Zaključivši da državu treba dati filozofima na upravu,Platon je uspeo pokazati kako bi izgledala ta država. On je detaljno opisao to u svom delu ,,Država,,. Počinje izlaganjem jednim važnim pitanjem,ko je zapravo srećniji,pravednik ili nasilnik. Dosta ljudi u ovoj državi misli da je bolje biti nasilnik. Religijski gledano,time što upoređujem hrišćanski raj i pakao sa grčkim Tartarom i Jelisejom,može se reći da nasilnik žrtvuje Raj,kako bi dobio zemaljsku imperiju na raspolaganje. Državom vladaju oni koji su jači,ne oni koji su bolji. Zakon oslikava njihovu volju,tj. pripisuju ono što je za njih korisno,ne što je za ostale pravedno. Ko krade sitnice,taj je lopov,dok onaj ko otima državu jeste zakonodavac. Nasilje koje se vrši nad celim narodom ili nad pojedincima koji ukazuju zloupotrebu sistema daje vlastima moć da kažu šta je istina,a šta je laž. Nepravda se pretvara u pravdu na vrhuncu. Zapravo,pravda je bezlična reč sa kojom se skreće misao naroda sa nasilja kojeg se nad njima odvija. Pošto na zemlji nasilnik ima hegemoniju nad pravilnikom,jasno je vidljivo da je nasilnik srećniji.
Sledi pogled iz druge perspektive,običnog wannabe čoveka,koji plaća poreze i nesvesno trpi nasilje nad sobom. U svom umu,ima slične ideje poput nasilnika,ali ih ne sme pokušati ostvariti,ako ne dobije priliku. Čim je ugrabi,neće se libiti toga da se pridruži partenonu njegovih prethodnika. To pokazuje da i onaj koji se drži prava,to radi samo kako bi sačuvao svoj život,ne zarad samog prava. Samo u ovome se nalazi razlika između nasilnika i takozvanog pravednika. Razlika je u njihovoj snazi. Nasilniku sila dopušta luksuz nepravde. Običnog čoveka slabost tera da se pridržava prividne pravde.
Niče-Svi su dobri ljudi slabi-Oni su slabi,jer nisu doboljno jaki da budu zli.
Prema Platonu,svaki čovek je država u malom. Ali,da je takvo biće,onda bi pravedan čovek bio onaj u čijim mislima ima reda,gde su primitivni delovi uma stavljeni pod komandu viših moždanih funkcija,poput neobuzdanih strasti iz životinjskih dana evolucije,koje su ukroćene čistim razumom. Čovek koji bi organizovao um po pravilima haosa bi živeo u potpunom rasulu,rastrzan suprostavljenim težnjama i kontrolisan od strane svojih primitivnih nagona. Nasilnik je mimezis pravednika-razum je nemoćan kod njega,strast mu preuzima komandnu tablu uma. Unutar sebe,nema smišljeni cilj i plan. Može predstavljati opasnost za druge svojim emocijama,ali i doći do veliko vlasti i kontrole. Ali,ako ga vidimo na vlasti,kako tiraniše druge ili nas same,moramo biti svesni toga da njega teroriše njegov sopstveni um. Pravednik je onaj čiji je um smiren. Nasilnik jeste onaj čovek koga razdiru strasti,koji u nemogućnosti da nađe sopstveni mir,ne daje ni drugima.
I na kraju stiče se zaključak da je pravednik srećniji,pod uslovom da se uzme da prava i trajna sreća može da se nađe unutar granica razuma. Najprijatnije osećanje koje može jedinka Homo Sapiensa imati jeste osećaj spokoja i ravnoteže koja vlada u životu.
Sad pitanje je,kako napraviti idealno društvo?Postoji li način da se nasilnik ukloni iz društvene letvice ?

Platon je smatrao da državom treba da upravljaju filozofi-mudraci koji ne bi imali privatnu svojinu.
On je sigurno primetio kvarljivu prirodu vlasti, zato za vladare i preporučuje prosvećene ljude, one koje razumeju samu srž problema i vide širu sliku. Oni bi se zbog svojih kvaliteta najbolje odupreli izazovima koje vlast i moć donose.
Ima neke logike u svemu tome, jer prosvećena elita koja nema naročite koristi od vlasti, verovatno bi radila u korist građana.
Problem u Platonovoj koncepciji je drugi stalež, vojnici-čuvari koji treba da brinu o sigurnosti. U vezi toga je i Aristotelovo pitanje "Ko će da čuva čuvare".
Vojska bi u takvom društvu lako mogla da preuzme vlast.
Kao problem javljaju se koncepti svojine, porodični odnosi i dr.

Teško da su Platonove ideje ostvarive u modernoj državi otvorenog tipa, njegovi radovi se ipak odnose na polis kao izolovan i samodovoljan sistem.
Imao je Platon jako dobro zapaženja. Iako su u radovima ovog mislioca primetni tragovi totalitarizma, oni su od velikog značaja za dostignuća moderne civilizacije i svakako zaslužuju pažnju.

Odlicna tema 
Platon je naucio od Sokrata da ne postoji taj covek koji nije kvarljiv, sa testom prstena, jer svako od nas koliko god bio pravedan i posten bi posrnuo kada bi mu se ukazala prilika da bude nevidljiv i da niko ne zna kada je pocinio nesto lose.  Nesto tipa ko igrica Oblivion i Grey Fox 

Moć je najveće iskušenje za čoveka. Malo ko je u stanju da je odbije a još manje je onih koji su u stanju da je koriste a da pritom ne podlegnu uticaju koji ona vrši.
Jako je teško odoleti iskušenju da se moć iskoristi iz sebičnih razloga.
Možda je to i nemoguća misija za bilo kog čoveka.
Ljudi su kvarljivi a moć najviše kvari.