Portret: Haris Silajdžić
Oportunista
Tanja Nikolić Đaković | 29. 05. 2010. - 00:02h | Foto: Reuters | Komentara: 1

O ovom učesniku Dejtonskog sporazuma, ali i Izetbegovićeve deklaracije u Bosni govore kao o jednom od onih koji su vrlo aktivno učestvovali u nečemu što se zvalo nesreća, rat, ekonomsko i moralno uništenje i kao o nekom ko nikako nije smeo da uzme učešće u političkom životu nove Bosne.
 

Njegovi politički protivnici, ali i zagovornici antiratne politike, ma koje da su nacionalnosti, smatraju da bi zbog eha iz godina krvavih ratova bilo mnogo bolje da je ostao van politike. Ubeđeni su i dalje da će njegovo prisustvo u političkom životu BiH proizvoditi probleme, a ne stabilnost, jer za njih njegovo prisustvo ne relaksira, već opterećuje odnose unutar i van Bosne. Pre svega, tu se misli na političku isključivost.


Svi oni koji su protiv njegovih oponenata upućuju mu hvale i pripisuju zasluge za angažman u odbrani tokom ratova, naročito na planu međunarodnog priznanja. Oni visoko cene njegovo zalaganje za jačanje državnih institucija, dok kritikuju napuštanje projekta Koalicije za celovitu i demokratsku BIH i projekta takozvane Alijanse za promene, kada je bošnjačke glasove ustupio Zlatku Lagumdžiji i SDP-u, a sam nije preuzeo nikakvu funkciju. Od tada, prigovara mu se odgovornost za „štetne posledice vlasti Alijanse”, od potpisivanja Sarajevskog sporazuma u OHR-u, a pod tim se smatra legalizovana neravnopravnost Bošnjaka i Hrvata u RS-u, ali i kriminalizacija, politička marginalizacija Bošnjaka, devalviranje tekovina rata.



Ipak, za mnoge Bošnjake on je poslednji političar u BiH sa političkom harizmom, vizionar u politici koji ide više koraka ispred drugih, te je za njih samo iz tog razloga pogrešno shvaćen i to veoma često. Za njih, on je iskreno odan ideji demokratske multietničke BiH. Iako ima i Bošnjaka, ubeđenih da je eksponent CIA, nesumnjivo i jedni i drugi smatraju da je u ovom trenutku on čovek sa najviše političkog iskustva u toj zemlji. To iskustvo, međutim, kako ga kritikuju, previše ga politički usmerava prema Bošnjacima, a ne kako bi trebalo sa više uvažavanja ka drugima i da shvatanju da u Bosni treba da žive svi zajedno. Drugi pak veruju da je njegov koncept upravo borba za jedinstvenu i celovitu Bosnu. Kada govore o njemu, njegovi kritičari često pominju citat jednog bošnjačkog univerzitetskog profesora „Haris Silajdžić je spolja Delon, a unutra demon”. I u Srbiji nacionalni retoričari to maksimalno eksploatišu. Tu, u Srbiji, ima onih koji prosto ne mogu da pređu preko mnogih navoda njegove biografije. Najbenigniji među njima jeste podatak da je doktorirao u Prištini na temu američko-albanski odnosi. Mnogi postavljaju pitanje kada i kako je on to učinio. Drugo, osim što u njegovoj biografiji piše da je radio kao profesor na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, navodi se i da drži predavanja na univerzitetima širom sveta, čak i na Harvardu, ali i da je ovaj učesnik Dejtonskih pregovora fakultet arapskog jezika i islamistike završio je u Bengaziju.


Da je profesor islamistike daleko od mirotvorca tvrde oni koji uvek iznova apostrofiraju da je obavljao dužnost ministra inostranih poslova u Vladi Republike BIH u ključnim godinama previranja od 1990. do 1993, te da je u jeku rata bio čak i premijer Vlade u naredne dve godine, kao član Stranke demokratske akcije, preko koje je i ušao u politiku u vreme prvih demokratskih izbora 1990. godine.
Iako ga je tadašnja muslimansko-hrvatska nacionalna stranka imenovala za ministra spoljnih poslova BIH, nakon rata razišao se sa SDA i formirao Stranku za BIH. Isto tako, premda je 1995. godine bio član delegacije vlade krnje BiH na Dejtonskoj konferenciji i sudelovao u izradi Dejtonskog mirovnog sporazuma, tokom godina postao je njegov žestoki kritičar zalažući se za ukidanje Republike Srpske. Nakon izbora u oktobru 2006. godine postaje član Predsedništva BIH.


Njegova oštra retorika, međutim, drastično se menja, i konačno on, kao predsednik Predsedništva BIH, prihvata poziv predsednika Srbije Borisa Tadića da poseti Beograd, prvi put od početka rata 1992. godine. Ova odluka nekako se podudara sa tekstom u jednom od najprestižnijih stranih časopisa koji oslikava srpskog predsednika kao snažnog ali pomirljivog i tolerantnog lidera regiona. Ipak, na dan zakazane posete, zatvorska uprava donosi odluku o zabrani poseta u srpskim zatvorima, koja bi prošla neopaženo, da nije otkrivena namera Silajdžića da tokom posete Srbiji obiđe ratnog zločinca Iliju Jurišića. Po Silajdžićevom mišljenju, on „nevino optužen leži u zatvoru”. Ova izjava evocira na ne tako davno rečenu optužbu da Srbija sada kada ne može etnički da čisti, presreće građane BiH u svetu - misleći na hapšenje Ejupa Ganića u Londonu na osnovu poternice iz Srbije.


Tipa: „Čas ovamo, čas tamo”, njegova često oportuna retorika, miriše na iskušavanja svetskih moćnika. I dok se o njemu piše kao o nekome ko lobira za promenu Ustava BIH kod najviših američkih zvaničnika, u podzemnoj politici upravo SAD je ta koja se zalaže za izmenu Ustava BIH. Ili da bude jasnije. Ma koliko njegove izjave bile neprimerene modernoj politici u regionu, on je bio miljenik Pedija Ešdauna. Bivši visoki predstavnik u BiH nije krio svoju impresioniranost spram „potencijalnog lidera jedne nove Bosne”. Ni Ričard Holbruk nije tajio svoje simpatije prema njemu. Dve decenije, uključujući i ratne godine, on pliva u mreži raznih kontradiktornosti, vođen snažnim uticajima. Stoga ne treba da čudi njegova često antipodna retorika, koja se kreće od optužbi za zločine do konstatacije da RS ne može imati monopol na odnose BiH i Srbije i da je on taj koji je spreman da prihvati pruženu ruku novog prijateljstva.

Izvor: Blic