Politika je pokrenula sjajnu temu koja u svakoj civilizovanoj zemlji predstavlja esencijalni nacionalni interes i pitanje odnosa prema svojoj drzavi..


Odmerene i ozbiljne novine retko se odlučuju da objave tako potresne prizore. Ove scene pogotovo će teško pasti ljubiteljima životinja, ali je to, verovatno, jedini način da skrenemo pažnju na nedopustivu prljavštinu u Srbiji. Samim tim, da pokušamo da pokrenemo stvari sa „mrtve tačke”, da ovako strašnih scena u našoj zemlji više ne bude. Činjenica je da čistoća i ekologija dolaze na dnevni red sa određenim stepenom ekonomskog razvoja, ali ne moramo baš da čekamo da imamo dohodak po stanovniku od 6.000 dolara da bismo prestali da bacamo otpatke kroz prozore i po ulici i da skoro svaki dostupan kutak prirode pretvaramo u deponiju. Neekološkim ponašanjem sve drastičnije uništavamo naše vodotokove koji će u budućnosti biti vredniji od nafte, zagađujemo naše njive i šume.

Možda smo se, a najgore bi bilo ako je tako, već i navikli, pomirili se sa činjenicom da živimo okruženi prljavštinom, pa i ne obraćamo previše pažnju. No, svedoci naše nebrige su, nažalost, i sve brojniji posetioci naše zemlje, kojima ne može da promakne da Srbija ima ozbiljan problem sa javnom higijenom.

Kada se krene putevima Srbije, sa strane, umesto cveća i pokošene trave, srećemo prizore koji zaprepašćuju naše goste, nenavikle ni na mnogo blaže manifestacije nemara, prljavštine i zapuštenosti. Čitaoci „Politike” iz inostranstva (o tome opširnije u posebnom tekstu), odazvali su se na naš poziv i poslali brojne sugestije i primere kako se to radi u drugim zemljama.

Turisti iz zemalja u kojima vlada visoka ekološka svest (a oni najčešće putuju po svetu), ako se i odluče da posete baš Srbiju, imaće veoma pomešane utiske kada ovde dođu. Teško ćemo gostoprimstvom i ljubaznošću uspeti da ih navedemo da zaborave poluraspadnute pse i zarđale karoserije „tristaća” i „lada”. Ili, prosto, gomile smeća na ulicama i odmorištima pored puta, kao i nehigijenske toalete. Naprotiv, mnogo je verovatnije da će prijateljima i poznanicima, kada se vrate u svoje cvetne oaze, baš te utiske preneti među prvima.

Deo razloga što na divljim deponijama pored magistralnih i autoputeva imamo zarđale ostatke automobila i bele tehnike iz doba elektrifikacije, pored kojih su leševi životinja i gomile šuta – leži u decenijskoj izolaciji i siromaštvu. Ipak, veći deo odgovornosti sami snosimo. I kaznena politika je blaga, retko ko biva i opomenut, a kamoli kažnjen zbog bacanja đubreta i zagađivanja prirode. Mnoge zemlje su baš visokim novčanim kaznama stale na put nehigijeni i zagađenju.

A moglo bi da bude drugačije, mnogo bolje. Nije Srbija toliko siromašna da ne možemo ništa da učinimo po pitanju čistoće. Nema čoveka koji ne zna niz primera kako se to može postići u svakodnevnom životu, ali ćemo prilično retko sresti nekoga ko je spreman da satima (minutima, sekundama) nosi papirić od čokolade i baci ga u kantu za otpatke. Bacajući ga na ulicu, mnogi smatraju da postoji neko drugi ko je plaćen da za njima čisti.

Suština problema je, očito, u nama, građanima. Gotovo ništa ne preduzimamo da nam bude bolje, prijatnije i zdravije. Da možemo i drugima da pokažemo ono najlepše u Srbiji. Da ne moramo da putujemo u Evropu da bismo u njoj živeli. Svedočenja čitalaca iz inostranstva pokazuju da naši ljudi i te kako vole kada je sve čisto, pa u novim sredinama prihvataju i poštuju ekološka i higijenska pravila. Šta nas sprečava da se tako ponašamo i u svojoj kući, da očistimo Srbiju?

Da li si video kako narod na Adi Ciganliji ostavlja smeće na plaži?
Ja sve svoje stavim u kesu i onda bacim u kantu.
Neretko cela moja porodica vadi flaše i kese iz vode.
Samo kažnjavanje može da da rezultate.

Slazem se. Problem je u tome da u ovoj zemlji koja i dalje pati od sindroma centralisticke uprave nema ko da kaznjava i da se bavi tim `sitnicama`. Svi veci gradovi u Srbiji bi morali da imaju gradsku policiju koja bi se izmedju ostalog bavila i komunalnim problemima. Na zalost to ne postoji i nema izgleda da se desi u skorije vreme.

To je samo jedna od posledica jako loseg obrazovnog sistema kod nas.Deca se ne uce kako se odnositi prema ljudima i prirodnoj sredini,ali zato uce "varenje pauka" i "krvotok kisne gliste".
Ne mislim da se to moze urediti zakonima i visokim kaznama.Uvek se moze nekaznjeno unistavati priroda.Zakoni ne vaze tamo gde nema ko da ih sprovodi,kao sto je slucaj po zabitima bez ljudske populacije.

Vazno je da se uvede sistem sankcija i da postoji institucija koja to sprovodi u delo. Evo kako su u Londonu to lepo resili:

Koliko ja vidim, policija inače ne obavlja svoj posao u gradu, viđam ih samo kad su utakmice u Pioniru,
i kad oglobljuju ljude za prelazak ulice van zebre, skriveni u žbunju.

Naravno i to je cist idiotizam i najgore nasledje komunizma, i kao rezultat policija kod nas i dalje nije pravi servis gradjana..

Kada bi kod nas uveli sistem koji je prikazan u gornjem postu pa za bacanje bilo kakvog djubreta iz ruke te oglobe 100 EUR a za neciscenje za svojim kucnim ljubimcem 1200 EUR..da vidis kako bi se navike menjale.

Ja sam najbolji primer.
Pošto sam platio kaznu za prelazak ulice van zebre, 2000 din. prošle godine, nikad mi se to više nije desilo.

Jasno..zebra je nesto sto je jos u vreme druga Tite milicija kontrolisala..a djubre, govna i otpaci se ne dozivljavaju kao problem i krsenje zakona.

Pogledaj nase saobracajce. Umesto da stoji ispred jednosmerne ulice i tako preventivno spreci sudar, da neko obori pesaka i slicno, on ce radije da se sakrije i iz zasede hvata onog ko je ipak usao.

Kod nas treba primeniti britansko iskustvo jer imaju vrhunski razradjeni sistem kazni, kampanja obavestavanja i edukacije javnosti i sistem delovanja komunalne policije u lokalnoj zajednici.

Čist kretenizam. Kada ti zatrebaju, nigde ih nema.

U mom kraju ih ponekad vidim, šetaju u trojkama, kao negde su se uputili....