Počast Radmiloviću na dvadesetu godišnjicu smrti
U naslovnoj ulozi Branimir Brstina, koji je i režirao predstavu; uz njega igraju Anita Mančić (Rumenka), Gorica Popović (Katica), Branislav Zeremski (Stanislav), Feđa Stojanović (kelner), Nebojša Ilić (Jelenče), Dragana Đukić (Georgina) i Miki Krstović (povampireni Vasilije). Do 20. jula komad će se izvoditi svake večeri

Posle 20 godina od poslednjeg izvođenja kultne predstave Ateljea 212 "Radovan Treći" sa Zoranom Radmilovićem u glavnoj ulozi, 5. jula ponovo će se igrati na Velikoj sceni Ateljea 212. Dramu Dušana Kovačevića režirao je Branimir Brstina koji i tumači naslovnu ulogu. Ostatak ekipe čine Anita Mančić (Rumenka), Gorica Popović (Katica), Branislav Zeremski (Stanislav), Feđa Stojanović (kelner), Nebojša Ilić (Jelenče), Dragana Đukić (Georgina) i Miki Krstović (povampireni Vasilije). Predstava će od 5. do 20. jula biti svako veče igrana na Velikoj sceni Ateljea 212. O odluci da se ovaj komad ponovo postavi, njegovim razmimoilaženjima sa predstavom u kojoj je naslovnu ulogu tumačio Radmilović i njegovoj aktuelnosti, juče je u Ateljeu 212 govorio Branimir Brstina.

- Zoran Radmilović umro je 21. jula pre dvadeset godina i zato smo hteli da se predstava igra do tog datuma. Na taj način smo hteli da radom odamo poštu jednom značajnom glumcu, kao i svim drugim koje je ovo pozorište imalo, a kojih sada više nema. Znam da ćemo u nečemu od toga uspeti...

Režija

U ovoj kući su nekada bili zaposleni reditelji koji su bili članovi ansambla Ateljea 212. Režirali su mnogo predstava, u duhu ovog pozorišta. Kako Atelje 212 već duže vreme nema stalnih reditelja, poželeo sam da ceo paket bude iz kuće i usudio sam se da budem vođa ekspedicije. Moja hrabrost podstaknuta je željom da se jedan veliki pozorišni događaj omogući. A hoće li se ostvariti, to ćemo tek da vidimo.

Avion pun istorije

To hoću da sakrijem. Bila je to jedna čudna situacija... U novembru sam razmišljao o sebi i setivši se nekih prijatelja koji su takođe bili glumci i kojih više nema, razmišljao sam o svim veličinama i koliko bi ih još moglo da se rodi u ovom pozorištu. Potom sam se setio da je u julu dvadeset godina otkako je umro Zoran Radmilović. Razgovarao sam sa Svetozarom Cvetkovićem i tako smo došli do ideje da to bude baš ovaj komad. Kao što su neki tamo uspeli da, posle tolikih godina pripreme, podignu avion "erbas 380", možemo i mi. Doživljavamo ovaj komad kao jako veliki avion prepun istorije, legende i velikih vrednosti koje sada mi treba da ponesemo. Pokušaćemo da ne idemo putem, nego da letimo.

Stari i novi Radovan

Ova predstava potpuno polazi iz komada i iz celog ansambla. Razlikuje od onoga što je publika imala mogućnosti da vidi. Naša predstava ne ponavlja, niti upućuje na neke sličnosti sa onom starom. Vratili smo lik koji u originalnom tekstu postoji - Miki Krstović igra pokojnog Vasilija, Stanislavljevog brata. Više ćemo da se pridržavamo teksta. U ono vreme, od teksta nije ostalo gotovo ništa. Deo radnje, da bi sve išlo ritmičnije, smešten je na krov zgrade. Ali ne mogu sve da vam kažem, voleo bih da publika nešto očekuje i vidi koje su to razlike. Tekst mnogo vredi, pisao ga je klinac od 26 godina kao diplomski rad, a tako ga je skrojio da mislim da stoji danas, sutra, prekosutra, kao što je stajao juče.

Aktuelnost teksta

Pretpostavljam da će ova priča moći da se igra još sto godina. Predstava u sebi nema dnevno-političku aktuelizaciju. Ostavlja prostora da gledaoci daju mašti na volju. Mogu sami da prepoznaju šta je metafora i šta ona predstavlja. Nije čak ni lokacijski određen. Može da se igra u Teksasu i Albaniji, isto kao i u Beogradu. Inat, trvenje i mržnja najbližih je moguća svugde. Da je, recimo, Georgina Karingtonova kćerka i da je Blejk nezadovoljan što joj je neki Kolbi napravio dete, bilo bi takođe mnogo razloga za rat među njima.

Poređenja

Računamo da će svako ko je gledao Zoranovog "Radovana" porediti predstave, ali od toga niko nema vajde. Više bih voleo da svako svoju ljubav i odnos prema predstavi, koju sam i sam gledao kao student, ostavi kao uspomenu. A ostala poređenja i vrednovanja očekujem s radošću. To je prirodna, normalna neminovnost i niko od nas nije s tim u sukobu. Iz toga, kako se kaže, rastemo i pokušavamo da ostavimo traga onima koji ovakav pozorišni komad nikada neće moći da vide na daskama. Predstava se uvek radi da bi se igrala. Ova je samo izabrana da obeleži godišnjicu smrti velikog glumca na aktivan način. Dalje će, u narednoj sezoni, nastaviti normalno da se igra i gostuje u drugim pozorištima.
Biljana Bošnjak