Ceda ne moze da place, ubo se iglom u suzni kanal!

Радун: Стид ме је што имамо Чеду

03 фебруар 2012  Бранко Радун






Телевизијски дуел председника РС Милорада Додика и лидера ЛДП-а Чедомира Јовановића још се препричава, а утисак о томе ко је био убедљивији "Вести" су потражиле од политичког аналитичара Бранка Радуна.


Проблематично је што је уопште дошло до тог дуела јер је дата толика пажња једном екстремном и усамљеном ставу лидера ЛДП-а. Ипак, он не представља неку политичку снагу у Србији да би био прави саговорник председнику РС. Срамота је да неко из Србије говори о геноцидности РС. Пре свега, то није истина, а подривањем темеља РС наноси се велика штета националним интересима - каже Радун.

Шта се овим дуелом заправо хтело?

Да се пошаље порука РС да мора да слуша и да не прави проблеме, као и да та врста притиска долази из Београда. Мислим да ово може да поквари односе Србије и РС, где тамошњи Срби могу да кажу какви су нам то сународници из Београда када изјављују да је РС "геноцидна творевина". То је скандалозно за Србију. Мене је лично срамота што у Србији имамо таквог политичара.

Јесте ли били више изненађени што је позив прихвато председник РС или лидер ЛДП-а?

Што је позив прихватио Додик. Не знам зашто је уопште пристао на дуел са неким чија је функција далеко испод позиције председника РС. Додик треба да полемише са премијером и председником, а не са човеком који још заступа и тако екстремно мишљење да ту нема полемике. Када неко каже да република на чијем сте челу почива на злочину, са њим нема полемике - већ сте осуђени и пресуђени.

Зашто је Јовановић ушао у причу која му не може донети популарност ни с једне стране Дрине?

Очигледно је да неком на Западу одговара да у Србији постоји политичка странка која прихвата сецесију Косова, којој је позитивно то што се Црна Гора одвојила од Србије и која је малтене против постојања РС. Неком је очито засметало 20 година постојања РС, тако да је Јовановић одрадио део кампање против РС. Мислим да и он не верује у оно што је причао. Није деловао убедљиво, већ као да је морао да одради неки посао који му није баш пријатан и у који сам не верује. Делује ми да је то неко са стране режирао.

Ко?

Та представа је очито била потребна западним силама које одржавају БиХ на вештачким плућима. Па и она прича с Николаидисом је заправо из исте кухиње, само што је дошла из Подгорице, док сада напад на РС долази из Београда, од Чеде. Све је то на линији Стејт департмента да доврши своју причу на овом делу Балкана.

Откуд онда Додик да прихвати позив?

Мислим да је желео да наступи пред јавношћу и брани РС, и поред тога што се суочавао са човеком који није на његовом нивоу јер он је вођа Срба преко Дрине, док Јовановић није ни у власти, нити је популаран у народу, нити битан фактор у српској опозицији.

Додатак

Неће да ризикују каријеру

У Србији нема неких званичних коментара, иако је гледаност тог дуела била велика?

То је осетљива тема у коју наши политичари неће да се мешају у изборној години. Нико неће да се замера Западу, а опет не желе да ризикују добре односе са Додиком, нити да се замерају сопственим бирачима.

У једној нормалној и цивилизованој земљи, ако наступате против легитимних националних интереса, ви не бисте могли да се бавите политиком, то би био крај ваше каријере. Очигледно да у Србији то није случај.

Сам не верује у своју причу

Ко је више ризиковао у сучељавању пред камерама?

Чеда, јер он заступа причу у коју ни сам не верује, која при том није чињенична, и штетна је за наше интересе, а и непопуларна у Србији, а поготову у РС. Изјаву да је РС геноцидна творевина нећете чути ни од хрватских политичара. Испада да је Чеда већи Хрват од Хрвата, што је бизарно.

Извор: VESTI online

Мирјана Бобић-Мојсиловић: Да ли ће Анђелина Џоли направити филм и о Угричићу
   PDF    Штампа    Ел. пошта
недеља, 05. фебруар 2012.

Чеда Јовановић, „немогуће дете“ српске политичке сцене, поново је шокирао и овдашњу и регионалну јавност изјавом да је Република Српска геноцидна творевина, а још више својим ставовима у ТВ дуелу са председником РС Милорадом Додиком. У фамозном дуелу, Чеда се дохватио и Анђелине Џоли, оптужујући председника РС да је ушао у рат и са партнерком Бреда Пита, што је само доказ више да је Чеда душеван човек и да не воли кад се геноцидне творевине попут РС укључе у рат против мајке шесторо деце, од којих је троје из Трећег света! А уз то, Анђелина је висококотирани промотер америчке политичке коректности, на коју је Чеда, очигледно, веома осетљив. Није, међутим, јасно зашто се Чеда ни једном једином речју није огласио поводом подршке идеји о атентату на председника Геноцидне Творевине и на председника Србије - можда зато што су потписници петиције подршке ономе ко подржава атентат људи који обожавају Анђелину Џоли, све са Бредом, децом, и њеном бригом за све гладне на свету. Можда Чеда мисли да је демократско право подржавати атентат на председника државе? А ако је то геноцидна држава, попут РС, онда би тај атентат био „цивилизацијски чин“, зар не? Да ли то значи да је и Србија геноцидна, и да се са Анђелином и Чедом не треба играти?

За то време, Борис Тадић, завејан на Јахорини, лаконски изјављује да не мисли да је РС геноцидна творевина и да се не слаже са Чедом - Чеда има демократско право да мисли и да говори шта жели. Није, међутим, јасно зашто је то демократско право привилегија Чеде Јовановића, али то правило не важи и за Сретена Угричића, смењеног управника Народне библиотеке? Чеда има демократско право да један народ и једну (а можда и две државе) оптужи за геноцид, а Сретен Угричић и петиционашка компанија немају право да се заложе за „цивилизацијски чин“ - крваво убиство оних који воде геноцидне државе и служе геноцидним идејама? Угричић је смењен, а Чеда „има право“, па то није фер према Угричићу! Цивилизацијски чин је вратити управнику место, јер би Анђелина Џоли могла да одлучи да направи филм и о Угричићу (кога би играо, наравно, Шербеџија), а онда бисмо надрљали!

Молим Бориса Тадића да узме ове аргументе у обзир! Иначе, демократија се овде испоставља као релативна категорија - а то није лепо да се види, с обзиром на то да ми треба да уђемо у Европу, и да је наша министарка спорта управо постала директор дирекције за дирекцију демократије у Европи. Србија би, дакле, могла да буде светионик демократије у Европи, огледно добро демократских експеримената, и зато је крајње време да се узмемо у памет! Јер је демократско право свакога, поготово у предизборној кампањи, да говори све што му падне на памет - демократија још треба да се уводи у Србију, нисмо је прихватили у пуној свести и пуна срца, као што је Чеда прихватио Анђу, а Борис Чеду. Чеда користи своје демократско право, само све више изгледа као да се кандидује за изборе у Босни или у Вашингтону, или као да се и сам препоручује за Холивуд - и зашто да не? У демократској политичкој утакмици, што би рекао мој омиљени афористичар Александар Баљак, „хајка је демократска творевина - свако има права да учествује у њој“.

Србија се, кад се све сабере и одузме, налази у некој врсти шекспировске земунске дилеме - Бити, ил’ не бити, питање је - Кога?

Анђелина, све ти је опроштено.

(Вечерње новости)

Dobra je Mojsilovićka, rečito, sve kazano.

hxxp:|| www.  vesti-online.  com/Vesti/Ex-YU/39162/Saterani-u-misju-rupu

Dušan Šehovac, direktor Biroa za ljudska prava Demokratske inicijative sarajevskih Srba, opisuje trenutni položaj Srba u najvećem bosanskom gradu:

Da li je položaj Srba pogoršan nakon hapšenja Ejupa Ganića?
- Bilo bi dobro kada bismo stradali samo kada su ovakvi događaji, ali nažalost svi - od prvog komšije, domaćica, preko vozača, trgovaca, novinara i političara se takmiče ko će da nas svakodnevno uvredi koristeći jezik mržnje.   Otuda je i među Srbima stvorena klima da ništa ne treba da traže, kako ne bi izazivali sudbinu.  


Kako?

- Čim nešto zatražite kao narod ili kao pojedinac, odmah sledi odgovor u vidu zbirke optužbi šta ste sve loše i vi i vaš narod učinili.   Od toga da ste genocidan narod do toga da ste vi ratni zločinac.   

Batalite temu, ofucala se

Антисрбија и антисрпски режим против Србије


Последњих двадесетак дана узбуркале су се страсти на српској политичкој сцени. Режим је отворио фронт према екстремном крилу прозападних НВО и антисрбијанских политичких партија типа ЛДП. Дојучерашњи савезници ископали су ратне секире и кренули у жестоку кампању једни против других. Дошло је до оштре конфронтације по многим питањима. Отворене су теме о слободи говора, патриотизму, правилном одабиру кадрова у институције од националног значаја, те она најосетљивија о настанку и смислу Републике Српске. Већинска Србија посматра тај сукоб у покушају да одгонетне шта се крије иза њега, колико је он искрен, зашто је баш у овом тренутку до њега дошло и коме ће он донети највише користи.

 

„Цивилизовани“ тероризам

Да би правилно сагледале све ове дилема подсетићемо се хронолошки како је дошло до конфронтације и редоследа потеза сукобљених страна. Прво је саветник председника Скупштине Црне Горе, Андреј Николаидис, у свом ауторско тексту написао да би био „цивилизацијски искорак“ да је Божидар Станишвљевић, осумњичен за тероризам, активирао експлозив у бањалучкој дворани Борик, у којој се одржавала прослава две деценије Републике Српске, а којој су присуствовали врх Србије и Републике Српске са црквеним великодостојницима на челу са Патријархом Иринејом. На то је Београд реаговао необично жустро што је натерало антисрпски форум писаца да стане у одбрану Николаидиса и срочи писмо осуде, усмерено против читаве српске јавности која је дигла глас против мрачног поступка Николаидиса. На списку потписника нашао се и директор Народне библиотеке Србије, Сретен Угричић, познат као један од најпроверенијих кадрова антисрбијанаца на позицијама од кључног националног значаја. Министар Дачић је медијски најавио његово смењивање што је убрзо и учињено.

На то се дигла сва антисрбија. У медијском простору, на којем су они присутни као да је њихово власништво, дошло је до низа емисија у којима су антисрбијанци и режимски аналитичари (свих провенијенција) оштрили своје ставове и пласирали Србији своје виђење актуелне друштвено-политичке ситуације. Тражило се враћање Угричића на место директора НБС, разумевање за уметничку слободу Николаидиса, осуђивала се хистерија српског друштва према слободи говора. Но, оно што је најбитније у свим расправама се провлачила теза изнета код Николаидиса о геноцидности Републике Српске. Сукоб је кулминирао изјавом Чеде Јовановића у којој каже да је Република Српска настала на геноциду што је довело до ТВ дуела лидера ЛДП-а са председником Републике Српске Милорадом Додиком.

Ко профитира од сукоба?

Можемо рећи да има више разлога за овај сукоб (да ли потпуно фингиран или у понечему и спонтан није најбитније). Чини се да је најбитнији везан за Републику Српску и покушај њеног дискредитовања у Србији, и из саме Србије. То је иницијална каписла која је покренула турбуленције, а из којих сада, нарочито режимске странке, покушавају да извуку максимално повољну позицију пред предстојеће изборе. Јер у овом сукобу, у којем је дошло до невиђеног екстремизма антисрбијанских (другосрбијанских) ставова (антисрпство какво није забележено ни у Загребу), режим се нашао у улози готово патриотске стране и поврх свега једне нормалне, неоптерећене србомржњом, пронародне опције.

Док је Јовановић грмео против наводно геноцидне РС, а Угричић потписивао подршку тексту у коме се тражи бомбардовање исте, Дачић је могао да огорчено, са државних и просрпских позиција, медијски тражи смену директора НБС-а. Све се Дачићу наместило. Николаидис, Угричић, Чеда и други својом хистеријом озлоједили су српски народ, дигли страсти и распалили до неслућених размера емоције обичном свету, те је потез шефа СПС-а у датом тренутку изгледао као задовољење правде за којом дуго вапи српско друштво. Стање у које је доведен народ деценијском неправдом и силовањем медијског простора од стране прозападних антисрбијанских бојовника, сменом Угричића добило је макар минималну сатисфакцију. Емоције које су распаљене насртајем на српско национално биће могле су се макар привремено умирити само таквим спровођењем правде.

Дачић је добро схватио да ако реагује сменом може добити значајне предизборне поене и искрене народне симпатије. Тадић и комплетна коалиција око ДС-а такође су разумели тренутак у коме могу да профитирају, те мудро ћуте, а своје аналитичаре шаљу у сукоб са антисрбијанцима који се одиграва на готово свим медијима са националном фрекфенцијом. Промовисање патриотског имиџа, и слика одговорних људи у овим тренуцима шаље се на једноставан начин. У мржњи према свему што је српско, коју емитију перјанице екстремних грађаниста, само треба остати нормалан, треба сачувати здрав разум и заступати умерене државне позиције, без обзира да ли сте искрени и без обзира на минулу кукавичку  делатност (нарочито у вези са Косовом, али и комплетном економско-социјалном политиком) која режиму не иде у прилог. Јер поред антидржавних и антисрпских ставова које заступају екстремистичке про-НАТО-вске групације, Тадић и Дачић изгледају као велики Срби и озбиљни државници.

Није тешко закључити да овим сукобом, док НАТО лобисти гурају своју сирову антисрпску и глобалистичку причу, режимске странке покушавају да профитирају бележећи патриотске поене. Овај сукоб, који је маргинализовао све озбиљне и битне теме на српским медијима, омогућио је режиму да избегне полемику и одговоре који би докрајчили његов исфабриковани патриотски имиџ. Ми нисмо у могућности да сазнамо какве одговоре има режим на озбиљан план довршења косовске независности који се спроводи уклањањем свих амандмана из устава тзв. државе Косово, који имају елементе надгледане независности. Услед заокупљености медија сукобом око нечега што у ниједној држави не би давало повода за расправу, режим не мора да објашњава координираност са Међународном управљачком групом (ИСГ, коју чине западне земље узурпатори српске покрајине) и Приштином на заокружењу косовске независности што је пројектовано да се оствари до краја ове године. Исто тако не мора објашњавати зашто се противи референдуму на северу Косова, или због чега нема намеру да спроведе изборе у српски општинама на северу покрајине.                                                                 

Режим, услед ове расправе, али и готово потпуне контроле над медијима, не мора да одговара на свеопште стање у српској економији, а то би ваљда била одговарајућа предизборна тема за коју су грађани Србије највише заинтересовани. Не мора режим да прича о корупцији за коју је највише одговоран, о стању у правосуђу, култури, науци итд. Антисрбијанска кампања против Републике Српске, али и свега што је српско, дошла је режиму као кец на десетку. Оваква промоција, прорачуната да посредно изазове позитивне емоције према странкама на власти, због истурања деструктивних екстремистичких глобалистичких групација (што НВО, што странака), у ситуацији када је и сам режим по свим питањима деструктиван по српску државу и народ, једина је могућа. То су одмах уочили маркетиншки магови режима и искористили насталу ситуацију да максимално профитирају надајући се значајним предизборним поенима.

Координисаност режима, антисрбијанаца и спољног фактора

У овом сукобу, колико год се он површно чинио као сукоб концепција и стратегије, постоји једна виша логика којој су подређени сви његови актери. Колико свесно питање је, али то у крајњој линији и није од већег значаја. Наиме, у ситуацији када су Американци и НАТО пројектовали брзо, до краја ове године, решење косовског проблема (коначну реализацију независности покрајине) требало је решити покушај бочног ометања плана реализације концепта већ створених суверених држава, у којем је српски народ претрпео највећу штету. Такво ометање могло се јавити у виду свеопште подршке српског народа све самосталнијем и храбријем Милораду Додику, која би свакако уследила уколико би се овај осмелио на покушај издвајања Републике Српске из БиХ, а била би изазвана услед велике огорчености Срба неповољним решењем косовског проблема.

Републику Српску је требало дискредитовати, и то баш из Србије. Таква дискредитација има најјаче психолошко дејство. У тренуцима када и Иво Јосиповић прихвата РС као реалност, довођење исте у питање из Београда, ма колико Чедина опција има минималну подршку у народу, делује депримирајуће за читав српски национални корпус. Исто тако слика која се шаље из Београда је више него поразна. Срби изгледају као нејнеразумнији народ који не може да се договори око најелементарнијих националних питања, која се у другим народима због своје бесмислености и не постављају. Оспоравање Републике Српске из Београда највише слаби Србе као народ и српску државу, и додатно јој одузима ионако сужену могућност, када се светске околности промене на штету западног НАТО-вско света, евентуалног будућег афирамтивног деловања у правцу повезивања раздробљеног српског етничког простора.

Циљ је довести Србе у ситуацију да и када буду повољније геополитичке околности не буду у стању да реафирмишу своју државу и нацију. У светлости реченог можемо констатовати да је Чеда одрадио посао за западне менторе, као што га уосталом ради већ годинама. Такође можемо разумети Додика, упркос тихом оспоравању неких патриота, што је дошао у Србију на дуел са, безначајним, у смислу подршке Срба али значајним у смислу тежине штете коју може да нанесе, Јовановићем, да објасни још једном Србији о историјском, моралном и сваком другом утемељењу Републике Српске. На жалост у оваквој неприродној и конфузној ситуацији, за коју сви сносимо одговорност, а свакако највише актуелна власт, овакво објашњење, које иначе у нацијама са минималним консензусом о националним интересима није тачка спорења, је можда и потребно.

Шта раде режимске странке у целој причи и антисрпској конструкцији пројектованој да се Срби додатно баце на колена? Да ли Тадић и Дачић смишљају планове како се одупрети новом насртају на једину српску тековину из ратова деведесетих чиме се додатно уздрмава читаво национално биће? Ништа они од тога нити раде нити смишљају. Њихов разум, детерминисан личним лукративним апетитима, добацује само до заинтересованости за добијање маркетиншких предизборних поена. Они очиту антисрпску делатност свих грађанистичких бојовника користе да би манипулишући емоцијама народа, које су распаљене услед угрожености националних и егзистенцијалних приоритета, усмере на своју воденицу. Односно вуку потезе који имају за циљ једино њихово маркетиншко промовисање наводног патриотског имиџа, без суштинских покушаја макар минималног побољшања изразито тешке ситуације.

Не одговарајући на егзистенцијална питања, штавише намерно их гурајући под тепих, они спектакуларно смењују директора Народне библиотеке Србије попут Дачића, или шаљу своје аналитичаре да на разним емисијама доказују, оно што је читавом народу јасно, антисрпство Чеде и екипе, а партија председника Тадића у овом тренутку налази као најбитније да прозива поједине опозиционе лидере за кукавичлук, баш када он и читава владајућа гарнитура показују нечувену неспособност, небригу и равнодушност за свеопште, и националне и економске, државне и народне интересе.

Народ је само посматрач

Циљ ових турбуленција у режији спољњег фактора, антисрбијанаца и антисрпског режима је и придобијање, манипулацијом осетљивим егзистенцијалним и националним темама, поверења обичног света. Док антисрбијанци воде јасан крсташки рат против свега што је српско, у овом случају највише Републике Српске, дотле режимске странке користе болне теме да би се народу наметнули као једина, макар минимално патриотска и нормална, опција. Но,  проблеме, који нису стварни и егзистенцијални, а који су натурени народу преко медија, народ, иако у неком тренутку реагује бурно због салви увреда од стране антисрбијанаца, ипак у суштини посматра прилично равнодушно.                                             

Како и не би када га се суштинске намере и медијско-предизборне комбинаторике режима, те његов покушај агресивног придобијања гласова управо на народној несрећи, и не тиче. Односно народ је одавно схватио да у тој причи нема леба за њега. Са друге стране антисрбијанци код народа изазивају само бес. Обични људи су мање или више свесни да су обе опције за њега незаинтересоване те да од њих не може да очекује колико толико извесну будућност. Због тога читава покренута полемика показује степен одрођености савремене, наводно српске елите, у односу на сопствени народ. Не само то, него и дијаметрално супротне визије Србије коју баштине народ и прозападна елита која му је засела на грбачу.

Шанса народа је на изборима, када ће добити прилику да се ослободи и режима и екстремних антисрбијанаца. Ако баш не успе да их се ослободи, а оно бар да њихов утицај смањи и сведе на подношљивију меру. Јер ако они (и једни и други) буду још мало јашили Србију од ње неће остати готово ништа. Но, изборна кампања која само што није почела, биће вероватно прљавија од свих осталих. Напади на опозиционе странака, које искрено желе да сруше жуте са власти (првенствено СНС и ДСС), биваће, како кампања буде одмицала, све жешћи и подмуклији. Могуће је да ће у финишу кампање садашњи „велики непријатељи“ отворити заједнички фронт према конкурентској опозицији. На ово она, али и већински народ који жели да им види леђа, мора бити спреман. Само тако ће бити у могућности да једном, првенствено афирмативном кампањом, са понуђеним одговорима на све актуелне изазове (и националне и економске), отера оне који већ дуги низ година вуку Србију ка извесној пропасти.

инфомрежа

ČEDOMIR ANTIĆ: DRHITITE, TIRANI I IZDAJNICI!
 ponedeljak, 06 februar 2012 12:46


Tiranima i izdajnicima presuđuje daleka budućnost i zato nije čudno što u najdirljivijoj strofi Marseljeze dečiji hor peva o njima

 Brojne su reakcije na duel između Milorada Dodika i Čedomira Jovanovića. Ostaje pitanje zašto Jovanović upravo sada započinje kampanju za reviziju Dejtonskog sporazuma. Možda je reč o potrebi za novom podrškom izvesnih političkih krugova u SAD i EU. Pitanje međunarodnog priznanja Palestine i uloga koju Srbi u BiH i Republika Srpska imaju u matematici Saveta bezbednosti privremeno stavljaju zvanični Vašington i Brisel na stranu legitiminih i pravednih interesa Republike Srpske. Ipak političke elite velikih sila su jako složene i određene strukture bi svakako želele da pred izbore u SAD donesu nekakav spoljnopolitički uspeh – možda učvršćivanje jedne neodržive zemlje. Cena za to mogla bi biti ukidanje Republike Srpske. Razume se, ovim ljudima malo znači što će cena za to biti progon srpskog naroda – na taj način su već stvoreni nezavisna Hrvatska, Kosovo, a i muslimansko-hrvatski entitet omogućen je progonom Srba iz Sarajeva i Bosanske krajine. Naravno, zločinačka logika kaže – a zar nije poneko u Beogradu tako govorio i o ratnom izgonu Albanaca sa Kosova – da su Srbi „sami sebe proterali iz čisto rasističkih razloga“. 

Čedomir Jovanović je digao veliku buku tom nečovečnom izjavom o republici nastaloj na genocidu (zar on ono ne kritikuje intelektualce koji su 1990. govorili o Hrvatskoj kao „genocidnoj tvorevini“), ali se tokom debate spretno izvlačio. Muljao je zamenjujući teze i tvrdeći da je govorio o tome da je u Srebrenici izvršen genocid. 

POSAO ZA BARABE Jovanović i njegova stranka su u stvari slični onom drskom dečaku koga barabe iz školskog dvorišta pošalju da iznenada udari nekog za čije im batinanje samo treba zgodan povod. Duel Dodik-Jovanović bio je bekstvo tog bezobraznika u pravcu mangupa koji bi sada trebalo da dođu i „odbrane slabijeg“. Kao i svako ko je u poziciji da daje povod velikoj nepravdi, Jovanović je uglavnom govorio neistine. Zamerao je Dodiku što navodno rehabilituje Karadžića, protiv koga je odlučno istupao u teško ratno vreme. Zašto Čedomir Jovanović otvoreno ne kaže da je u to vreme (1994. godine) Zoran Đinđić – koga proteklih godina sâm tumači i predstavlja kao univerzalni uzor – smatrao za potrebno da ode kod Srba na Pale i pruži im podršku pred očekivano bombardovanje. Zašto ne pita svoju novu koalicionu drugaricu da li je Đinđić stvarno „jeo vola na Palama“ ili je to bilo tumačenje nepoznatog umetnika. Kada je već toliko principijelan, zašto Jovanović, tada funkcioner DS, nije 1998. uspostavljao saradnju sa Komšićevim SDP, nego je putovao u Bijeljinu kod predsednika Demokratske stranke Republike Srpske pokojnog Ljubiše Savića Mauzera (do 1995. komandanta jedinice poznate kao garda Panteri)? 

Čedomir Jovanović tvrdi da su najlepše pesme o Srbima napisali Skender Kulenović i Ivan Goran Kovačić. Da li se u tekstu Stojanke Majke Knešpoljke ili Jame negde spominje imenica Srbin ili srpski narod? Ali Jovanović je možda čitao verzije u prevodu na bosnanski ili hrvatski jezik, gde nad jamom možda ubijaju četnici, dok su Mrđan, Mlađan i Srđan, biće, stradali boreći se protiv nacističko-srpske zavere sa ciljem uništenja Islama. 

DVE ŠINE Bezočna je i tvrdnja da je politika Dodikove vlade dovela do pojave vehabija. Dakle, neko ko je došao na vlast 1998. godine skrivio je stvaranje dobrovoljačkih ekstremističkih jedinica 1993. ili činjenicu da snage NATO (IFOR) 1995. nisu upriličile prvu vojnu akciju protiv kapma Belih orlova, već su naprotiv upale u jednu bazu islamističkih dobrovoljaca. A šta bi Čedomir Jovanović rekao na tezu da je upravo srbofobno političko delovanje njegove partije i sličnih organizacija dovelo do reakcije koja je opet odvela ka pojavi ekstremnih nacionalističkih organizacija, ksenofobnog i homofobnog nasilja. Kako to da se slučaj Taton nije dogodio u vreme Miloševićevog režima?

Borislav Pekić je, definišući ideologiju svog pokolenja boraca za slobodu i demokratiju, pisao o „dve šine“ što čine prugu kojom naše društvo može ići ka napretku i sreći. Te dve nerazdvojne šine su demokratija i nacija. One se ne isključuju već dopunjuju. 

Svi oni koji pokušaju da ugase demokratiju su tirani, a oni koji ospore legitimna prava svog naroda su izdajnici. Nisu izdajnike izmislili ni partizanski film ni Miloševićeva RTS. Tirani postoje od Kipsela i Tarkvinija, izdajnici od Brutovih sinova i Koriolana. Njima ne sudi divlja svetina – nisu oni usamljeni slobodumni filozofi. Presuđuje im daleka budućnost i zato nije čudno što u najdirljivijoj strofi Marseljeze upravo dečiji hor peva: „Drhitite tirani, i vi izdajnici!“ 
 

Napredni klub