Dobar uvod za koncert Block out-a bio je odbojkaski mec u kome su nasi "plavi" izgubili od Italijana, u kome se njihovo ime vrlo cesto spominjalo, pri gubljenju poena od strane nas. Izgubljena utakmica sa zivotom mozda je i glavna tema (ako ne i jedina, u vise oblika izrazena) Nikolinih ultra depresivnih pesama.
Pred oko 1000 ljudi, Block out su u basti XXX-a odsvirali jos jedan u nizu odlicnih koncerata, sto u istom prostoru, sto u drugim klubovima (Barutana, npr.), odrzanih u post-bomb periodu u BGD-u.
Zapocevsi monumentalnom "Tri korne penal", u naredne dve i po cuke, pruzili su nama, napacenim primercima nebeskog naroda, nevidjenu dozu depresije, melanholije i ostalih mracnih stanja, ovde uobicajenih. Redjale su se himne nemoci ovdasnjeg coveka da upravlja svojim zivotom, simfonije (da, to je simfo-rock) unistenih zivota, mladosti izgubljene u "godinama raspleta". Umesto da se zamlacuju kvazi-pozitivnim poskocicama, Block out hrabro kazu: ovo je propast, mi se necemo izvuci. Sve to odsvirano je bez greske, ton je bio savrsen (ovaj put i Mitin glas konacno se cuo dovoljno glasno) i cak ni krajnje jadno svetlo, pa ni Mitine nebuloze izmedju pesama, nisu mogli da pokvare opsti utisak.
Publika je horski otpratila skoro sve pesme, bilo je i sutke, pa cak i padanja u nesvest (jedna riba i jedan frajer, koliko sam ja video). Sve u svemu, da citiram prijateljicu: "Eyesburn su odrzali najbolji svetski, a BO najbolji srpski koncert tekuce godine u BG-u". Ko je bio na pomenutim svirkama zna o cemu govorim.