portret: Savo Milošević
Napadač
Autor: Dragan Galić | Foto:FoNet | 14.11.2009. - 05:00


Savi Miloševiću nikada nije nedostajala ambicija. Pokazao je to još u jesen 1987. kada je krenuo u osvajanje velikog fudbalskog sveta. Sa nepunih petnaest godina iz rodne Janje stigao je u Beograd. Prvi je igrač u istoriji Partizana za koga je plaćeno obeštećenje (tadašnjih 5.000 maraka) iako nije bio punoletan. Ambiciju potvrđuje i ovih dana kandidujući se za prvog čoveka crno-belih. U fudbalu je kao igrač, kako sam priznaje, ostvario sve svoje snove. Veruje da će uspeha imati i u predsedničkoj fotelji u Humskoj i da će svoj tim vratiti na stare, pobedničke pozicije.
Bekam iz Semberije, kako ga zovu u rodnoj Bosni, od kopački se oprostio pre dvanaest meseci. Kako nikada nije bio čovek defanzive, letos je odlučio da penzionerske dane provodi sa knjigom u rukama. U trideset šestoj godini upisao je Sportsku akademiju. Kaže da se u tu tematiku najbolje razume i da konačno ima vremena da se posveti obrazovanju. U međuvremenu, rešio je da se angažuje u Partizanu, u klubu odakle je krenuo u profesionalni fudbal. A da li će uspeti, znaće 21. decembra posle izborne skupštine kluba. Podršku mu pružaju bivši igrači crno-belih. Tu su i navijači, mada mu tvrdo jezgro sa južne tribine nikako ne oprašta što je svojevremeno, u vreme navijačkih protesta protiv Nenada Bjekovića i Žarka Zečevića, rekao da navijači ne bi trebalo da kroje politiku kluba. U sličnoj utakmici nameravao je da zaigra i pre dve godine. Međutim, umesto očekivane kandidature za upražnjeno mesto predsednika Partizana, sve se završilo samo na najavama da se Milošević sprema i da želi da preuzme vođstvo u Humskoj.
Karijeru je započeo u ekipi Janje iz Bijeljine. Presudan momenat dogodio se u jesen, pre dvadeset dve godine, kada je u Janji gostovala omladinska reprezentacija Jugoslavije, za koju su igrali Alen Bokšić, Zvonko Milojević… Pred kraj utakmice na teren je istrčao četrnaestogodišnji dečak. Iskoristio je prvu priliku koja mu se pružila. Nadmudrio je Milojevića i postigao gol. Jedan od prisutnih trenera, Ivan Čabrinović odmah ga je preporučio za kadetsku reprezentaciju. Nedugo zatim, na Savinu adresu stigao je poziv od selektora Kunovca i Kobešćaka, ali i od Partizana. Prihvatio je poziv iz Beograda i kao debitant, u sezoni 1992/93. u crno-belom dresu postigao 14 pogodaka. U naredne dve sezone bio je najbolji strelac savezne lige. Bio je u timu koji je 1994. osvojio drugu duplu krunu u istoriji Partizana. Za crno-bele, za koje je igrao samo tri godine, na 98 prvenstvenih utakmica postigao je čak 65 golova. U leto 1995. kupila ga je Aston Vila, a transfer je bio 3,5 miliona funti. Uz Darka Kovačevića jedini je srpski fudbaler koji je nastupao u sve tri najkvalitetnije evropske lige - engleskoj, španskoj i italijanskoj. U biografiji mu nedostaju „samo” Nemačka i Francuska. U Engleskoj je postigao 29 pogodaka na 90 premijerligaških mečeva, a od trofeja uspeo je da prigrabi Liga kup. Jedan je od retkih domaćih fudbalera koji je imao priliku da nastupi na „Vembliju”. U finalu Liga kupa njegova Aston Vila pobedila je Lids junajted s rezultatom 3:0, a Milo-ševićev gol bio je senzacionalan: „Bio je to jedan od najlepših detalja u mom životu. Igrati na ‘Vembliju’ je svakako nešto posebno. U Engleskoj je svakom igraču san da zaigra na ‘Vem-bliju’. Meni se posrećilo da već na debiju postignem gol, i to jedan od najlepših golova u karijeri. Uz to, osvojili smo trofej. Zaista lep dan.”
Zbog nesuglasica sa navijačima, ali i loše adaptacije na život u Engleskoj, Milošević je ostrvsku kišu zamenio španskim suncem. Igrao je dve godine u Saragosi, pa u Parmi, pa ponovo u Saragosi. Obukao je i dresove Espanjola, Selte i Osasune. Najveći rezultat stigao je na zalasku profesionalne karijere, i to u ruskom Rubinu iz Kazanja, sa kojim je 2008. došao do prve titule u inostranstvu. Savin gol na gostovanju Saturnu označio je slavlje ekipe koja do tada nikada nije bila šampion države. Rekorder je po broju utakmica u nacionalnom dresu - odigrao je 102 utakmice i postigao 37 golova. Na Evropskom prvenstvu u Belgiji i Holandiji sa Patrikom Klajvertom podelio je titulu najboljeg strelca sa šest golova. Kaže da se nije osećao srećnim zbog titule najboljeg strelca: „Nije mi previše značilo što sam postigao sve te golove upravo zbog poraza protiv Holandije. Ne samo zbog rezultata 6:1 nego i zbog načina na koji smo ga doživeli. Meni je uvek na prvom mestu bio timski uspeh.” Od reprezentacije se oprostio utakmicom sa Bugarskom 19. novembra na stadionu Partizana.
Rođen je 2. septembra 1973. godine u mestu Janja, na levoj obali Drine. Oženjen je Vesnom, bivšom manekenkom, sa kojom ima troje dece: ćerku Isidoru i dva sina, Nikolu i Borisa. Prvi je sportista koji je jasno pružio podršku političkim promenama u Srbiji. Odigrao je legendarni meč u malom fudbalu nasred Terazija, tokom demonstracija zbog pokušaja izborne krađe septembra 2000. O svom političkom angažmanu kaže: „U Demokratsku stranku sam se učlanio nakon ubistva Zorana Đinđića i odlučio pomoći mom prijatelju Borisu Tadiću da porazi radikale!” Javno je kritikovao režim Slobodana Miloševića, a uz radikale često je kritikovao i Arkana. Osudio je sve zločine koje su Srbi počinili u BiH. Veliki je donator za izgradnju crkava i hramova, a u poslednje vreme više se angažovao u akcijama izgradnje dečjih bolnica ili vrtića.

Izvor: Blic

Savo majmune 

Iako je igrac Partizana, mogu reci samo reci pohvale u vezi ovog igraca. Svaka mu cast na svemu sto je uradio za reprezentaciju i sto je uvek bio spreman da se odazove pozivu selektora.

Potpisujem.