Jos uvek nisam sreo potpunog perfekcionistu ciji je zivot ispunjen unutrašnjim mirom. Potreba za savrsšenstvom i željom za unutrašnjim mirom uvek se nalaze u međusobnom sukobu.
Kada želimo da dobijemo nešto bolje nego što posedujemo, skoro uvek se, po pravilu, upuštamo u unapred izgubljenu bitku.
Umesto da budemo zadovoljni i zahvalni za ono što imamo, mi smo zaokupljeni onim što nam nedostaje i želimo da to ispravimo. Kada smo usresređeni na to što nije u redu, postajemo nezadovoljni.
Bez obzira da li se odnosi na nas-nesređen ormar, ogrebotina na automobilu, nekoliko kilograma koje bismo voleli da izgubimo-ili tuđe "mane"-način na koji neko izgleda, kako se ponaša, ili živi svoj život-obuzetost nedostatcima udaljuje nas od cilja da budemo ljubazni i prijatni.
Ova strategija ne znači da treba da prestanemo da radimo najbolje što možemo, već da ne razmšljamo o tome šta nije u redu sa životom. Treba shvatiti da ako postoji bolji način da se nešto uradi, to ne znači da ne možete da uživate i prihvatite stvari kakve već jesu.
Rešenje je da uhvatite sebe da počnete da insistirate na nečemu što treba da bude drugačije nego što jeste. Blago se podsetite da je život dobar, takav kakav je upravo sada. Bez vašeg prosuđivanja, sve će biti u redu. Kako eliminišete vašu potrebu za perfekcijom u svim oblastima vaseg života, počećete da otkrivate savršenstvo u samom životu.

I ja tako mislim Danielchi
to bi jos dodao da to je najtezije da upoznamo scime moramo se prilagoditi i sta moramo promeniti. Umetnik promeni predmet na taj nacin da publikum moze da lakse prilagoditi na lepotu. Filozof o tome razimislja, u principu trebalo bi da uci i pise o tome.