Portret

Autor: Dragan Galić | Foto:d. grubin | 05.09.2009. - 05:00


Kada je pre godinu dana prihvatio da bude ministar kulture, Nebojša Bradić nije mogao ni da nasluti koliko će mu glavobolje zadati obećanje da će raditi na hitnom donošenju najvažnijih zakona u oblasti kulture i medija. A upravo se to desilo. Napisani zakoni nisu se nimalo svideli predstavnicima medija i kulture. Višestruko nagrađivani reditelj i uspešan upravnik nekoliko beogradskih pozorišta našao se u ulozi nekoga ko za urađeni posao prvi put nije dobio priznanje. Još teže, jer Bradić je o svom novom poslu ministra rekao: „Biti ministar za mene je samo nova režija i još jedna odgovornost.”

Politički je aktivan od 2003. Do tada je, kako kaže, bio samo posmatrač, ali i simpatizer stranke G17 plus. Jedan od razloga za političko angažovanje bila je njegova čvrsta namera da se promeni pravilo da radnici i neradnici primaju istu platu. Tada je objasnio: „S malom teskobom i iskustvom gubitka funkcija i posla 1999. godine, ušao sam u rizik da još jedanput postanem niko, ali s verom da je to što činim ispravno, časno i potrebno da bi se Srbija konačno pokrenula napred.” I ubrzo našao se u ulozi čoveka koji može da menja - od 7. jula 2008. godine ministar je u Vladi Srbije. U novom kabinetu čekali su ga i novi problemi: u Narodnom pozorištu upravnik je podneo ostavku; zastoj u rekonstrukciji Narodnog muzeja i najteži, ostavka Ivana Tasovca u Beogradskoj filharmoniji. Mnogi smatraju da je prvu slabost kao ministar pokazao baš u slučaju Tasovac. Zameraju mu što je brzopleto prihvatio ostavku prvog čoveka Beogradske filharmonije, ocenjuju da je reagovao sujetno, i potkrepljuju to činjenicom da se Vlada o ostavci već devet meseci ne oglašava. I na sve to došli su osporavani zakoni. Kao resorni ministar morao je da brani Zakon o javnom informisanju. Mada ga nije pisao, taj zakon koji mnogi vide kao uvod u medijski mrak i cenzuru ostaće mrlja u Bradićevoj karijeri. Bolje je prošao sa Zakonom o kulturi. Kolege su zamerile da su u zakonu ministru obezbeđena carska ovlašćenja, te da je kultura predata u ruke dokonim hobistima. Ipak, niko nije sporio da se posle 17 godina tim zakonom konačno definiše kulturna politika države. O odnosu kulturnjaka prema njemu, Bradić kaže: „Nikada nisam bio omiljen, ali sam naučio da to u poslu ne očekujem.” Važno mu je da njegovi saradnici veruju u njegove odluke i da ih što efikasnije realizuju. I dodaje: „Ako u tome uspemo, obostrano ćemo se uvažavati, i to je sasvim dovoljno.”
Rođen je 1956. godine u Trsteniku. Rastao je uz oca glumca i majku matematičarku. U ranoj mladosti je želeo da bude rok muzičar ili strip crtač. Kao gimnazijalca fascinirala ga je nauka, naročito fizika. Bio je glavni favorit svoje razredne za ozbiljne studije. U pozorište je dolazio povremeno da bi ispratio šta se tamo dešava. Do preokreta je došlo, kako kaže, kada je odlučio da može da bude bolji od svog oca koji je u to vreme bio glumac prvak i upravnik pozorišta. Upisao je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, gde je diplomirao režiju u klasi Borjane Prodanović. Postdi­plomske studije je pohađao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Oženjen je. Supruga Zagorka je psihijatar.
Karijeru je izgradio u pozorišnoj umetnosti. Početkom osamdesetih godina prošlog veka počeo je da radi u Kruševačkom pozorištu prvo kao reditelj, potom i kao umetnički direktor i upravnik. U Beograd je došao 1996. na mesto upravnika „Ateljea 212” Kao prvi čovek teatra uvek se trudio da u njega unose duh promene i savremenog menadžmenta. Godinu dana posle prihvatio se upravničke pozicije u Narodnom pozorištu,gde je ostao do 1999. godine. Smenjen je usred godišnjeg odmora, a iz medija je saznao da je ostao bez posla zbog „međunarodnog angažovanja tokom rata”. Sledeće dve sezone za njega nije bilo mesta u domaćim pozorištima. Tek 2000. dobija angažman u Beogradskom dramskom pozorištu i postaje upravnik tog teatra. Prvi je dobitnik nagrade Peca Petrović za pozorišni menadžment. Režirao je preko 70 predstava („Prokleta avlija”, „Derviš i smrt”, „Zlatno runo”, „Koreni”, „Tvrđava”, „Mala trilogija smrti”), opere i mjuzikle. Potpisao je i sedam scenografija. Ne krije da mu prijaju nagrade i da ih je do sada bilo mnogo. Njegove vitrine krasi devet nagrada Joakim Vujić, četiri Sterijine nagrade i jedan moskovski „Zlatni vitez” za režiju „Zlatnog runa” Borislava Pekića.
Zbog obaveza koje ima u Ministarstvu kulture Bradić danas ne može da se bavi svojom osnovnom profesijom - režijom. Kaže: „To će morati da sačeka.” Ali zato i danas s pozicije ministra na pitanje kako sebe profesionalno vidi, odgovara: „Redosled je uvek isti: prvo se osećam kao reditelj, ponekad kao upravnik, a nikad kao političar. Moje prisustvo u politici je uvek i isključivo u funkciji upravnika, a upravnik je u službi reditelja. Suštinski, ja u funkciji upravnika režiram pozorište.”
Zahvaljujući entuzijazmu, znanju i verovanju, Nebojša Bradić je zajedno sa Ajom Jung pokrenuo Beogradski festival igre. Kolege su i tada masovno gunđale. Rezultat su ipak svi morali da vide. Stvoren je novi i drugačiji kulturni događaj koji su Beograđani, dolazeći u velikom broju na festival, bez rezerve podržali. Profesor je glume na Akademiji lepih umetnosti. Napisao je knjigu dramatizacija „Prokleta avlija” i „Derviš i smrt”. Bavi se teatrologijom i esejistikom.

Izvor: Blic