Kada se spomene zavisnost, uglavnom se pomisli na alkoholizam, narkomaniju, možda se neko seti i "kupoholizma"... Zapravo, može se biti zavistan od najrazličitijih stvari - postoji zavisnost od Interneta, od cigareta, od hrane (bilo da se radi o prejedanju ili o strogim dijetama za mršavljenje), od čokolade i slatkiša uopšte, kafe, lekova za smirenje, televizijskog programa (naročito sapunica), seksa i ljubavi (uključujući i pornografiju i ljubavne romane)... Nabrojali smo samo najčešće oblike zavisnosti, ima ih mnogo više.

Kako prepoznati zavisnost? Kako znati da se ne radi samo o navici (navikli ste da gledate omiljenu seriju, pa šta)? Prilikom zavisnosti osoba ne može da kontroliše svoje ponašanje, pa će unositi u organizam određene materije ili se baviti određenim aktivnostima, često bez mere i bez razmišljanja o mogućim posledicama. Dodatni problem je što zavisna osoba često ne priznaje ili odbija da prizna (čak i samoj sebi) da je zavisna - a ukoliko, recimo, "morate" da odgledate epizodu omiljene serije i pobesnite kad vas zovu u to vreme ili vam se baš tada obrate, vi jeste zavisni.

Zavisnost je sve češća pojava. Da ne bude zabune, zavisnost je oduvek postojala, pošto je to jedan od mehanizama odbrane kad nam je potrebno da popunimo emocionalnu prazninu i blokiramo bolne osećaje. Samo, zavisnost postaje sve češća i sve je teže osloboditi je se pošto u današnjem neizvesnom svetu ima sve više stresa, a sve manje olakšanja, pa nam zavisnost postaje oslonac za koji se hvatamo tražeći smisao. Nevolja je što stres, čini se, ne prolazi, pa se zavisnost sve više izmiče kontroli, terajući nas da sve više i više konsumiramo ono od čega smo zavisni - a to nam samo, u krajnjoj liniji, donosi još više stresa.

Tako u beskraj do potpunog sloma organizma (u slučaju zavisnosti od sapunica, recimo, do stalnog gledanja televizijskog programa i nesposobnosti za bilo šta drugo i za bilo šta što iole liči na normalan život). Zato: kako pobediti zavisnost, koja god da je u pitanju? O tome možete čitati sutra.

Prvi korak je da priznate sebi da ste zavisni. To uopšte nije lako, jer time priznajete svoju bolest i to da se osećate bespomoćno (a često i to da ste dugo obmanjivali i sebe i svoju okolinu). "Ja zavisna? Ma nema šanse! Nije to zavisnost, to je, to je..."

Sledeći korak je da tražite podršku. Zavisnosti je najčešće veoma teško osloboditi se bez pomoći. Razgovarajte o tome sa osobama kojima verujete - sa svojim partnerom, sa bliskim osobama, po potrebi i doktorom i psihologom (zavisnost je priličnim delom psihološke prirode, tako da vam tu psiholog može biti od velike pomoći).

Korak nakon toga jeste da odredite datum kada ćete početi sa odvikavanjem - i da se toga pridržavate. U principu, ne postoji savršen datum, ali treba izbegavati dane kada ionako očekujete puno stresa - recimo, prvi dan na novom poslu. Odmah da znate: nije dovoljno smanjiti zavisnost, neophodno je da je se u potpunosti odreknete kako biste uopšte mogli da se pozabavite uzrokom koji je doveo do zavisnosti.

Nemojte gledati daleko unapred, jer će vas to u startu iscrpsti; činiće vam se da nemate ni teoretske šanse da uspete ikad. Rešavajte se zavisnosti dan po dan.

Emocionalni usponi i padovi su sasvim normalni prilikom odvikavanja od zavisnosti. Sasvim je normalno da osetite ljutnju, razdražljivost, umor. Kada vam se to desi, budite dobri prema sebi i pokušajte da se opustite uz, recimo, plivanje, hodanje, jogu, prijatnu muziku...

Za kraj: ukoliko pokleknete i posegnete za onim od čega ste zavisni, nemojte da kažnjavate sebe. To se događa svima koji se odvikavaju od zavisnosti. Istog trenutka, bez odlaganja, krenite iz početka - i ne osvrćite se.

Srećno! Želimo vam puno uspeha!