Kosa Kurtić, sestra četničkog komandanta Vuka Kalajitovića, ne zna hoće li tražiti rehabilitaciju

Pola veka proživela sa "pečatom" četnikuše

Kosa Kurtić iz Nove Varoši, sestra čuvenog četničkog komandanta Vuka Kalajitovića, još razmišlja hoće li iskoristiti zakonsko pravo i od današnjih srbijanskih vlasti tražiti rehabilitaciju za 18 meseci koje je odrobijala, ni kriva ni dužna, i više od pola veka koliko živi pod pečatom - četnikuše.

- Najveća rehabilitacija danas za mene jeste život koji sam provela pošteno i ponosno uprkos tome što sam evo već 60 godina - četnikuša, što smo sve te godine bili obeleženi i ja i moja porodica, deca... A kad bolje razmislim - i od koga danas da tražim rehabilitaciju kad nema svedoka moga mučenja, kad nema presude pa ispada da nisam ni robijala da me nisu ni mučili. Ne sumnjam u dobre namere donosioca, mada ne mogu da ne kažem da je taj zakon vrlo licemeran, oni koji su ugnjetavani i danas bi pomirenje, oni koji su ugnjetavali, pobednici i danas bi da se ponašaju tako. Kao da neko namerno čeka da nas što više pomre, da nas što manje ostane da doživimo rehabilitaciju - kaže Kosa, već stara i bolesna.

Ona je 1947. godine osuđena na 18 meseci zatvora zato što je simpatizer četnika i što je za vreme rata i posle "ometala omladinu u svakom radu i razvoju". U narednih godinu i po dana promenila je devet zatvora - u Štitkovu, Ivanjici, Čačku, Raški, Novom Pazaru, Užicu, Prištini, Požarevcu, Velikom Gradištu... U stvari, njen glavni i jedini greh bio je to što je sestra četničkog komandanta Vuka Kalajitovića, koji se ubio na Zlataru na Bogojavljenje 1948. godine, pošto ga je opkolila jedna jedinica KNOJ-a.

- Knjige i knjige mogle bi se napisati šta smo za ovo godina sve preživeli i ja i moja porodica, o psihičkoj golgoti koju smo prošli, o torturama komunista... Pola veka živimo pod prismotrom, progonjeni, izopšteni iz društva i ja, i moj suprug LJubo, i moja deca kojima je etiketa njihove majke mnogo odmogla u životu - priča Kosa Kurtić.

- Bilo je to strašno vreme. Stiže OZNA u selo, uhvatiše me, a onda su me priveli u neki "konak" na mučenje da priznam gde je Kalajit. Vezali su me za klupu, ali tako da mi glava visi preko, ka podu. Onda ti dva druga sednu na stomak i pluća, usta ti zatvore prljavom krpom, a vodu iz kante sipaju u nos, sve dok se ne onesvestiš. Kad te povrate, iz nosa i očiju ide neka sukrvica, oni kažu - priznaj, pa ćemo te pustiti. Da priznam da je Vuk dolazio kući. Puste me onda, pa ponovo na mučenje, i sve tako - priseća se Kosa dana iz početka 1947. godine.

Tih dana, svedoči Kosa, na slične muke stavljeni su i Vukov brat Vlatko, koji je kasnije osuđen na dve godine zatvora, Vukov otac, stric, strina, snaha, dvoje Vlatkove dece koji su sprovedeni čak u Kruševac i tamo su mučeni i ispitivani da priznaju gde je Kalajit. NJen otac Antonije Kalajitović, posle muka koje je izdržao u Požarevcu, umro je nadomak Nove Varoši, nije ni stigao kući živ.

- Bog mi je svedok da niko nije znao gde je Vuk, sve do 19. januara 1948. godine, kad je opkoljen na Zlataru, i kad je bacio bombu ispod sebe. Kasnije, pa ni do dana-današnjeg, nije se saznalo gde je grob mog brata, da potomci kraljevog oficira, njegovi unuci, znaju gde dedi da zapale sveću za dušu - kaže Kosa.

Priseća se Vukova sestra i dana iz 1941. godine, kad je posle kapitulacije vojske Jugoslavije, njen brat, oficir, stigao u selo, ljut i tužan zbog kapitulacije, i kada se prihvatio običnih seljačkih poslova, smatrajući da je za ustanak još rano. Nekoliko meseci kasnije, na jednom narodnom saboru, Vuk Kalajitović izabran je za vođu da "usmeri narod na borbu protiv Nemaca i ustaša" koji su stigli u novovaroški kraj.

- Nije tada u ovom kraju bilo kuće koja ga nije sledila. A posle rata, mnogi saborci odrekli su se Vuka, pa se danas ponovo prisećaju da im je Kalajit bio komandant. Imali smo i više od trideset kumovskih kuća - neke nas se nisu odrekle, neke su nas raskumile. Ja im opraštam jer je većina to učinila pod pritiskom komunista - kaže Kosa.

U svom teškom životu, neprestano pod pečatom da je Kalajitova sestra, Kosa kaže da je imala samo nekoliko svetlih trenutaka.

- Moj muž LJubo Kurtić, sam Bog zna šta je sve izdržao, ali nikad me se nije odrekao. Dok sam bila na robiji, moj LJubo strpljivo je čekao da se vratim, i kad sam stigla iz Gradiške, uz sve pritiske, čuda, šta su sve radili, on nije odustao, ubrzo smo se registrovali. Bog nam posle dade sina Slobodana i ćerke Slobodanku i Branku, i tri zlatne unuke, troje praunučadi - svodi bilans svog života Kosa Kurtić, sestra četničkog komandanta Vuka Kalajitovića.


Izvor: Glas Javnosti \ Z. Šaponjić