Студије показале да је шизофренија врло честа болест
Најважнија је подршка породице

Шизофрени поремећаји су типови психотичних поремећаја (психоза) код којих долази до промене одређених функција мозга. Последица тога су промене мишљења, запажања и афективитета, дакле промене психе. Код особа које пате од шизофрених поремећаја најчешће је присутан страх и осећај да се од њих сувише захтева. Код шизофрених поремећаја често долази до губитка властите особености, свог ја и идентитета.

Таква особа осећа да између ње и околине нема никаквих граница. Болесник, осим тога, верује да су други преузели власт над њим јер се не може заштитити (постављањем граница). У стручној терминологији овај "симптом" се назива поремећајем ега.

Најважнији позитивни симптоми

Халуцинације
Наш мозак поседује неку врсту филтера за многе надражаје из околине који би у противном могли да преплаве мозак. Код шизофрених поремећаја је поремећена та функција филтрирања. Могућа "одбрамбена стратегија" је комплетно искључивање спољашњих надражаја (слично као "навлачење завесе") као на пример у сну. Наш мозак, међутим, ради и даље: у сну сањамо, а код болесника се јавља неки облик "сна у будном стању" - халуцинације. Он чује гласове (акустичне халуцинације), осећа мирисе (мирисне халуцинације) или види ствари које не постоје (визуелне халуцинације) и таква запажања сматра реалним.

Понекад ти гласови изгледају као веома јаке и важне мисли. Често, ипак, чини се да они долазе од споља и да се чују као конверзација између других људи, или команде, или комплименти или увреде, а односе се на оболелу особу. Понекад су гласови охрабрујући, а понекад застрашујући. Особе које су то искусиле описују то "као да имају аудио-траку која се врти у глави". То искуство делује јако реалистично тако да су многи погођени убеђени да је неко поставио некакав одашиљач у њихово тело. Или, алтернативно, верују у надреална објашњења ових појава.

Током периода опоравка пак особе често имају контролу над "гласовима" и често могу да их одбаце снагом воље. Или могу да науче да их игноришу или да их третирају као безазлене пратиоце свакодневног живота. Али, током акутних фаза, халуцинације, обично једне те исте које се понављају, контролишу погођену особу и она се осећа као беспомоћна жртва предата на милост и немилост "страном присуству". Сами пацијенти, али и њихова најближа околина морају да халуцинације схвате као симптом болести.

Оно што оболели осећа њему се чини веома стварно и тачно и ту чињеницу треба прихватити. Покушаји да се та особа "призове памети" најчешће доводи до отпора, напетости и тешких осећања. То помаже да оболели то појаву идентификује као нешто специфично за њега самог, било да може или не може да прихвати да је у питању симптом болести. Тако бар сви могу да се сложе са чињеницом да се нешто необично дешава.

Сумануте идеје
Из веровања настају за болесника реална мишљења. Он чврсто верује да га прогањају (манија гоњења), да је бог (религиозна манија) или да се све односи на њега (идеје односа), држи се чврсто својих уверења од којих се не може одвратити никаквим уверавањима или доказима да његове идеје не одговарају стварности. Узрок томе је у чињеници да се болесник повукао у свој унутрашњи свет и да је "навукао завесу", слично као што смо видели код халуцинација. На тај начин губи могућност да своје мисли, своју властиту "стварност" упореди са реалношћу у спољашњем свету.

Поремећаји мишљења
Нарочито у случајевима кад је болесник емоционално узбуђен или уморан његове мисли и говор постају тешко разумљиви. Болесник ће прекинути разговор усред реченице или ће потпуно изгубити нит. Често осећа "надирање" одређених мисли. Ти симптоми, међутим, немају никакве везе са "малоумношћу". Код ове болести интелигенција остаје сачувана.

Најважнији негативни симптоми
Код групе негативних симптома често је врло тешко разграничити да ли је неко одређено понашање болесника знак болести или је покушај савладавања болести - тако што ће се, на пример, повлачењем заштитити од навале надражаја.

Недостатак воље
Болесници појавом болести губе свој уобичајени елан и занимање за све оне ствари којима су се раније радо бавили. Због тога им врло тешко пада испуњавање уобичајених професионалних и осталих задатака.

Губитак осећања
Болесник не може ни да се радује, ни да изражава своја осећања на начин на који је то раније могао.

Социјално повлачење
Болесници се врло често повлаче у себе и ограђују од своје породице и остале околине. Не осећају се добро ни у кругу добро познатих особа, а врло често изражавају страх и од њих.

Депресија
Код шизофрених поремећаја може доћи до појаве депресија, нарочито ако особе осећају да је болест у великој мери изменила њихов живот. Депресивна осећања укључују жаљење, бес, беспомоћност и безнађе. Често се особа осећа чудно, ружно, глупо, неуредно... Особа осећа да је нико не воли. Може чак размишљати да себи одузме живот. Болесници могу бити толико очајни да више не виде никакав излаз.

Око 10 одсто свих болесника је током трајања те болести извршило самоубиство! Депресивно понашање и мисли о самоубиству треба узети врло озбиљно. У таквим случајевима треба одмах контактирати лекара. То помаже за рану дијагнозу и интервенцију, али исто говори пацијенту о вашој бризи и нези. Такође је важно да пацијент добија адекватну негу, да вежба, спава током ноћи и да буде стимулисан током дана.

Важна је и психолошка нега - разумевање, охрабривање, похвала, флексибилност, лојалност, утеха и нада. Други видови борбе против депресије су, на пример, постепено уступање одговорности - посао, социјално, рекреационе активности, хобији... Неке особе науче вештине преживљавања из ових активности, па им то помаже да се прилагоде болести. Шизофрени поремећаји се јављају релативно често. Научним студијама је доказано да од ове болести оболева око један одсто свих људи, без обзира на земљу у којој живе, којој раси или култури припадају. Ризик оболевања код блиских рођака је 10 одсто.

Лечење
У лечењу ових поремећаја примењују се неуролептици (антипсихотици) и психосоцијалне терапије. Главни симптоми (халуцинације, сумануте идеје) нестају већином у раздобљу од неколико недеља лечења. Посебна осетљивост болесника не престаје после нестанка симптома. Због тога болеснику и даље треба заштита коју му пружају неуролептици. На тај начин се спречава поновно појављивање болести.

Дуготрајним лечењем малим дозама неуролептика постиже се смањење осетљивости и на тај начин спречава рецидив (тј. погоршање). Такав учинак се може постићи само ако болесник и после побољшања акутних симптома и даље узима неуролептике. Много студија је показало да се у породицама у којима има мање критицизма, беса, где емоционалне везе нису исувише јаке и где чланови породице нешто мање комуницирају ствара боља клима.

Прогноза у односу на атмосферу у породици је до сада одређивана само у бројевима хоспитализација и интензитету симптома. Свака особа са шизофренијом заслужује најбоље и најсавременије могуће терапије и обавезну подршку породице.

Izvor: Глас Јавности