Na prinudnom odmoru, neplaćenom odsustvu ili su jednostavno slobodni autori (free lancers), tek oni se brinu o deci, vode računa o kući i čekaju da se njihova „bolja“ (ili „lepša“) polovina vrati s posla. I oni to vole! Revolucija u muško-ženskim odnosima? Promena nabolje? Ili nagore?



„Pre nego što odeš po decu u školu, da li bi mogao da odneseš stvari na hemijsko čišćenje i da kupiš vlažne maramice? I da, večera je sinoć bila baš super...“ Ova vrsta dijaloga u poslednje je vreme postala uobičajena. Čuje se sve češće, jer je ekonomska kriza mnoge muževe, partnere, cimere... prinudila da se vrate - kući.

Onima koji su na nekoj vrsti obustave rada, na pola radnog vremena ili već nešto treće, nametnuo se izazov otkrivanja svih čari kućevnog života: bavljenja decom, kupovine, vođenja domaćinstva... Takve frajere Amerikanci zovu Mister Moms. I njima se to sviđa (i uloga, i definicja). „Ako žena ima dobar posao, a ti si privremeno bez posla, onda shvatiš da si u jedinstvenoj prilici da kreiraš društvo budućnosti“, reči su jednog mladog visokoobrazovanog Nemca kojeg je recesija ostavila pola godine kod kuće.

Pravljenje karijere? Bljak! Biti dobar otac? O, da!

Ako muškarci nalaze zadovoljstvo u kupovanju pelena, to je najpre zbog raskida ljubavne veze sa firmom u kojoj su radili: „Moje kolege i ja smo konstatovali istu stvar“, objašnjava taj isti Nemac zaposlen u automobilskoj inustriji i na prinudnom odmoru godinu dana. „Na poslu je uvek više pritiska a manje priznanja. U 35. godini odradio si stvar s karijerom i dalje ne očekuješ ništa veliko.“ Ispada da se zato u tim godinama rado okreću porodici koja sve više dobija na značaju. Svet profesionalnog biznisa izgleda da gubi svoj primat.

Studija rađena na nivou Evropske unije iz 2008. pokazala je da čak 62% muškaraca smatra da je prioritet u životu „dobro raspoređivanje radnih sati“. Danas, samo dve godine kasnije, pravi izazov za većinu njih predstavlja briga o deci. Sve češće izjavljuju kako žele da imaju što više vremena za decu jer žele da ih gledaju kako rastu, da žele da se bave kućom... Uz opšte mesto „da ne žele da ponavljaju greške svojih očeva koji nikad nisu bili tu“.

Ali, da bi se odškrinula vrata „Narnijinog sveta“ treba usporiti sopstveni ritam, prilagoditi se tim čudnim bićima koja idu u obdanište ili u školu, organizovati dane koji su u isto vreme ispunjeni i pomalo prazni. Nije baš lako jednom do juče Blackberry igraču da svako jutro kaže dobar dan pekaru i ženi od koje kupuje sveže povrće, da se vrati kući i da melanholično prati rad mašine za pranje sudova ili veša („Uh, zaboravio sam da kupim omekšivač... Čemu uopšte služi taj omekšivač?“). Takva dnevna rutina od uma zahteva da dosegne zen stadijum, traži strpljenje i nov pristup životu koji nije nužno jednostavan za prihvatanje.

Navući samo jednu čarapicu trogodišnjem detetu može da se pokaže kao zadatak mnogo teži od traženja povišice. A kad napokon uspeš u obuvanju potomka čak ne možeš sebi da kažeš ni „bravo, uspeo si!“ Za muškarce, to je novo polje. S te novootkrivene teritorije njihov pogled na žene i majke se radikalno menja. „Njihov posao je teži od bilo kog drugog“. U većini slučajeva, muškarci-domaćice ne mare za mišljenje okoline. Žale se jedino da ih komšije malo čudno gledaju.

A žene? Na prvi pogled deluju zadovoljno, ali zaplet vredan prime time sitkoma je neminovan! Kad prijatelji dođu na večeru ona s muškim delom raspravlja o poslu, a on s mladim mamama razmenjuje utiske prvih zubića, ocena i dečijih bolesti. S druge strane, muškarci su zapravo osvojili poslednje žensko utočište, neosvojivu tvrđavu – njenu kuću! Kako li se one osećaju na putu do posla razišljajući o svom lavu koji se vuče po kući u zarozanim čarapama? One uspešne i zauzete izgleda da nemaju problem s tim, bar one tako kažu.

„Muškarci koji ostaju s decom kod kuće su pioniri, nova generacija ljudi koja kreira nove načine življenja“, horski je odgovor s ove (ženske) strane... Ali se ipak svi slažu u tome da je ova tendencija tata koji su ujedno i mame – pozitivna. Muškarci žele da njihov porodični život uspe, pojavilo se sada jedno novo polje na kojem mogu da se ostvare. Ova „feminizacija“ ne znači da oni time izlaze iz svoje simbolične uloge ali... Uvek oprezne feministkinje glasno kažu da je „crv već u voćki“. Tradicionalno je majka bila ta koja je značila senzibilitet, nežnost, zaštitu, dok se otac otvarao prema svetu, to jest društvu. Ali, ako majka sada poseduje oba kvaliteta - i afektivnu i ekonomsku snagu –logično je pitanje: a šta će nam onda otac?

Jedna mlada žena objašnjava kako je u njenom slučaju izgledao ovaj porodični prevrat. U početku je bila sva raznežena dok je posmatrala muža kako se bavi decom: „Pravi moderni heroj! Dok nije počelo jako da me nervira što on to ne radi onako kako bih ja... Vodio bi decu na bazen i onda njihove mokre stvari jednostavno bacao u korpu. I nikad mu nije palo na pamet da im promeni posteljinu... Uzalud sam se zarekla na ćutanje, nisam više mogla da izdržim kad vidm da ih je, na primer, potpuno pogrešno obukao...“

Da sumiramo: nošenje stvari na hemijsko čišćenje i kupovina vlažnih maramica daleko je od ostvarenja zamišljenog raja. Sve se završava odmeravanjem snaga. Nesvesnim nadmetanjem u igri - ko je bolji u kućnim poslovima ili vaspitavanju dece. Ovaj rivalitet ozbiljni psihoterapeuti svode na dve ključne tačke. Prva: vraćanjem u kuću, pokazivanjem da su dobri, pouzdani i vredni dečaci, muškarci nesvesno „kažnjavaju“ svoje majke koje su gledali (i slušali) kako se za njih žrtvuju, sve vreme njihovog detinjstva. I druga: dokazivanjem partnerkama da su kvalifikovaniji od njih takođe se svete svojim majkama koje su im, dok su bili deca, svoje živote nabijale na nos.

S razvojem društva i feminizacijom običaja, muškarci su spremni da osvoje neprikosnoveni svet svojih partnerki da bi im dokazali da vrede koliko i one. Savremenici smo tog procesa. Ali nemojte da vas prevare, rat polova nije gotov!



Izvor: B92

Kada muškarac kaže da je dete lakše roditi nego vaspitati, žena može da uzvrati da ga je lakše napraviti. U svakom slučaju je lepše, ali dali je?

Ljudi sve stvari rade zbog nekog smisla. Zašto prave decu? Vera kaže da je to na neki način kompenzacija za prolaznost života i da kroz decu dobijamo utehu što dok oni rastu mi umiremo. Odnosno nešto kao vaskrsnuće u najavi. Jer šta je Bogu da sebi napravi narod po volji i bez muškarca i bez žena?

Ali feministi među ženama ne poznaju ovaj smisao. Njihov smisao je u rasturanju ovog smisla.

Dali mi rađajući decu rađamo samo bebe ili buduće male ljude, ličnosti koje oblikujemo? Roditelji su tu najpozvaniji. Oh kakvo uživanje, ne može tome ni da se primakne ono od petnaest- dvadeset minuta hopa cupa... A kakva su nam deca takvo će nam i društvo biti... Svaki dečiji uspeh je kao...

Imali šta lepše nego oblikovati malu ličnost. To je umetnost prosto, pa još kada vidiš da radi... Kada kaže hvala, dok mu se nešto pruža. Kada vidiš kako pruža prve sigurne korake i na zemlji i među ljudima. A ti si mu pričao priče koje su smislom ispunjavale svaki njegov korak...Kada počne da se penje na najveće drvo....A tek kada peva četničke pesme na ulici..., na zaprepašćenje građankog modernog sveta, kada citira Gorski Vjenac (uh kako je tek to retrogradno)....

U svakom slučaju želim im puno uspeha, ako misle da im muškarci ne trebaju ni zašta, pitaju se čemu će im? Želim im da nađu puno maštovitih odgovora, a u svakom od njih naći će isto... Nezadovoljstvo sobom i život bez smisla i u neskladu sa Istinom...