ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У БиХ


   Ускоро послије покрштавања Срба, кад је за Рашку основана епископија код цркве Св. Петра у Расу, основана је и за Травунију епископија, такођер код цркве Св. Петра, у Пољу код Требиња, а за Босну код истоимене цркве у Бан-брду.
   Док је Босна била у државној заједници с Рашком и Зетом, до почетка 12. вијека, дијелила је и њена црква углавном судбину цијеле српске цркве. У 12. вијеку, кад је Босна дошла под политички утјецај и зависност од Угарске, почела се у њој развијати, под утјецајем старога многобоштва и тзв. богумилства посебна национална црква босанска или крстјанска црква. Она је тада само формално признавала римскога папу за врховног старјешину и барског архиепископа, каснијег дубровачког (око 1200), као обласног митрополита. Њени епископи већ од почетка 12. вијека имали су чиста народна имена (Владислав 1141, Радогост 1197, Драгохна 1209 и др), и имали су црквену организацију која се знатно разликовала од римокатоличке црквене организације, али је била веома блиска православној, и то првенствено  у смислу примјењивања монашких правила световасилијанског облика.
   На челу те организације био је дјед, а његови помоћници били су гости (проте) и старци (свештеници), који су постављани из реда крстјана или посних људи, једне врсте монаха. Сви остали њихови вјерски називани су мрсним људима, који се нису завјетовали, као крстјани, на вјечити пост и остала уздржавања. Када је почетком 13. вијека, између те Босанске цркве и папе дошло до сукоба, папа је 1247. коначно подложио Босну духовној бризи калочкога надбискупа у Угарској и подизао крсташке ратове против Босне. Тада се Босанска црква одвојила од Рима и током вијекова све се више приближавала православљу, па се најзад у 16. вијеку и сасвим изгубила у њему.
   На овај процес постепенога претапања Босанске крстјанске цркве у Српску православну цркву имали су знатног утјецаја српски епископи из Рашке, већ од времена владавине краља Драгутина у сјевероисточној Босни, крајем 13. и почетком 14. вијека, кад је ту основана православна епископија, којој је насљедница стара зворничка и данашња доњо-тузланска епископија. Тај процес је убрзан за вријеме владе бана, потоњега првог босанскога краља, Твртка И (1353—1391), који је добио под своју власт и један дио старе Рашке с Дабарском епископијом, чије је сједиште било у манастиру Бањи код Вишеграда, а нарочито од онда, кад се, послије крунисан ја Твртка И 1377. за рашког и босанског краља, култ Св. Саве развио и у Босни. Миграције православних Срба из југоисточних крајева у Босну, послије Маричке и Косовске битке 1371. и 1389. учиниле су такођер много за претапање босанске у српску православну цркву.
   Већ почетком 15. вијека дабарски епископ са сједиштем у Милешеву, постао је митрополит, за сву православну цркву у Босни. С падом Србије (1459) и Босне (1463) под турску власт, дошла је и сва српска црква по тим областима под Охридског архиепископа. У том периоду потпуне потлачености нестаје старе крстјанске цркве као засебне организоване јединице.
   Кад је 1557. обновљена Пећка патријаршија и њој потчињени сви Срби изнад Дебра, Кичева и Велеса, повјерена је дабарском епископу мисија, да организује православну српску цркву у Босни. Он је то извео, и пошто је био уједно и егзарх Далмације, пренио је за неко вријеме и своју епископску столицу у манастир Рмањ, на граници Босне и Далмације. Касније је дабарски епископ, вршећи своју мисију, становао и по другим мјестима Босне, док се 1713. није дефинитивно настанио у Сарајеву, као главном граду своје области, и коначно примио наслов дабро-босанског епископа и титуларног митрополита. Осим ове епископије обновљена је у Босни, током 16. вијека и стара зворничка епископија, која је, послије укидања Пећке патријаршије 1766. за фанариота, такођер названа митрополијом и премјештена у Тузлу.
   У Херцеговини је имала испрва власт само Петровска епископија, као насљедница Светосавске Хумске епископије са Стона. Послије обнављања Пећке патријаршије 1557. основана је у манастиру Тврдошу, код Требиња, нова епископија. Петровска је, послије разорења Петрова манастира на Лиму у 17. вијеку, пренесена у Никшић, у Црној Гори, и названа је полухерцеговачком. Више пута спајала се она с Требињском, док у 18. вијеку није коначно ишчезла. Тада је за Херцеговину остала само Требињска епископија, која је такођер названа митрополијом и добила име херцеговачко-захумска. Она је од друге половине 18. вијека имала стално сједиште у Мостару.
   Кад је, по Берлинском уговору од 1878, Аустрија заузела Босну и Херцеговину, наступиле су нове прилике и за Босанску православну цркву. Аустрија је 1880. склопила конвенцију са Цариградском патријаршијом, којом је православној цркви у Босни и Херцеговини призната унутрашња самосталност, под врховном духовном влашћу цариградског патријарха. Ускоро послије тога пензионисан је сарајевски митрополит Грк Антим, а на његово мјесто 1881. постављен је за митрополита Сава Косановић. Зворничко-тузлански митрополит био је већ у доба окупације Србин Дионисије Илић, па је остао и даље, а Грк Игнатије, митрополит херцеговачко-захумски, остао је у Мостару на пријестољу све до 1888, па је онда и у Мостар дошао Србин Леонтије Радуловић (1889). Срби епископи подузели су одмах акцију, да што боље реорганизују своје епархије и да, по узору српске цркве у Далмацији, уреде црквену управу и судство. У Рељеву, код Сарајева, основана је већ 1882. Богословија са семинаром за све босанско-херцеговачке епархије.
   Аустријска влада није дозволила, из политичких разлога, да се босанско-херцеговачке епископије организују у једну митрополију. Тако је Босанска православна црква готово пуне три деценије под аустријском влашћу остала без праве организације, те је стога било и врло немилих сукоба између представника цркве и народа. Тек 1905, на основу споразума црквених и народних представника, а с благословом Цариградског патријарха, уз потврду аустријског цара, ступила је у живот уредба црквено-просвјетне управе православних епархија у Босни и Херцеговини.
   По тој уредби биле су четири епархије: сарајевска, мостарска, тузланска и бањалучко-бихаћска (основана 1900); сви су епископи равноправни и сви, по обичају у Цариградској патријаршији, носили су наслов митрополита и архиепископа; аустријски цар имао је право да их поставља по својој вољи, у споразуму са цариградским патријархом; плаћала их је држава, која је и Цариградској патријаршији давала одређену суму годишње. Епархије су се дијелиле на протопрезвитерате, којих је било 33, а ови на парохије, којих је било 335, са 327 парохијских свештеника. парохије су бирале црквене општине, које су имале своју скупштину. Њу су сачињавали сви самостални мушки чланови општине. Она је бирала и црквено-школски одбор од 8 до 12 чланова, који су водили бригу о свим црквено-школским потребама. Брига о школи отпала је пошто су све старе српске вјероисповједне школе постале државне школе.
   Манастира има у Босни и Херцеговини 11, а калуђера око 30. (1927 г). У Босни је најзнатнији манастир Озрен, а у Херцеговини Житомислић и Дужи.
   Расадник православне црквене просвјете у Босни и Херцеговини била је својевремено Богословија у Сарајеву, а црквену књижевност унапређивао је до 1910. лист Источник, као црквено-аутономни орган; од 1912. до 1914. чинио је то Српски свештеник, орган удружења српског православног свештенства у тим областима. Послије Првог свјетског рата почео је излазити у Сарајеву лист Српска Црква, али је излазио само двије године.

 Дејан Мирић







www.sozbrcko.org


[Edit by Anea: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]