Полтронство, потреба или начин живота

Слику шефа љубим

Све је више оних који опстају или чак напредују у послу додворавањем.. Како превазићи то морално исцрпљивање, које удара на људско достојанство

То су већ добро познате шаљиве питалице, згодне за ову прилику и – тему. Док директор чита реферат, шта ради полтрон који му га је написао? Аплаудира? Не, хвата белешке! А када директор изненада падне у несвест, шта ради полтрон? Наставља да чита уместо директора? Не, и он пада у несвест! Директор пада са функције. Шта ради прави полтрон? Претрчава на другу страну? Не, он је већ на другој страни. Откуд и због чега је то и такво понашање могуће приметити и дан-данас?

Погрешно би било корене полтронства тражити у људској природи. Човек се, како је рекао један антички филозоф, рађа као табула раза (празна глава) и постаје оно што од њега направе људи и друштво. Психолози и социолози дефинишу полтронство најчешће као покушај контролисања радњи и начина доживљавања других људи, углавном надређених, према сопственим уверењима и мотивима за напредовање.

Социолог из Подгорице др Ново Вујошевић, аутор књиге „Како препознати полтрона”, објашњава да је главни задатак полтронства да се „главати господин” (или бар главатији), коме се полтронише, осети срећним, важним, лепим, мудрим, храбрим, племенитим,... Зато се свако од тих главних, који и сами неком полтронишу, чим дођу на власт окруже вештим полтронима. Крајњи циљ је увек да онај коме се полтронише заволи себе и полтрона у себи, сматра социолог.

– Политика је делатност у којој, на жалост, не вреде морални принципи као онај „боље умрети на ногама него живети на коленима” или „боље је бити један дан лав него хиљаду година овца”. Када освоје власт, властодршци се окружују полтронима, јер то им је једини начин опстајања на власти. Политичари који су снажне личности окружују се стручним и јаким људима. Али, таквих политичара код нас је веома мало. Они који се окружују полтронима често нису свесни да то може бити контрапродуктивно, и да их управо полтрони могу на зло навести, да изгубе власт. Реч је о томе да полтрони „аминују” и лоше потезе свога газде, јер што год газда каже и уради, они са одушевљењем прихватају и одобравају. На тај начин газда стиче лажну представу о својој величини, не види своје мане – тумачи др Вујошевић.

И у већини наших фирми највише се цене лојалност руководиоцима и послушност до полтронства, потврђује истраживање које је спровела магистар Душица Здравковић, директорка Центра за управљање људским ресурсима компаније „Симпо”.

– Истраживање које сам недавно урадила анкетирајући 1926 особа у шест великих домаћих предузећа показало је низ неочекиваних резултата који потиру многа уврежена мишљења о нашим људима. Лично, најмање цене послушност и лојалност руководиоцима. Ти исти људи су, међутим, на питање шта се, по њиховом мишљењу, у предузећима у којима раде сматра вредношћу, одговорили да је, на првом месту – лојалност руководиоцима (17,1 одсто), послушност (15,6 одсто) и радна дисциплина (11,5 одсто). Разлика између личног система вредности и система за који верују да је у предузећима доминантан очигледна је и драматична. Јер запослени у нашим предузећима су збуњени и растрзани између онога за шта верују да ће им обезбедити напредовање и онога што је њихово лично опредељење у раду – каже наша саговорница.

Према њеним речима, и руководиоци сматрају да се у предузећима највише цени лојалност менаџменту и послушност, иако они имају и неке друге критеријуме за вредновање запослених (стручност, самоиницијатива, креативност и брзо извршавање радних обавеза).

Поражавајуће је што су, уз већ постојећа уверења, и истраживања показала да су послушност и полтронство постали оно што се цени, а не презире! Стога је тешко схватљиво да је на цени особина коју су исмевали Анри Лефевр, Албер Ками, Ерих Фром, као и наши социолози који су писали о овој појави – Ново Вујошевић, Ненад Кецмановић, Ратко Божовић, Драган Коковић...
На коленима пред ауторитетом

Полтроне срећемо сваког дана, на сваком кораку. То су људи, примећује др Вујошевић, који клечањем пред претпостављеним „боговима”, „пашама”, „кнезовима”, „ауторитетима”, људима који ведре и облаче... своје одређене положаје и привилегије стичу мимо својих стварних заслуга стечених радом и резултатима рада и способностима, и то клечањем на начин покоран, богобојажљив, љубазношћу која се граничи са сервилношћу.

Ево и неких конкретних запажања Нова Вујошевића. Полтрон увек дозира полтронисање према функцији коју шеф заузима и према користи коју, заузврат, од шефа очекује. Полтрон не дискутује први, сем ако је сигуран какав је став онога коме треба да се удвара. Излагање обично почиње цитирањем руководилаца и прихвата без поговора све оно што шефови предлажу.

Размишљајући о овој појави нормално је позвати у помоћ „учитељицу живота” – историју. А она каже, да моћ производи полтронство. Мало је примера из историје када моћ није производила бескичмењаштво, јер власт и почива на повијању кичме других, клечању пред „боговима’’.

Људи без заштите, примећује др Ненад Кецмановић у свом есеју „Агресија поданичког менталитета”, спас налазе у беспоговорној послушности и моралном кукавичлуку. Оно што су нас етичари у књигама о социјалистичком (а нарочито самоуправном) друштву учили, да је „боље умрети на ногама него живети на коленима”, или „боље је бити један дан лав него хиљаду година овца”, срушило се пред свакодневном појавом лепо казаном у афоризму једног сатиричара: „Остао сам при своме мишљењу – други одоше даље”.

Чињеница је да је грабежљива трка за привилегијама створила од многих људи „моралне пешкире” спремне да се увуку под скут свог „идола” и своје „узданице”, слажу се социолози и психолози. Зато некако сложно поручују да је крајње време да у први план ипак избију искрена, отворена и критична мисао и да при томе, ма колико она била погрешна, нико не испашта. Бољи су и за друштво кориснији искрени, отворени, достојанствени и поносни људи него послушници, апостоли покорности и витези ћутања. Јер онај ко мисли, чак и ако то чини погрешно, има шансу да то мишљење поправи, за разлику од „такојевића” који ћуте, подижу два прста и бескритично аминују предлоге претпостављених, а нажалост, често напредују ли напредују!

Izvor: Politika