Svaki od nas mesečno spase dva života

BEOGRAD - Često gledamo ljude kako pešice prelaze preko mosta. Neki zastanu da zapale cigaretu, odmore se... Drugi se zagledaju u površinu vode, pređu ogradu, skoče... Često ih naše prisustvo na reci odvrati od te namere - počinju priču o svom poslu rečni policajci, dok se pripremamo za odlazak u patrolu.

Ovo po mnogo čemu posebno odeljenje beogradske policije locirano je tik pored Brankovog mosta, na desnoj obali Save. Zaduženi su za bezbednost na rekama, kontrolu rečnog saobraćaja i sva kriminalna dela vezana za reke. Iako na prvi pogled njihov posao izgleda idilično, naročito u vreme toplih letnjih večeri, postoji i druga strana medalje:

- Jednom u mesec dana se desi takav slučaj da vam potisne sve ono što je bilo lepo u poslednjih šest meseci. Tu prvenstveno mislimo na izvlačenje leševa iz vode. E, sad, kad je telo u vodi dan-dva, na njemu nema nekih velikih promena i to je još i lako, ali kad je telo u vodi mesecima... Događa se da se raspadaju dok ih izvlačimo... Dešava se da se telo nekoga, ko je za života bio prosečne visine a u vodi je proveo i nekoliko meseci, razvuče kao da je od gume - kažu policajci.

Na prvi pogled, pripadnici rečne policije odudaraju od drugih policijskih službi. Majice kratkih rukava, patike, po lepom vremenu i šortsevi, odaju utisak veće ležernosti od one na koju su građani navikli na pomen "policije". Pitamo ih kako ljudi zbog svega toga reaguju na njih.

- Prilaze nam, raspituju se šta radimo, kako... Pitaju za savete u vezi sa rekom, čamcima... Sada, preko leta, jeste lakše raditi neke stvari, ali baš zbog ovakvog vremena i imamo pune ruke posla. Jer, gde je gužva, tu su i problemi. Treba imati na umu i činjenicu da smo preko cele godine na rekama, bez obzira na vremenske prilike. Možete da pretpostavite kako izgleda zimi, po debelom minusu biti na vodi. Čamac od metala, ne smeš bez rukavica ni da ga pipneš. Ima svakakvih situacija... Na primer, januar prošle godine... Noć, jurimo švercere, a panjevi u vodi... Jedan čovek mora da stoji na pramcu, dok čamac leti po vodi brzinom od 70 kilometara na sat i da pazi da ne udarimo u nešto... Pri toj brzini udarac bi bio ravan katastrofi. U jednoj ruci drži reflektor, a drugom pokazuje kuda da vozimo... Nema tog odela koje može da ga zaštiti od Dunava zimi... - pričaju policajci i dodaju da problem predstavlja i to što potez od Smedereva do Slankamena na Dunavu, odnosno od Ušća pa skoro do Obrenovca na Savi, pokriva samo jedan čamac po smeni.

U principu, kažu rečni policajci, najviše posla na rekama ima do ponoći. Posle toga uglavnom reaguju na pozive. Na Savu smo izašli oko 22 sata. Veče protiče mirno, splavovi mahom poluprazni. Tek poneki čamac na vodi. Kontrolišemo jedan od njih. Vlasnik, čovek srednjih godina, s osmehom na licu dočekuje ekipu rečne policije. Rutinska kontrola. Poznaju se odranije. Policajci konstatuju da su papiri ispravni i da čamac poseduje svu opremu neophodnu za bezbednu noćnu vožnju. "Hvala, doviđenja!", i odlazimo dalje.

Iako je počelo mirno i tiho, reka se blago uzburkava, na prvi pogled ništa posebno. Nebo oblačno, tek poneka zvezda, a i vetar se lagano pojačava. Pitamo rečne policajce kako izgleda nevreme na reci.

- Nije ovo ništa kako zna da bude. A tek na Dunavu... Ako je na Savi nevreme, onda je na Dunavu barem deset puta gore. Imali smo skoro situaciju da je jedan momak zvao u pomoć s Velikog ratnog ostrva. Ostao malo duže na kupanju, kad ono... Počela oluja, vetar nosi sve pred sobom, a on samo u majici i šortsu. Nema gde da se skloni. Pod drvo ne sme, munje sevaju, udaraju gromovi. Kanal između Velikog ratnog ostrva i Zemunskog keja nemoguće preplivati. Da je pokušao, sigurno bi se udavio. Na svu sreću, imao je mobilni kod sebe i pozvao je 92. Stigli smo za tren oka i prebacili ga na obalu. Ne možete zamisliti koliko je bio srećan - opisuju momci iz rečne policije.

- Ono što nas pokreće, osim ljubavi prema reci i policijskom poslu, jeste i činjenica da svako od nas barem dva puta mesečno spase nekome život, a priznaćete da od toga nema lepšeg osećaja - zaključuju priču o svom poslu rečni policajci.

Blic \ Milan Prelić