Portret: Dmitrij Medvedev ~ Vezir :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Portret: Dmitrij Medvedev
Vezir
Autor: Tanja Trikić | Foto:Beta-AP | 24.10.2009. - 05:00

Odavno neki državnik nije bio dočekan s takvom pompom u Beogradu kao početkom ove nedelje Dmitrij Medvedev, ruski predsednik: crveni tepih, trube, zastavice, orden Svetog sinoda SPC, čak i džentlmenska odluka Čedomira Jovanovića, predsednika LDP, da oslobodi prve klupe u Skupštini za rusku delegaciju. Jer Medvedev je doneo sa sobom čitav paket sporazuma uključujući one najvažnije, energetske, kao i obećanje da će Rusija dati Srbiji izdašan i, kažu, povoljan kredit od milijardu evra. Nije mala stvar - pa makar iza toga stajala suva ekonomsko-energetska računica.

Osim što se uzda u dalju rusku podršku za Kosovo, srpsko rukovodstvo očigledno veruje da će upakovana u rusku mašnicu od gasovoda „Južni tok” Srbija biti privlačnija i za Evropsku uniju. S druge strane, proslava 65 godina oslobođenja Beograda i Medvedevu je dobro došla da ukaže na nedopustivost revidiranja istorije u trenutku kad su sve češća omalovažavanja uloge Rusije u borbi protiv fašizma. Usput je demonstrirao da se Moskva, zasad samo ekonomski, vraća na Balkan i da postaje sve popularnija i poželjnija kao partner. A toj popularnosti i sofisticiranijem imidžu Rusije Medvedev je i te kako doprineo.
Premda su mnogi skloni da dovode u pitanje samostalnost Medvedeva u vladanju tvrdeći da se u svemu pita premijer Putin, kako odmiče njegov predsednički mandat on pokazuje sve više odlučnosti i inicijative. U avgustu prošle godine kao glavnokomandujući ruskih oružanih snaga doneo je, po vlastitom priznanju, jednu od najtežih odluka da se upusti u rat u Gruziji na strani Južne Osetije i Abhazije, samoproglašenih gruzijskih enklava. I pored bučne osude Zapada, nije ustuknuo i rat je završen za pet dana porazom Gruzije. Rusija je istrajala na svojim interesima na južnom Kavkazu i, ne hajeći za kritike i osude, priznala nezavisnost te dve teritorije. Rešenost je pokazao i kada je krajem prošle godine zapretio da će, ako Vašington ne odustane od raspoređivanja protivraketnog štita u Poljskoj i Češkoj, Moskva rasporediti moćne rakete „iskander” u Kalinjingradskoj oblasti, usred centralne Evrope.
Medvedev je u tim epizodama potvrdio da je odlično savladao sve lekcije koje je dobio prateći u usponu u hijerarhiji svog učitelja i pokrovitelja Putina, koji ga je lično odabrao za naslednika. Dvojica lidera koji u tandemu vode Rusiju upoznali su se davne 1990. a 1991. kada su vetrovi promene počeli da duvaju u SSSR izborom Anatolija Sopčaka za gradonačelnika Lenjingrada, danas Sankt Peterburga, oni su se našli u njegovom timu. Kada se seli u Kremlj 1999. Putin ga poziva u Moskvu i Medvedev 2000. predvodi njegov predizborni štab.
Ko je mogao da pretpostavi da će mladi pravni stručnjak iz Putinovog „piterskog klana”, koji čak nije ušao u ruski „Ko je ko” objavljen te godine, jednoga dana sesti na njegovo mesto. Ali vernost i uporan rad Medvedeva već 2003. dovode na mesto šefa predsedničke administracije. U međuvremenu, po-staje predsednik saveta direktora gasnog giganta „Gasprom”, gde se bavi reorganizacijom rada kompanije, koja u eri sve većeg značaja energenata postaje jedno od oruđa ruske spoljne politike. Pod vođstvom njega i Alekseja Milera na čelu uprave kompanija za kratko vreme od 2001. do 2007. svoju tržišnu vrednost povećava sa 10 na 334 milijardi dolara. Za kormilom „Gasproma” Medvedev ostaje i nakon što se krajem 2005, u rokadama u ruskom državnom vrhu, seli u vladu u fotelju prvog vicepremijera. I tada bi malo ko usudio da se kladi da će dve godine kasnije postati jedan od pretendenata za naslednika Putina kojem je isticao drugi predsednički mandat. Tipovalo se, pre svega, na Sergeja Ivanova, ministra odbrane, u kojem je oličen klan „silovikija”, kremaljske struje sastavljene od bivših kagebeovaca. Ali vagajući između vojske i energenata, Putin je procenio da je ovo drugo važnije i odabrao Medvedeva, koji je umeo da ostane po stani od zakulisnih borbi za vlast moćnih klanova iz vojske i policije. Na izborima 2008. ubedljivo pobeđuje sa preko 70 odsto glasova, obećavajući da će nastaviti Putinov kurs. „Mnogo sam naučio od Putina. Povezuju nas prijateljstvo i poverenje”, objasniće on svoj odnos prema mentoru u jednom od prvih intervjua po dolasku u Kremlj.
Kako ga je pratio glas liberala, Medvedev je na Zapadu probudio nadu da će dati veću podršku ljudskim pravima. Ruski lider i sam svesno gradi moderniji imidž od svojih prethodnika: prvi je predsednik Rusije koji je počeo da komunicira s javnošću preko video bloga.
Medvedev se rodio 15. septembra 1965. u profesorskoj porodici. Otac Anatolij, koji je umro 2004, predavao je fiziku na Lenjin-gradskom tehnološkom institutu, a majka Julija rusku književnost. Odrastao je u skromnom stanu od četrdesetak kvadrata u spavaonici Lenjingrada Kupčino. Završio je pravni fakultet, magistrirao i ostao da predaje rimsko i građansko pravo dok se nije otisnuo u politiku. U suprugu Svetlanu zaljubio se još u sedmom razredu i s njom ima 12-godišnjeg sina Ilju. U Kremlju su ga zbog istočnjačke zatvorenosti prozvali Vezir, a šaljivdžije su ga prozvale „nanopredsednik”. Kažu da je pragmatičan, smiren, racionalan, introvertan, da je dobar organizator, ne toleriše neodgovornost, voli tačnost, proverene izvore informacija i posao stavlja iznad ličnih odnosa.

Izvor: Blic