47. oktobarski salon i Muzej savremene umetnosti inaugurisaće značajan gradski izložbeni prostor - Legat Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, u Drajzerovom prolazu 2, koji će u sredu, 27. septembra u 19 sati, biti otvoren site specific projektom bugarskog umetnika Nedka Solakova "Baština“.

Nedko Solakov (1957, Červen Briag, Bugarska) je jedan od najznačajnijih bugarskih umetnika.

Bio je učesnik Manifesta u Roterdamu (1996), Trećeg i Devetog bijenala u Istanbulu (1992/2005), Bijenala u Sao Paolu (1994), Bijenala u Veneciji (1999)...

Od 1994 do 1995. kao stipendista fondacije Filip Moris boravio je i radio radi u Kunstlerhaus u Berlinu.

Trenutno živi i radi u Sofiji.

„Nedko Solakov je prvi umetnik kome je stavljen na raspolaganje ovaj još uvek neadaptiran i gotovo ispražnjen prostor. Na taj se način pružila i prilika da se, upravo jednim site-specific projektom, rad ovog umetnika po prvi put značajnije predstavi beogradskoj publici. Ovaj projekat se ne bi mogao nazvati „prostornom intervencijom“ (jer ovaj pojam ima invazioni karakter neke strateško-militarne operacije), već pre „analizom prostora“ kroz vizuelno-tekstualno pripovedanje o tom prostoru, u samom tom prostoru. Iako je poznat po mnogim lucidnim i višeznačnim konceptualnim projektima (koji za rezultat mogu imati sve: od klasične slike, preko stvaranja različitih „arhiva“, do tek primetnih marginalnih zabeleški), u poslednje vreme je karakteristika rada ovog umetnika stvaranje mikro-narativa, ili fabula, u okviru određenog ambijenta u kom su zatečeni tragovi nekog prethodnog života. Solakov sebe prevashodno doživljava kao pripovedača (koji „priča priče u prostorima koji, po definiciji, pripadaju pripovedačima“) i njegovi „mikro-narativi“ se vizuelizuju pomoću naizgled krajnje skromnih sredstava - najčešće samo kratkim beleškama olovkom na praznim zidovima, malim crtežima koji uspostavljaju vezu s postojećim pripovestima, ili istorijom nekog mesta (bili oni neki zaboravljen predmet, ili, tek zanimljiva pukotina u zidu), ili pre-aranžiranjem škartiranih predmeta zatečenih u njemu. Njegovi radovi se, ipak, ne vezuju samo za neke prošle događaje, već su i „reakcija na aktuelnu situaciju određenog dana“, onog dana kada beleške nastaju, tako da su oni rezultat i nekog „dnevnog“ intelektualnog, ili emotivnog, „kaprica“. Solakov u svojim radovima dovodi u vezu svoje konceptualističko umetničko opredeljenje sa klasičnim crtačkim umećem, i stvara nove situacije u kojima se preklapa i onaj poetički i onaj ironični pol umetnikove ličnosti. Ironija Nedka Solakova nije agresivna i sarkastična, već je to ironija jedva primetnog zahvata, ambivalentna, otvorena i upućena svima, uključujući i njega sâmog, a ne samo nekom već utvrđenom objektu podsmeha. Pa ipak bi se reklo da je Solakov upravo najironičniji prema sâmoj praksi, tradiciji, i institucionalizaciji umetnosti, i njegova fabuliranja odražavaju osećaj neizvesnosti i neodrživosti dalje spektakularizacije i mistifikacije umetničkog dela", naveo je u katalogu 47. oktobarskog salona kustos izložbe Branislav Dimitrijević.




Izvor: B92-Kultura