Portret bez rama: Miroslav Nikolić
Firmirani trener
Posle nekoliko manje uspešnih sezona vraća se u žižu javnosti gde se oseća najudobnije. Sedmoj sili je uvek bio zanimljiv jer nema dlake na jeziku    

„Kad nas je primio Slobodan Milošević jedan njegov ministar nam je čestitao na uspehu i rekao da žali što kao nagradu ne mogu da nam dodele kuće. Ja sam mu rekao da ne bismo imali ništa protiv stanova...”

Ovakve izjave su zaštitni znak selektora mlade košarkaške reprezentacije Miroslava Mute Nikolića, a ova se odnosi na gostovanje seniora kod nekadašnjeg predsednika SRJ, povodom osvojene titule na Svetskom šampionatu u Atini 1998. Nikolić, tada pomoćnik selektora Želimira Obradovića, pre sedam dana je s mladima postao evropski prvak u Izmiru.

Posle nekoliko manje uspešnih sezona vraća se u žižu javnosti gde se oseća najudobnije. Sedmoj sili je uvek bio zanimljiv jer nema dlake na jeziku.

Otkako je napravio jednu od najvećih senzacija u domaćoj ligi, plasiravši se sa BFC-om iz Beočina u finale s Partizanom (1995, 2:3), mnoge njegove izjave su poslužile za bombastične naslove. Neke su bile vezane za novac koji mu, kako je često isticao, nikada nije bio prioritet.

U svom prvom mandatu u Budućnosti (1998–2000), posle čarki s jednim članom uprave, raskinuo je ugovor na svoju štetu, komentarišući to ovako: „Treba biti hrabar ili lud pa baciti 300.000 maraka kao što sam ja uradio, ali pare mi nikada nisu bile na prvom mestu”. Kad je dve godine kasnije stigao u Vojvodinu, Odbor za sport DSS-a u Novom Sadu saopštio je da je „KK NIS Vojvodina primer neplanskog trošenja novca” i da „nije u redu da jedan trener ima mesečnu platu 750.000 dinara kad radnici na bušotinama nemaju ni redovne tople obroke”. Na to je odgovorio: „Mene ne interesuje koliku platu imaju radnici u NIS-u. Iza mene stoje rezultati i mislim da vredim mnogo više od 750.000. Zašto niko ne postavi pitanje zašto je godišnja plata Zmaga Sagadina u Zvezdi 600.000 maraka...”.

Izjava jednog njegovog druga da je „Muta uvek bio bolji za druge nego za sebe” potvrđena je više puta na delu. Pre pet godina, dok je bio u Radničkom sa Crvenog krsta, izvadio je iz svog džepa 20.000 maraka i podelio ih igračima koji su se spremali na štrajk zbog toga što nisu dugo primili platu. Manje je poznato da je kao Zvezdin trener igraču skromnih mogućnosti Dejmonu Fišbeku dao hiljadu dolara da se domogne Amerike.

Ne žali da potroši i na sebe, pogotovo kad je u pitanju visoka moda. „Volim firmirana odela, Armani i Versaće”, „Bolje se oblačim od Pata Rajlija (trener prvaka NBA Majamija, poznat po eleganciji)” – samo su neke od izjava „posvećenih” modi.

Rođen je 7. januara 1956. u Kragujevcu, ali mu u ličnoj karti piše 8. januar. Njegov otac, koji je bio vojno lice, zamolio je da se 8. januar upiše u matičnu knjigu da prilikom svakog rođendana neko ne bi pomislio da slave Božić. Otac mu je sa Cetinju, a majka sa Žabljaka. S njima se seljakao širom SFRJ zbog očevog posla. Sa suprugom Bobom ima kćerku Minu (15).

Nadimak Muta dobio je u detinjstvu, u Smederevskoj Palanci, a dao mu ga je Bane Petrović zvani Kasapin. Svoju manu (ne govori tečno) pretvorio je u vrlinu, šaleći se često na svoj račun.
Igrao je košarku 21 godinu, uglavnom u Prvoj B ligi, a uzor mu je bio Dragan Kićanović zbog koga je uvek nosio broj pet. Trenersku karijeru je počeo tamo gde je završio igračku, u Mariboru (1990). Tri puta je bio državni prvak: jednom s Partizanom (1997), dva puta sa Budućnošću (1999, 2000) iz koje kao uspomenu nosi i rekreativne baskete sa Milom Đukanovićem („Milo voli basket, ali grubo igra...”). Kao pomoćnik selektora Obradovića ima tri medalje: dve zlatne (evropska 1997, svetska 1998) i jednu srebrnu (olimpijska 1996). Iako je okoreli partizanovac, u dva navrata je vodio Zvezdu. Od maja je trener vršačkog Hemofarma.
Aleksandar Miletić

Izvor: Politika