Dosta se puta o tome pisalo, ali voleo bih da ovaj put to sagledamo malo drugacije...
Da od ove teme ne napravimo bojno polje ili prostor za diskusiju vec vise neki spomenar ljudi koje su nam pomogli u formiranju u nekom trenutku odrastanja i dorastanja...
Isto tako, zamolio bih da filtrirate idole iz klinackog perioda, i da se okrenete ipak malo zrelijim godinama i ozbiljnijim uzorima...
Na koga ste se ugledali i zasto... sta ste pokusali preuzeti i primeniti na svom slucaju...
Ko je, verovatno ni ne znajuci, uticao na vase formiranje?

Imala sam nekoliko osoba u procesu odrastanja (imam ih i sad, jer taj proces kod mene još uvek traje  ) koje su mi na neki način bile uzori... Ne u smislu da želim da budem to što su oni, nego prosto sagledavanje nekih aspekata njihovih ličnosti, koji se meni dopadaju, a koji su dragoceni u formiranju identiteta. Ne mogu reći da je to bila jedna osoba, niti dve, već više njih, uključujući roditelje, pa i bivše prijatelje.

Sada, ne mogu reći da imam uzore, ali isto volim da, u tom posmatranju ljudi, spoznam neke osobine koje imaju, i da ih (da se izrazim psihoanalitičarski  ) introjeciram u svoju ličnost. Ipak, ono čemu osoba teži takođe može biti u formi uzora, a kod mene je sad to više neki ego-ideal; razlika između onoga što jesam i onoga što želim da budem, i stalno radim na približavanju ovog prvom ovome drugome.

W. Juggler

Zbog kompletne pristrasnosti, prikazivanju i poducavanju NLP i BL, kao i posvecenosti community-u

Normalno neki prvi uzori su bili roditelji, učiteljica, deda i baba. Sreća pa su u mom slučaju ti uzori imali neke značajne intelektualne i ljudske vrline. Najvrednije što sam naučila od oca je analitičko mišljenje. Od majke sam primila ljubav i sposobnost da dajem ljubav bez straha. Učiteljica mi je razvila istrajnost. Naravno imali su i mane koje su me već na ulasku u pubertet poterali ka traženju dalje. Već tad, kad sam prešla u više razredne osnovne, osetila sam da me većina ljudi u okruženju mentalno ne dorasta (ovo zvuči tako oholo).

Sledeći moji uzori su postali naučnici, uglavnom oni koje sam sretala samo kroz knjige. Tu moram nabrojati Sokrata, Frojda i nejgov krug, Froma, Junga, Adlera.  Nekoliko profesora BU su me zadivili svojom kreativnošću. Uspela sam da pronađem partnera koji me mentalno stimuliše. Imam jednog rođaka, brata, koji je takođe za mene autoritet.

Sad uglavnom kao pčelica pokušavam da od sagovornika do sagovornika nađem nešto novo, stimulativno za razmišljanje. Na ovom forumu sam našla nekoliko takvih dragocenih i stimulativnih sagovornika.

meni definitivno "SerbianFighter" 

Kao sto EU ima svoja tri stuba, tako i ja imam:

a) moja majka  - nisam mamino dete, iako sam jedinica... nemam neki pretrano prisan odnos sa svojom majkom, verovatno zato sto je kada mi je bila najpotrebnija morala da resava svoje probleme (opravdane)... nikad se nije mesala u moj zivot, nikada nece ni moci... nisam od onih koji ce pasti u depresiju kada roditelja vise ne bude bilo, ali... ona je def. jedina konstanta u mom citavom zivotu... jedina osoba na koju mogu da se oslonim u potpunosti bez obzira sta mi se desava u zivotu... osoba koja me je naucila najvaznijoj lekciji: "Kada imas problem, prvo analiziraj sta si ti uradila da bi do problema doslo, a zatim trazi druge krivce."

b) moji prijatelji - imam ih malo, potrebne su godine da bi im se otvorila potpuno... ali, onaj ko izdrzi sve moje promene, ima moju vecnu ljubav i naklonost... posto su oni podjednako "osteceni" kao i ja, lako pronalazimo zajednicki jezik i empatiju... oni su zahtevni kao i ja, tako da izvlace poslednje atome moje energije u nekim trenucima... ali... kada sednemo negde i opalimo po prici... sve nestaje...  mislim da je jedan od najvecih uspeha u zivotu sto je jedan totalni outsider uspeo da sklopi duboka dugogodisnja prijateljstva...

c) moji "neprijatelji" - postavljaju moje ogledalo, posto se cesto sukobljavam sa slicnim mi ljudima... u njima vidim sebe, svoju tamnu stranu, ono sto ne zelim da budem... na osnovu njih pronalazim svoje mane i korigujem ih... to su i osobe koje nikad, ali nikada ne bi usle u moj zivot da nije interneta... jednostavno, nikad se nisam druzila sa folirantima, pokondirenim tikvama, umisljenim facama, velikim umovima, etc.. ovako dolazim u kontakt sa njima i sok da tako nesto postoji  dalje utice na moju transformaciju, korekciju... oni su moj Tanatos, Yang, Nemezis... Od mene mogu da ocekuju postovanje, ali i najdublju ravnodusnost...

Ostali ne postoje... jednostavno... nisam pronasla nijednu osobu kojoj bih mogla da se divim, a da je poznata sirokim masama...
Imam skromne zivotne ciljeve koji se ne baziraju iskljucivo na materijalnom ili duhovnom bogatstvu, sta vise... ovog drugog se sve vise gnusam u eri New Age ludila...
Ne mislim da sam ja nesto posebna, vec jednostavno... vise se ne postuje jednostavnost zivota...

Teofilo Stevenson - Olicenje jedne legende. Najveci boxer medju ljudima i najveci covek medju boxerima

Uzori i idoli



Uzori su važni za razvoj ličnosti, naročito u detinjstvu i mladalaštvu, tako da za njima postoji psihološka potreba. Izabrati neku osobu za uzor znači usvojiti vrednosti za koje se zalaže. Imati uzor u nekome podrazumeva i želju da se jednom postane isti takav. Bez uzora nema procesa poistovećivanja, identifikacije sa drugim, koji je toliko važan za izgradnju nečijeg Ja.

Za izgradnju identiteta nije dovoljno da nam drugi govore kakvi smo, ni da sami zaključujemo o sebi; potrebno je da se poistovetimo sa uzorom, sa osobom na koju želimo da ličimo. To je osnova velike dečje sklonosti da oponašaju jedna druge. Kada mladi počnu da razmišljaju šta će da postanu kada odrastu, posmatraju odrasle oko sebe tražeći među njima uzore. Nije retko da se neko opredelio za neku profesiju na osnovu pozitivnog odnosa i poštovanja koje je osetio prema nekom nastavniku, učitelju ili treneru.

Reč „uzor” dolazi od gledanja u i označava onoga u koga se gleda. Ne samo da se u drugoga gleda, već se upija i pamti kako se on ponaša, kako govori, kako reaguje u određenim situacijama. Tako uzor postaje neka vrsta unutrašnjeg modela, mustre, na osnovu koje ljudi oblikuju sebe i igraju svoje društvene uloge.

Vreme u kojem živimo obeležava kriza uzora. Sve je više jedinaca koji nemaju starijeg brata ili sestru za uzor. Roditelji su često toliko požrtvovani i prezaposleni, suviše stariji od dece, da ona teško u njima vide svoje uzore. Rođaci su sve više okrenuti sebi, tako da je i tamo teško naći uzore. Roditelji često pred decom negativno komentarišu učitelje i nastavnike, te ih deca ne poštuju.

Kada postoji potreba za uzorima, a u svakodnevnom okruženju nema prigodnih, mladi se okreću virtuelnom svetu. Tamo im se nude različite predstave o pevačima, glumcima, sportistima itd. – imidži koji su iz tržišnih razloga pažljivo stvarani da izazovu prihvatanje i snažnu želju da se bude isti takav. Mladi ne razlikuju imidž od stvarne osobe, pa tako veruju da su popularne „osobe” onakve kako su im predstavljene – idealne osobe sa idealnim životima. Veruju da one žive zanimljivo i ispunjeno, bogato i raskošno, u velikoj ljubavi sa takođe slavnim partnerom, putujući i uživajući u popularnosti i slavi. Zato se „zaljubljuju” u te predstave, obožavajući ih. A kada neko nekoga tretira kao da je bog, on mu više nije uzor, već idol.

Za razliku od imanja uzora, idolatrija pasivizira i sprečava razvoj ličnosti jer obožavalac zna da nikada ne može da postane isti kao predmet njegovog obožavanja. Zato kao odrasli preispitajmo svoje idole iz mladosti, a kao roditelji pomozimo deci da na svet gledaju realistično, da počnu da razlikuju imidž od stvarnosti.

Zoran Milivojević

Izvor