Ona se danas može sresti svuda. Nove generacije žena s blistavim karijerama koje traže partnera za ličnu avanturu. Brinu same o sebi, same donose odluke, nisu im potrebni muškarci. Ali, to ne znači da ga one ne žele. Samo, može li prosečan momak da podnese činjenicu da neće biti stalno u centru njene pažnje? To je pravo iskušenje i izazov kome treba biti dorastao. Kada nešto želimo i stalno planiramo kako to da postignemo, obično se događa neuspeh. Međutim, ako vam je život ispunjen i ako ste usredsređeni na sadašnjost, dešavaju se čuda. Kako prići superženi?

Za početak, kao sebi ravnoj. Žene su osobe s mozgom koje žele da upoznaju drugu osobu s mozgom. Vaš prvi susret ne mora biti naročito komplikovan. Nemojte se truditi da zablistate. Tanka je linija između samopouzdanja i nadmenosti. Samouveren muškarac koji ume da se našali na sopstveni račun je muškarac s kojim većina njih želi da se zabavlja. Borbi za moć i sličnim glupostima u vezi nema mesta. Sklonost ka igranju igara odavno nema smisla i time se stvari samo bespotrebno dodatno komplikuju. U životu sve može da bude jednostavno. Sviđate se jedno drugom, dakle, hajde da se započne veza i da se prestane s igranjem igara.

Zabavljati se sa ženom visokog statusa, znači deliti je na neki način s drugima. Na to morate biti spremni kada se zabavljate s takvom osobom. Ako se udvarate nekoj ženi samo zato što smatrate da će njen status uticati na vas, ne trudite se uzalud. Žene obično imaju detektore za otkrivanje prevaranata. Superžene posebno. One s lakoćom prepoznaju one muškarce koji misle da će od njih izvući neku korist. One nisu "kučke", one samo ne dozvoljavaju da neko na bilo koji način zloupotrebljava njihovu samostalnost. Njima je potreban muškarac koji će ih uveriti da će sve biti u redu.



Izvor: Krstarica

Žena za sve



Na mom frižideru stoji magnet sa sledećim natpisom: “Ja razumem koncept kuvanja i čišćenja, ali ne razumem kako se to odnosi na mene!“

Sada već polako postajem sto posto sigurna da frajeri potencijalnu suprugu vide isključivo kao "all inclusive" varijantu: kao ženu, mamu njima i njihovoj deci i domaćica svima. Koncept Žena za sve se promenio otkada su se pojavile nove feministkinje koje se bore za prava žena. Ja ne mislim da sam ugrožena i kada god se tako osetim ja se borim individualno, a ne grupno.

Ovaj magnet na mom frižideru je bila jedna moja mini borba i optor bivšem frajeru koji kada je došao kod mene i kada se zadesio u kuhinji, mene je začudio svojim krajnje neumesnim komentarom: „Vidi se da se na ovom šporetu ne kuva!“
U tom trenutku nije ni bio svestan da je baš tada sam sebi skuvao nogicu…

Od tada se moj magnet prkosno šepuri na frižideru čekajući onoga koji će na moj čisti šporet reći: „Kako je tvoj šporet savršeno čist!“, a ne „Vidi se da nije upotrebljivan!“

Uvek sam se pitala kako su žene funkcionisale bez mašine za sudove ili na primer bez veš mašine i bez nekolicine raznoraznih pomagala koji olakšavaju život. Verovatno su slobodno vreme umesto kod pedikira, manikira, frizera ili na fitnesu provodile u kuhinji. E sad, pošto još uvek nismo evropski sazreli u muško ženskim odnosima mnogo puta sam imala priliku da čujem nasleđenu (ali po muškoj liniji) rečenicu: „Ako je moja mama mogla, može i moja žena!“
I onda sledi neizbežan nastavak: “Moja mama je ovo, moja mama je ono…!“
Bla bla bla

Ja bih takvima savetovala da bi bilo najbolje da žive sa svojom Svevišnjom majkom, jer je to jedina žena sa kojom će biti zadovoljni. Samo se na Balkanu ne menjanju proporcionalno način života i način mišljena.
I sad ti isti Balkanci hoće u EU. Ma šta će Evropa onima koji i dalje misle da ako je njihova mama provela pola života ispred sudopere, treba i njihova žena. I da su pare za mašinu za sudove, uzalud bačene.

Zamislite to da živimo kao i naši roditelji, da se ništa nije promenilo, da smo ostali na istom nivou svesti i potreba, da još uvek peremo (ne mi, nego žene) veš u kadi i da komuniciramo preko Žike poštara, a ne internetom.

Nekada su naše mame mogle sve to da rade same, ali to je zato što je život bio sporiji, sporija komunikacija, sve je bilo jednostavno, radilo se od 7 do 15h, ni minute duže, pa ti ostane ceo dan da se baviš porodicom, da kuvaš, da spremaš da ideš u pozorište, bioskop…
Sada je život brz, imaš vremena samo da ideš na posao i da spavaš. Ja ne poznajem nikoga ko radi od 8 do 16h i da u 16.01 odlazi kući.

Nekada je mama bila žena za sve, a sada nam trebaju tri žene da bi nju zamenile: Žena sa kojom se oženiš iz ljubavi, žena koja sprema stan i kuva i žena koja čuva decu. Dakle, sada su to tri u jednoj. To je postao standard u 21 veku. Sigurno se pitate, a gde je tu muškarac?! I ja se pitam i ne vidim da se u tom smislu bilo šta promenilo, a vi?!

Onaj koji sve gore navedeno prihvata kao standard, on je sada na poslu, jer se trudi da zaradi dovoljno da olakša život svima. A onaj koji ne priznaje iznad napisano – on je u krevetu, a kada se probudi zavideće onom prvom uz rečenicu: „Lako je njemu kad ima para…“

I dok čekamo da komšiji crkne krava i dok gubimo vreme zavirujući u tuđe šerpe, lonce i šporete i čudimo se kako je ženi Pere Perića čist šporet jer nikada ne kuva, bolje da naše sudove stavimo u našu mašinu za sudove, jer je ona ipak napravljena namenski, samo za tu upotrebu. Pustimo da mašine rade svoj posao, a ljudi da se posvete jedni drugima.

Izvor: Na dlanu