključ njegovog uspeha i političke budućnosti.


Izvor: Blic

Svi političari u Srbiji , a ne samo Nikolić računaju na zaboravljanje birača. Šta su sve obećavali , Velja, Voja, Mlađan, Boris , Ivica ........i Marica. Sve bajka do bajke.

Лол, овога се не сећам. 


А овога се сећам некако кроз маглу. 

Ма, ко се сећа свега није Србин. 

Ovaj text je definitivno narucen to se vidi po mnogo cemu. Prva stvar je ta sto je text objavljen u zutom Blicu, i kako to da se text objavljuje posle fijaska DS-a na skorasnjim lokalnim izborima. Zasto taj blic nikada nije nesto "lepo" napisao o njihovom predsedniku tadicu? Zasto je potrebno podsecati nas ko je Toma Nikolic kao da mi ne znamo???

Zar nas ne treba podsecati ko nam je predsednik Srbije i ko nam je ministar unutrasnjih poslova i da su dinkic i cedoman jos uvek na slobodi????

O tome treba da pise zuti Blic, ali ne, ocigledno se vrhuska DS-a uplasila novog nadajmo se mnogo veceg fijaska na sledecim parlamentarnim izborima pa pozurili brze bolje da krenu sa blacenjem Tome Nikolica samo to ovog puta nece proci godpodo zaljubljena u tadica ne pali vam vise ta fora provaljeni ste odavno, cak vam i vasi biraci vise ne daju glas a kamo li oni naivni ljudi koje ste zastrasivali pricom o povratku u devedesete a na kraju nas upravo tamo vracate dzaba vam ovakvi textovi, jedva cekam sledece parlamentarne izbore da vidim sta cete onda da pisete

Dominick, медени месец је прошао. Видећеш да ће жути успети. Прво ће почети да друкају код својих заједничких западних газда.

mislim ovo je toliko jadno da je to strasno..pa nikolic i vucic su "nabacivali" 90% glasova radikalima, da su todorovic i oni ostali..
imam osecaj da su SRS platili za ovaj tekst

Тачно тако ... али остаје могућност да су се жути мало прерачунали 

za sve su krivi radikali ma ajde.
ja nisam radikal ali naprednjaci su prevara a vi nikako da otvorite oci suvise te cinicni.
Blic pisa za radikale.A jedino radikali kritikuju cenu psenice i unistavanje seljaka a trpanje para u dzepove nakupcima

Па кад су у коалицији са жутима, мора да им буду радикали криви за све.

Ви сте толико безначајни да никоме нисте криви ни за шта.