Škola, mesto stvaranja prvih vanporodičnih veza i prvih sukoba
Ratovi u školskom dvorištu
Razredni starešina mora učenike da podseti na pravila ponašanja

Kada se pomene školsko dvorište, odmah se pomisli na veseli dečji žagor, na igru i opuštanje posle napornih, a ponekad i dosadnih časova. Ali, dok se većina dece uglavnom raduje "spasonosnom" zvonu za kraj časa, odmoru i igrarijama u školskom dvorištu, neka deca se teško snalaze u dvorišnoj "džungli".

U školskom dvorištu deca se prvi put bez roditelja suočavaju sa novom zajednicom i novom vrstom odnosa. Tamo uče sve ono što ne može da nauči iz knjiga, počinju da shvataju društvene razlike, prvi put osete ravnodušnost prema gomili i samoću. Suočavaju se sa simpatijama i antipatijama...

Kako pomoći deci. Kroz nova pravila igre, a sve "zabave radi", stiču važna životna iskustva, često konstruktivna, ponekad traumatična. Naravno, svi ti doživljaji uslovljeni su i ponašanjem odraslih. Upravo zbog toga, dečji psiholozi podsećaju koliko je važan model ponašanja koji odrasli daju deci.
   
      

Kada se druga deca rugaju

Deca umeju da budu vrlo gruba prema detetu koje odskače od "uobičajenog" modela ponašanja, oblačenja, izgleda... Podrugivanje je naročito karakteristično za devojčice, a ova pojava može da ostavi veoma negativne posledice na žrtvu ukoliko ostane neprimećeno od strane nastavnika ili roditelja. Ako ova vrsta "uznemiravanja" potraje, trebalo bi se obratiti direktoru škole ili savetu roditelja kako bi oni uticali na decu. Učiteljice bi mogle da sa decom povedu razgovor o uticaju mode, reklama i filmova na dečje odevanje. A što se roditelja tiče, trebalo bi i oni da razmisle da li deci ponekad možda nameću suviše stroga (ili staromodna) pravila oblačenja?
      
      
      
   

U vreme kada nasilno ponašanje ulazi i u dvorišta osnovnih škola, odrasli moraju, više no ikada ranije, da nauče decu koliko je važno poštovati druge i tolerisati različitost kao i da ne daju deci neodređene odgovore u stilu "snađi se", ili "nije strašno" kada dete ima neki za njega ozbiljan problem... Evo nekoliko tipičnih situacija iz školskog dvorišta i tumačenja psihoanalitičara Izabel Korolicki.

Dečaci se tuku. Kada je tuča u pitanju, treba napraviti razliku između sadističke i tuče koja predstavlja vrstu igre, zadovoljstvo odmeravanja snage sa drugim. Dok je tuča-igra bezopasna, takozvana "sadistička" tuča može biti i te kako opasna.

U tom slučaju jedno dete oseća zadovoljstvo u povređivanju drugog, a ponekad se desi i da mu ostavi tragove ugriza. Dete želi da afirmiše svoju fizičku nadmoćnost, a ne da samo odmeri snagu sa nekim. U tom slučaju škola mora da interveniše pre roditelja.

Razredni starešina mora učenike da podseti na pravila ponašanja, da im objasni značaj poštovanja pravila i da agresivno i nasilno ponašanje kazni. Ako škola reaguje pravovremeno i korektno, roditelji ne bi trebalo da se mešaju u dečje sukobe.

Vođa grupe isključuje jedno dete. Poziciju vođe uglavnom preuzimaju deca čiji se roditelji previše mešaju u njihov život i čak misle umesto njih. Tu šemu dominantnog ponašanja dete sa svoje strane prenosi na odnos sa svojim vršnjacima.

Dete vođa uliva strah i poštovanje, ali nije voljeno. Zbog najmanjeg neuspeha ono može da izgubi "ugled" i da bude odbačeno. Nasuprot njemu je dete "žrtva". Takvo dete je uglavnom lepo vaspitano i blage naravi. Ono ne ume da se brani niti rečima niti fizički.
   
      

Devojčice imaju svoje tajne

Deca imaju potrebu da se osame, da o nekim temama pričaju samo sa svojim vršnjacima, a da ih roditelji ne "prisluškuju". To im omogućava da relativizuju svoje probleme, da otkriju drugačije načine reagovanja, da istražuju slobodu misli, da izgrade jake drugarske veze. Nažalost, odrasli često nemaju razumevanje za dečju potrebu za slobodom: sumnjaju da deca prosuđuju njihovo ponašanje, da pričaju o seksu, da izmiču njihovoj kontroli. Roditelji više vole da vide decu kako se igraju i fizički troše nego da imaju neke tajne.
      
      
      
   

Ono je dobilo ulogu žrtvenog jarca jer se njegovo ponašanje razlikuje od ponašanja druge dece. U ovakvim slučajevima, odrasli bi trebalo da objasne da se u okviru grupe mogu zauzeti različite pozicije, da u jednoj situaciji mogu da budu vođe, a u drugoj podređeni i da sve uvek može da se promeni.

Grupa dece tuče jedno dete. Tokom prvih godina školovanja često se može videti da grupa dece napada jedno dete ili da se članovima grupe zabranjuje da pričaju sa nekim detetom. Ranije se ova potreba za pripadanjem grupi javljala tek u doba puberteta.

U grupi deca imaju osećaj kao da imaju novu "porodicu" i to im prija, naročito ako roditelji nemaju dovoljno vremena za njih. Ali, pripadnost grupi može biti i veoma opasna jer tako gube slobodu, naročito slobodu izbora prijatelja. Ukoliko grupa napadne neko dete izvan grupe to može biti veoma traumatično iskustvo za žrtvu. U ovakvoj situaciji odrasli moraju da intervenišu.

Dete se osamljuje. Kada je dete samo, ne mora da znači da se oseća odbačenim. Ima dece koja su srećna kada su sama ili im je potrebno vreme da osmotre drugu decu i odaberu sa kim će se družiti. Moguće je da dete proživljava teške trenutke, bilo zato što se naljutilo na drugare, što je neraspoloženo ili iz nekog drugog razloga želi da ostane samo.

Dete naravno ima pravo da bude samo ako to želi. Ali, roditelji bi trebalo da se umešaju ako to osamljivanje dugo traje, ako primete da dete pati. Ako dete ima problem sa grupom druge dece neka roditelji o tome porazgovaraju sa detetovim razrednim starešinom. U slučaju da dete koje se izdvaja izaziva probleme, treba potražiti savet psihologa.
J. J