Porodica Marine i Radeta Radisavljevića nedavno se uvećala za još jednog, desetog člana, dobivši devojčicu Nevenu

Izrodila obdanište

Nijedno dete nikada nije išlo u obdanište, na letovanja i zimovanja, stariji su odlični đaci, a garderoba se nasleđuje po principu "kad okraća do članaka, preuzima brat za glavu niži"
Rade Radisavljević je godinama živeo na Kosovu i gledao kako Albanci rađaju decu, dok su se Srbi uglavnom zaustavljali na jednom. U to vreme Marina Radisavljević je u rodnoj Andrejevici maštala da bude pedagog. Pre 16 godina su se sreli, venčali i izrodili desetoro dece, sedam dečaka i tri devojčice. Kad se preračuna, Marina je skoro polovinu bračnog staža provela u drugom stanju. Ukupno sedam i po godina.

- Isterao sam inat Šiptarima - kaže Rade.
- Pedagogiju nisam završila, a dobila sam svoje privatno obdanište - dodaje Marina u pauzi između rešavanja domaćih zadataka starije dece i dojenja poslednje petnaestodnevne bebe Nevene. Godinama podstanari u Resniku, odnedavno žive u jednosobnom stanu moderne novogradnje na Medakoviću. U jedinoj sobi Rade je krevete "sazidao" u tri sprata do samog plafona.

I komšiluk ih je u početku prebrojavao, trljao oči u neverici kada Branka (15), Aleksandar (13), Stefan (12), Boško (10), Danilo (9), Bojana (7), Radoje (5), Bojan (4) i Nikola (2) sa poslednjom bebom i roditeljima počnu da izlaze iz stana do lifta. Liftom do prizemlja - isključivo u turama. Posle su se komšije privikle da su sva deca sa šestog sprata uglavnom poštara Radeta. I tu prestaje svaka sličnost s vicem. Navikli i Radisavljevići da žive od Radetovih 16.000 dinara, pa nikom ništa i ne traže. Za njihov neskroman doprinos vađenju nataliteta iz debelog minusa - nikada ništa ni od koga nisu niti tražili niti dobili.

- Deca nisu maze, znaju koliko mogu da traže i šta mogu da dobiju. Od malena su naučili da ne smeju da izvoljevaju i po svaku cenu da isteraju šta oni hoće, kažu.
- Bilo je onih koji su se zgražavali kad čuju da imam desetoro dece, misle da smo Romi. Ima i onih koji u prvi mah ne veruju. Tako je učiteljica jednog od sinova, kada je dete odgovorilo da pored njega ima još devetoro dece u porodici, prvo objašnjavala da braća i sestre od tetki, ujaka i stričeva nisu isto što i rođena, pa je zvala mene da proveri. Rekla sam joj da dete ne izmišlja i da je to zaista tako i otada se šali s njim da joj pokloni jednog brata, kad ih već ima toliko. Normalno je kada imaš toliko dece da je nekad nemoguće svima podjednako posvetiti vremena, ali ako tu pažnju pravilno rasporediš, nikom ne zafali. Dok jedno povijam ovim starijima, mnogo pričam i do sada ni sa jednim detetom nismo imali problema - priča Marina.

 
  Dodatak

Dodatak za drugo i treće dete nije "zakačio" moje drugo i treće; ta povlastica uvedena je posle njihovog rođenja, a danas moja najmlađa deca, dvogodišnji Nikola i beba Nevena; nemaju pravo na njega, jer po redu nisu drugo i treće već deveto i deseto - kaže Rade.
   
 
 
 
Nijedno dete nikada nije išlo u obdanište, na letovanja i zimovanja, stariji su odlični đaci, a garderoba se nasleđuje po principu "kad okraća do članaka, preuzima brat za glavu niži".
- Jedino nam je Sindikat poštara pomagao, i moje kolege poštari koji su cele prošle godine mesečno od plata odvajali po sto dinara za nas. Poslednjih deset meseci zbog bolesti ne radim, pa primim oko 5.000. To nije dovoljno ni za hleb, jer da ne bi deca gladovala ne smem da pomislim ujutru da izađem iz prodavnice bez šest-sedam kila hleba i bar tri litra mleka. Da kažeš da hoćeš da živimo ko ljudi, samo za hranu bi nam trebalo oko 25.000. Velik je to novac, a ja od države nikada ništa nisam tražio. Jednom sam, doduše, pokušao, otišao u socijalno, ali sam tamo naleteo na službenika koji je besneo što sam pravio toliku decu, ako nisam u stanju da ih izdržavam. Tad sam i odustao. Najviše me je pogodilo kada mi je jedan poznanik rekao da stvaram sirotinju. A on za jednog sina sazidao i opremio dve kuće, a i taj jedan nema dece. I u čemu je, pitam se; njegovo bogatstvo - priča Rade.

Marini je "svanulo" kada je pre tri godine sindikat PTT-a Radisavljevićima poklonio veš-mašinu. Od tada ne mora da ustaje u četiri ujutru da bi, do vremena kad mora da sprema za doručak kačamak u desetlitarskom loncu, oprala pelene i benkice. Dnevno, razrađeni "zanusi" izvrti po pet-šest tura, onako "na suvo", bez praška. Ona iz kuće retko izlazi. A kada se to desi; deca znaju da će se mama "iz šetnje" vratiti sa novom bebom. Uz sve veselje koje tada zavlada u kući, nekada taj povratak zna biti i bolan.

- Kada se pre dve godine Nikola rodio, u bolnici sam doživela da me sestra pita da li ću pobeći a njega ostaviti u bolnici. Kažem joj - da sam htela da ga bacim, porodila bih se na smetlištu a ne u bolnici. Uvredila sam se otkud ljudima drskosti i da pitaju tako nešto. Kasnije sam se požalila lekaru, a kada je on iskritikovao, izvinjavala se. Sve zavisi od toga kakvi su ljudi. Sada kada sam rodila Nevenu u drugoj bolnici, pitali su me da l' se vidimo i dogodine da kompletiramo fudbalski tim. Ne, vala, kažem. Ona je poslednja - priča majka.

Kada Rade počne ponovo da radi, od prve pune plate kupiće svakom detetu po celu kesu bombona i sigurno dve zimske jakne. Kada bi imao novca možda bi, kaže, decu na leto vodio dalje od Ade Ciganlije. A da kojim slučajem ti ostali imaju bar polovinu njegovog bogatstva, ubeđen je da danas ni on, ni mnogi važniji od njega, ne bi lupali glavu što nas je sve manje i manje. Šta bi tada bilo s Kosovom i ne razmišlja. Ima preču brigu. Kako da do prvog razvuče petohiljadarku i podeli sve to na njih dvanaest.



Izvor: Glas Javnosti \ I. Ikraš

svaka cast!

puno pozdrava za celu porodicu
svaka im cast....
zna li neko njihovu adresu