Легенда која је ходала Требавом, Вучијаком и Посавином

ПОП САВО БОЖИЋ


      
                        У памћењу народа

   Нема куће на Требави, Вучијаку и у Посавини у којој вам неће дуо и детаљно причати о попу Сави Божићу. Казаће вам о њему са дубоким поштовањем и побожношћу као што се приповиједа о великим светитељима и просветитељима, мученицима и страдалницима. А прича, или тачније речено легенда, памти све што је овај свештеник урадио на духовном и материјалном препороду овог подручја и на његовој одбрани од фашистичког ножа, метка и логора, како је бранио свој народ од других, али и друге од својих. Памти народ све: и шта је у којој прилици рекао и чему их је савјетовао, шта је критиковао и с чим се није слагао, чему их је учио и шта им је све показао... Све је сачувано у памћењу и преношено причањем с кољена на кољено, а у народну причу се теже улази него у историју и писмо. Да би се ушло у народно предање мора се бити неко као „Нетко бјеше страхињићу бане“, а да би се ушло у уџбенике историје мора се бити по укусу и вољи актуелне власти. Зато је, ма колико то изгледало апсурдно, у легенди и предању више истине него у важећим историјским уџбеницима.

      У народној школи

   Поп Саво Божић је рођен 1886. године у Доњим Осјечанима од оца Марка и мајке Павлије. Као и сва српска дјеца тога времена производњи се учио у породичној задрузи, историји и етици из народног предања и пјесме, а вјери из традиционалних обреда и урођене побожности. Ту је био темељ и суштина образовања и васпитања, а све остало је била само надоградња на чврст темељ. Основну школу је учио у Кожухама, гемназију у Тузли, а богословију у Рељеву. По природи знатижељан и отворен учио је и из књига, и из живота, и са путовања. Брзо је прихватао ново и стављао га у функцију провјерених традиционалних вриједности.
   Рукоположен је за ђакона 2. септембра 1912. године, а 15. априла 1914. долази за администратора парохије у Толиси за коју се веже цијелим остатком земног живота. Ту је 12. новембра 1932. године постављен за пароха, 12. септембра 1936. године произведен у протојереја, а одатле је и руководио одбраном народа од истребљења у периоду од 1941. до 1945. године.

      На путу преко Голготе

   Младог свештеника је одмах  на почетку његовог духовоног дјеловања чекало велико искушење – Први свјетски рат. Као и све Србе од знања и чисти чекала га је Голгота. Прво је затворен у злогласну Црну кућу у Бањој Луци, а одатле депортован у логор у Араду из кога је успио побјећи и уз помоћ Руса се пребацити у Солун гдје се прикључује српској војсци и са њом учествује у пробоју Солунског фронта и у великом ратном походу на ослобођењу и уједињењу свих српских земаља. На томе путу искушења показао је да посједује све особине свог народа  чврстину, одлучност, храброст и издржљивост. Био је и робијаш и ратник, али у сваком тренутку је остао оно што је био по животном опредјељењу – православни свештеник, непоколебљив у вјери и у служби народу и када му је најтеже.

      Рад на духовном и материјалном
препороду народа

   Послије рата поп Саво наставља да остварује младалачке снове о духовном и материјалном препороду народа. Стално је са људима и међу њима. Поучава их савременој производњи и свему ономе што је из књига научио и на путовањима видио и повезује их тананим нитима хуманизма и солидарности. Водио их је из акије у акцију без предаха: од изградњи школа па подизања светих храмова у Толиси и Скугрићу, преко отварања амбуланте, библиотеке, читаонице и позоришне сале у Толиси па до највећег пројекта изградња државне цесте на релацији Брчко – Лончари – Обудовац – Слатина – Скугрић – Толиса – Дуга Њива – Чивчије – Осјечани – Добој. Као да је слутио да ће управо овај пут једног дана 1992. фодине за српски народ постати коридор живота. За све ове пројекте као срески и вански вијећник успио је обезбиједити и значајну државну помоћ. Без имало претјеривања може се тврдити да је захваљујући попу Сави између два свјетска рата ово подручје доживјело материјалну и духовну ренесансу – препород какав није виђен ни прије а ни после њега.

      Брига за сваког човјека

   Када је фашизам свом својом бруталном жестином грунуо на Балкан, поп Саво је био приправан да се суочи са још једним злом. Снагу је црпио из хришћанског поимања живот и човјека и опредјељења да се служи Богу и народу. У борбу против узаврелих националних страсти, запаљивих идеологија и бруталне силе ушао је урођеном добротом, разумијевањем и повјерењем, спремношћу на разговор и договор, хришћанским милосрђем и праштањем. Разговарао је са свима и са силним и о силним, и са окрутним и безобзирним, и са безбожним и безосјећајним само да би сачувао народ од покоља и прогона. Чувао је четнике од партизана и партизане од четника, а Србе, Хрвате и муслимане једне од других. Успијевао је ријечју и молитвом да им исукане мачеве враћа у корице, да их, макар привремено, убиједи да смо сви народ истог коријена и једног језика, да дијелимо исту трагичну историјску судбину и исто поднебље и земљу. Таквог миротворца представници народа су на Ђурђев дан 1942. године изабрали за комаданта Требавског Одреда. Одред му је служио да његовим оружјем заштити народ од кољача и паликућа када других средстава није било, да и њим брани ово подручје од судбине Козаре и Јасеновца, али да својим ауторитетом комаданта брани и друге од Одреда. Снагом свог духа и Одреда одгонио је злочин и злочинце са овог подручја, чувао и сачувао народ и његове домове.

      Јеванђељем против комуниста

   Комунистичка идеологија са примамљивим паролама о социјалној правди и једнакости са лажним обећањима о изградњи срећног друштва из бајки успјела је да заведе велики број људи, претежно младеж. Организовала их је у партијске ћелије и организације које је наоружавала и претварала у војне формације. Поп Саво је увиђао сву погубност ове наоружане идеологије, схваћао је опасност од подјела и братоубилачког рат, види сву пустош друштва без Бога и борио ријечју, молбом и молитвом, али не и средствима регресије – затворима, прогонима, логорима и егзекуцијама… Борио се ријечју, молбом и молитвом, сажаљењем и праштањем против оних који су једино признавали и разумијевали језик силе. Комунисти су слободно долазили и пролазили територијом Требавског Одреда чак и вијећници АВНОЈ-а па и цијеле пролетерске бригаде под једним условом да не смију на овом подручју започети братоубилачки обрачун. Када им више није била потребна помоћ и заштита попа Саве, када су Рузвелт и Черчил на Јалти и у Техерану Стаљину и Титу на тацни испоручили Југославију, када је Црвена армија умарширала на тенковима у Београд и устоличила Броза – кренуо је и коначан обрачун комуниста са требавским попом и његовим одредом. Сачувао је Требаву, Вучијак и Посавину од Нијемаца и усташа, али их није могао сачувати од „својих“.

      Ликвидација без суђења

   У повлачењу пред оружјем савезника у рукама комуниста поп Саво је мучки ликвидиран највјероватније код Теслића 1. маја 1945. године. Због чега ликвидација, а не суђење, макар оно монтирано и импровизовано каквих је било у великом броју послије „ослобођења“. Разлог је једноставан – није му се имало за шта судити, а поред њега живог Требавља, Вучијак и Посавина другог ауторитета власти не би прихватили. А и опасно би било да се на том суђењу чује оно што су рекли и потписали:
    - др. Војислав Кецман, први предсједник ЗАВНОБиХ-а: „О попу Сави чуо сам да је ловјек честит, несебичан, спреман и пожртвован.“
    - Тодор Тошо Вујановић, истакнути партизански комадант и комунистички функционер: „Попу Сави као човјеку и јавном раднику може се одати тако признање да му сеподигне споменик у сваком већем мјесту земље.“
    - Хамдија Браво, љекар и комунистички функционер: „Ако би се додјељивала Нобелова награда за праведност и људско дјело, лично мислим да би поп саво био тај коме би је требало додијелити“
    - Данко Кабиљо, пријератни јеврејски трговац и послијератни комунистички функционер: „Када се говори о попу Сави треба се устати.“
   Признања атеиста и револуционара непомирљивом идеолошком противнику сама за себе говоре све.

      Издајник зато што није издао

   Државна комисија ФНДЈ за утврђивање ратних злочина издала је саопштење број 69. од 1. јула 1945. године у коме се каже да је поп Саво Божић „издајник свог народа.“ Постао је издајник зато што није издао свој род, своју вјеру и свог краља. Како онда звати оне који све ово издадоше одједном и заувијек?! 
 
Поп Саво благосиља Требавце

   Браните ли, дјецо моја,
од злотвора родну груду?
Чувате ли и туђина
од брзине својих руку?

Градите ли, чеда моја,
кроз планину друме тврде?
Дижете ли школе дјеци,
зидате ли мост на риејци?

Љубите ли оцу руку,
журите ли у науку?
Штујете ли књиге древне,
поменет`л` каткад мене?

Тако, тако, живи били
Бог све чује, Бог све види
„Што је чије, даје свима“
            Бог нам суди по дјелима





www.sozbrcko.org

[Edit by Anea: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]