Философија рата :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Момчило Селић
СВЕТА ТАЈНА РАТА

‘‘Од ужаса рата гори су једино ужаси мира, који га и изазивају’‘, пише Борис Над, српски писац. Обележен Истином, за живот зарађујући као лектор једних београдских дневних новина, Панчевац Над зна о чему говори. Отац два детета која ваља сачувати од отрова и расапа око нас, школовани ветеринар кадар да у свињама уочи најблискије сроднике многих људи, Над се осмехује као да није објавио бар две књиге и многе написе о Рату на Крају Света.

Гетердемерунг, Армагедон, Последња Битка, ни њему нису пука есхатологија колико осећај да људима мир није природно, па ни пожељно стање већ једна од најпогубијих болести. ‘‘Једино се ратом свет прочишћава’‘ тврдио је још 1930-их Маринети, италијански писац. ‘‘Да јагње и лав леже једно до другога у миру и љубави’‘ ни аутори Библије нису покушали да остваре – Бог је Египћане сатро кугом, помором деце и таласима Црвенога мора, Јевреји су Обећану земљу освојили на зор, Давид је Голијата убио мучки, Макавејци Грке надвладали мачем. Позив на неоствариви мир звучао је и Италијанима, и Наду и мени скаредно, не само с лицемерја.

Но нискост борбе против било какве ‘‘политички некоректне’‘ истине, свеукупно одбацивања рата као људског искуства (уметности, на руском), подстакли су ме на размишљање и више него Маринетијеве и Надове речи и судбина.

* * *
Јер, мада ми наоружани наданђели Гаврило и Михајло нису испрва значили ништа, као ни већини наводних хришћана, Махабхарата, гуслари, Милтон, Његош – и Над – певали су о Небеском Рату, а Хомер, Толстој, Бабељ, Краков, Јингер, те царски официр чији је Тихи Дон дат Шолохову, о земаљском. Да сва наша вера почива на поистовећењу рата са рађањем, и да је Песма о Роланду срж европског мита, а њен списак непријатеља Запада истоветан данашњем нико ни мени није имао рећи, понајмање они који су узурпирали места некадашњих брамина, друида, или паметара.

* * *
Стога, да ли је Борис Над био уновачен за рат у Славонији, одакле је избегао у Србију, или не није ни битно. Какав је Маринети био војник, не знам такође. За Д‘Анунција сам читао да је заузео Ријеку, за Еволу да се није склањао од бомби, за новинара Мусолинија да је био храбар, као и собосликар Хитлер.

Но, познаницима којима једино живот без обавеза има смисла, неповерљивим збиљи колико духу, зазорним мржње колико љубави, није вредело говорити да копље, мач, стрела, бојна секира, бајонет, метак, граната или бомба не нагрђују више од смрти у саобраћају.

Ругајући се готово свему, такви су и своје најмилије исецане из згужваних возила прихватали као данак Прогресу, и ‘‘Бољем животу’‘.

* * *
Ступајући с пушком у руци поред спљоштене лешине коња у селу изнад Чајнича, нисам међутим мислио на Нада. Јер и да је имао прилике да скупља раскомадана тела ратних другова сумњам да би се згрозио – као професор из Новога Сада који је безмало полудео док су његови шутирали главу зенге.

Смрт ме је мимоилазила, свесног да у миру многи бркају живот са трајањем. Преживевши цео рат у партизанима, отац ми је умро болестан у постељи, месец дана по паду Крајине. Мајка, такође партизанка, после деценија стрепње за мене и брата, за државу и систем који су она и тата градили често и по цену злочина, усахла је после две године деменције, друг сликар од рака пошто је пет година оклевао да узме пушку и придружи ми се у Преку. Пријатељ писац је свој рак преживео, али исечен више него да је био на фронту кога се, уметности и кћеркице ради, клонио.

Али, Новосађанин је грцао, описујући плавокосог и плавооког Хрвата. Одговор на питање јесу ли га резервисти заклали из освете, или из ништавила, као да је тражио и у мојим очима.

За Вуковар се наиме тукло режирано, политички. Ђилкоши су насумце пуцали за ТВ камере, свиње јеле лешеве по путу, борбене групе долазиле до центра па бивале враћане по команди косоваца попут Александра Васиљевића.

С фронта су се у Дугу враћали новинари за које се говорило да су пуцали, не само писали…

У такав рат, као ни многи, испрва нисам желео ићи.

* * *
Но запуцало је и у Босни, после показног уласка људи под црвеним заставама у сарајевску конгресну салу. Супруга ми је плакала, препаднута од повратка добу када ме је посећивала у затвору… Вербалног деликта више није било, али неки као да га нису могли прежалити. ‘‘Београдском кругу’‘ и извештачи са фронта беху ратни хушкачи, фашисти напосе. Кренуо сам зато на ратиште, другима препуштајући да бољоглаве ко све меша карте у тој Игри.

Ипак, дуго нисам схватао шта су Срђану Драгојевићу требале трупе са положаја, за Лепа села лепо горе.

* * *
Борис Над се међутим показао више Србином него многи од нас. Пореклом са Карпата, писао је за Политику док је нису преузели Немци. Претпостављам да су га новопридошли прећутно оптуживали за сарадњу са Драгошем Калајићем – коме нису замерали интелектуално позерство и дендијевство, већ родољубље. Калајића су заправо кудили што се изметнуо у публицисту који је Крајишнике поштовао. Где су многи попут Срђана Карановића у њима видели искључиво дивљаке (обичај ‘‘вирџине’‘ будући ипак шиптарски, не српски), Калајић је, никако не успевши да се сроди с њима, у ускоцима своје ујчевине уочио племенитост, кураж и љубав према Божијем, а не грађанском свету.

Потом је умро храбро, од рака за који су неки тврдили да га је добио обилазећи ураном бомбардоване фронтове. Уз Мома Капора, кога сам гледао како се го до појаса брије у залеђеном купатилу касарне у Белом Манастиру, и он – чврст у кошуљи и сакоу – беше смрзнутој публици по зараћeној Крајини присуством показивао да није сав Београд tout Belgrade.

Јер, да није било рата, и Калајића и Капора запамтио бих само као делове једног мени огавног ‘‘сустава’‘ – контролора ‘‘културе’‘ којом су нас комунисти, а Запад и Јевреји и даље, растакали у оквиру Kulturkampf-а.

* * *
Књиге професора из Новога Сада о Старосрбима налазио сам и после рата. Да ли је размишљао да се и оружјем супротстави отцепљењу Војводине не знам. Ја јесам, као и приликом сецесије Црне Горе. Но можда га још у Славонији Марко Неговановић и остали Контролори Рата на ‘‘овим просторима’‘ беху убедили да се силом ‘‘ништа не постиже’‘ – осим кад је користе Они, душмани не само Србима.

‘‘Европљанима’‘, гласи један од Протокола сионских мудраца, ‘‘треба показати да се ратовањем једино губи. Све територијалне и друге добитке тако стечене ваља поништити, и тиме их натерати да се боре нашим средствима, а не оружјем, где су без премца’‘. Да ли је Новосађанин читао Протоколе, или се и тога чувао, не знам, такође.

Но прилично сам сигуран да су Маринети, Малапарте, Евола, Јингер, Хамсун, Црњански и многи други – као и Јевреји Краков и Винавер – бојиштима ступали широм отворених очију, и срца.

Јер да није било рата, не би ни мој отац израстао у Човека, нити мој ђед умро као витез, нити мајчин отац четовао – да би између ратова пропао, умишљајући да је трговац. Без рата не бисмо се имали чега сећати, мимо свакодневице.

* * *
Прелазећи Дрину сваки пут бих се зато опростио од свега. ‘‘На терену’‘, улажући себе, надилазили су ратници сва сценарија. Нико се на ватреним линијама није играо осим Едварда Лимонова и западних новинара који нису пуцали али се јесу сликали у белим оделима, с лешевима као мизансценом. Што је ту било још и ловаца на људе, плаћеника, ‘‘ратних туриста’‘ из ‘‘света’‘ изаћи ће временом на видело, попут помора Индијанаца које су САД недавно решиле новцем да ‘‘обештете’‘.

‘‘Свет је позорница, а сви људи само глумци’‘ писаше још Шекспир те су, немајући себе, и Англи као Франци, Алемани, Саси, Швабе – сви Немци – морали присвајати туђу лозу, играти шта им се хоће посред сценографије по свом избору, снатрећи о свету друкчије дизајнираном од Богом смандрљаног…

* * *
Али, пролазећи кроз попаљена села и мимо бораца у сељачким чарапама који су нас поздрављали уздигнутим пушкама, мени се свет чинио само унеређеним. Док сам по рововима слушао старце како помињу синове у Београду, Немачкој, Швајцарској, Америци, Канади или Аустралији, знао сам да бар они не мисле да је рат могуће ‘‘одрадити’‘ – мада премлади да памте ‘‘лажни рат’‘ (‘‘Phoney War’‘) са француско-немачког фронта, из 1939.

Наспрам нас, не само западни ‘‘саветници’‘ и ‘‘посматрачи’‘ већ и муџахиди из белога света гонили су ‘‘Бошњаке’‘ да нам се свете што смо их подсетили да су преверили из слабости, а не жудње за праведнијим Богом.

Подал, кобан по слабе колико и поштене и часне, рат ме је увукао у себе; по нападу на Масленицу обукао сам униформу, и у колони аутобуса кренуо кроз Коридор. Надомак Скрадина псовао сам полицајца који нам није дао да спавамо у његовој викендици, заштићеној од хрватског тенка кадрог да нас једним хицем све побије. Помишљао сам на очев Купрес, и напад да би се Врховном штабу обезбедила ‘‘ширина пролаза’‘, која се показала непотребном тек по погибији преко хиљаду српских партизана. Размишљах и о наредби Драже Михаиловића за повлачење кроз Босну уместо ка Грчкој, кобну за преко двадесет пет хиљада регрута из Шумадије.

Јер, мада су ратове најчешће водили послушници, будале, зликовци, осујећени уметници а не јунаци, увек су га ратовали ‘‘обични’‘ људи, најбољи међу нама.

* * *
‘‘Ко не дошо у бој на Косово, рђом капо док му је кољена!’‘ прастара је клетва, а моји суграђани беху махом избегли да приђу било четницима било партизанима.

Ни ‘‘ослобођење’‘ 1944, ни Сремски фронт, ни дим од погођене Телевизије 1999. нису их могли подсетити да су Турци Београд звали Дар ул Џихад, или Капија Рата…

* * *
Стално нас стога страве жртвеношћу војне, мада највише губимо живећи међу – а нарочито под – Њима, у ‘‘миру’‘.

Тек Рат наиме подсећа ‘‘елиту’‘ на народ, а све заступнике и посреднике на Бога… Служити се Светом Тајном Рата а не Њој јесте злочинити, и стога је требало Слободану Милошевићу и свима око, уз, и иза њега судити у Србији, не Хагу. Казну за ратне злочине некада су борцима изрицали па и извршавали њихови команданти, штитећи остале да у миру могу прићи својој деци не стидећи се питања: ‘‘Шта си ти радио у рату, тата?’‘

При сваком одласку на фронт молио сам се зато Свевишњем да ме не суочи с непочинством мојих сабораца. ‘‘Срби немају ништа против убиства силоватеља, убица, пљачкаша и издајника’‘, казивах својевремено Американцима, ‘‘али мрзе несој, и срамоћење оних који то нису заслужили – сакрамент убијања, крвна освета, за нас будући налог Светог Суда, немилосрднијег и од вашег’‘.

Јер, ако су сви светови исти – ‘‘како испод, тако изнад’‘ суфијске мудрости – онда је надвременски и натпросторни Рат наше и претпостојање и постојање, и вечност. Какав је то Рат ми не знамо, наслућујући Га и осећајући мимо све преварности науке, философије, па и религије.

Еденски врт наиме тешко може утешити икога часног, после живота у Злу коме се, осим смрћу, не можемо одупрети. ‘‘Основна обука’‘ на Земљи исувише ми личи на масонску, легионарску или америчку – слаба и лоша припрема за освајање и одбрану Истине, Правде и Лепоте.

Јер Срби осим живљењем нису увежбавали ништа; Морлаци би изједна прелазили преко стотину километара по беспућу да разбију Турке, наше крви али земаљског опредељења. Срби Светога Петра побеђивали су Наполеонове гренадире, а Кучи и турске зејбеке који су насртали са по јатаганом у свакој руци. Чешки новинар Холечек дивио се тежацима Марка Миљанова, који су као један у трку мењали правац и ударали где их низами нису ни најмање очекивали.

Зато су, ваљда, 1999. Турци за упад на Космет спремили своју најбољу дивизију, од брђана који су цели војни рок проводили под шаторима, у ратном режиму.

У Анадолији, нико се не залуђује да ће ‘‘Крајем историје’‘ нестати и рата – што би се одрицaли нечега што их је уздигло, и осмислило?

* * *
Ко је и шта Бог – а ко и шта Ђаво – мимо је бар нашега ума; да Господ дела на ‘‘необјашњиве начине’‘ нека се теши Запад.

‘‘Добро се злим не постиже’‘ велимо ми, што ваљда и Господа обавезује, ако је каквим Га волимо.

* * *
Света тајна рата јесте основ живота а не смрти, смислене једино с тежње ка чојству. Модернитету усредсређеном на појаве а слепом на пројаве, згрченом око опстанка по сваку цену, Рат не може бити Тајна не будући лична, пословна, знанствена, нити шпијунска.

Нису га случајно Немци зато претворили у геноцид, а Американци у бизнис. Нуклеарни, хемијски, биолошки, класични, трговински, културни, специјални или психотронски, рат је њима појмљив искључиво као видео игрица, у најбољем случају филмски спектакл.

Зато ће Рата увек бити – било ‘‘људи који воле рат’‘, ратника – ту или не.

http://www.srpskilist.net/gledista/sveta-tajna-rata