i sta bi sa vampirima 

sta moze da se izgugla...

Mihael Ende rođen je 1929. godine kao sin Edgara Endea, jednog od prvih nemačkih nadrealističkih slikara. U početku je bio opčinjen pozorištem i želeo da postane glumac, međutim, nakon završene pozorišne škole, kratko se bavio glumom. Usledio je period traganja. Ende se oprobao u više raznovrsnih zanimanja. Jedno vreme pisao je tekstove za kabare i bio upravnik Narodnog pozorišta u Minhenu, da bi se potom skrasio kao filmski kritičar Bavarskog radija. Pomalo razočaran brehtovskim strujanjima u teatru, okreće se književnosti za decu. Već je njegov prvi roman Džim Dugme i Lukas mašinovođa, (objavljen 1960. godine) postigao veliki uspeh. Bio je dobro primljen i od strane publike i od strane kritike. Usledile su televizijske i radijske adaptacije. Finansijski stabilizovan, Mihael Ende pokušava još jednom da se vrati pozorištu, međutim, njegov komad Nasledna igra nije naišao na razumevanje. Seli se u Italiju u okolinu Rima i u potpunosti se posvećuje pisanju. Godine 1973. izlazi roman Momo, savremena bajka, a potom sledi njegovo najznačajnije delo Beskrajna priča (1979), koje mu donosi međunarodnu slavu. Slede Mađioničarska bajka (1982), Ogledalo u ogledalu (1986), Ofelijino pozorište senki (1988) i njegov poslednji roman – Satanogenioznoalkohlični punč želja (Der satanarchaolugenialkohollische Wunschpunsch) – (1989).
Godine 1984. snimljena je prva filmska verzija Beskrajne priče. Mihael Ende je bio nezadovoljan prevelikim odstupanjem od knjige. Nakon četrnaest godina odsustvovanja, 1985. godine vratća se u Nemačku. Naredne godine i Momo je ekranizovana.

Umro je 29. avgusta 1995. godine u Štutgartu od raka želuca.

Pored Beskrajne priče na srpski jezik su prevedeni Momo (Nolit, 1989) i Ogledalo u ogledalu (Esotheria, 1998).

Solarisovo izdanje Beskrajne priče priređeno je prema originalnom konceptu samog autora, štampano je u dve boje, crvenoj i zelenoj, pri čemu crvena simbolizuje realnost a zelena fantaziju. Ovakav pristup je dosledno sproveden i kroz ilustracije Ivice Stevanovića rađene namenski za ovo izdanje.

.... i jos malo:


Po romanu Mihaela Endea
Dečija scena 'Dusko Radovic'

Režija: Đurđa Tešić
Dramatizacija: Irina Glišić - Žirović
Scenograf: Igor Vasiljević
Kostimograf: Jelisaveta Tatić - Čuturilo
Autori video materijala: Igor Vasiljev i Nikola Ljuca
Kompozitor: Vladimir Pejković
Koreograf: Damjan Kecojević
Uzrast: 7+  
O PREDSTAVI:
Roman "Momo" je moja omiljena knjiga iz detinjstva. Ne sećam se kako sam do nje došla. Čini mi se, ona je pronašla mene. Ali sećam se kako danima usporavam čitanje poslednjih stranica romana. Nisam želela da se rastanem od Momo i njenih prijatelja. Bepo čistač ulica, Điđi brbljivi vodič stranaca, gostioničar Nino i njegova žena Lilijana, Fuzi frizer, Kasiopeja, majstor Hora, lutka Bibi i fantastični, tajanstveni i zastrašujući svet Gospode u Sivom bili su moja detinja stvarnost.
"Momo" je pre svega bajka. O vremenu. O lepim, malim stvarima koje traju kroz vreme i život čine važnim. O prijateljstvu, ljubavi i igri. Ipak, ona ozbiljno i duboko analizira koncept vremena u modernom svetu. U podnaslovu romana stoji: "Momo ili čudnovata priča o kradljivcima vremena i devojčici koja je ljudima vratila ukradeno vreme.” Za one koje ova knjiga još uvek nije pronašla, ovoliko je dovoljno za početak. Ostalo morate doživeti.Izvolite...
Đurđa Tešić

... eto, sad je vec jasnije da se radi o 'knjizi za decu', medjutim, nije bas tako....
u pitanju je savremena bajka, koja se moze citati na vise nacina:
za decje poimanje su tu avanture devojcice Momo, njen lepi decji svet igre i njena borba protiv kradljivaca vremena, sivih trovaca zivotne radosti...
za odrasle citaoce koji vole bajke, tu je jedna prica koja vrlo intimno zadire u svakoga od nas: postavljaju se, i mi ih sebi takodje postavljamo kroz desavanja u knjizi, pitanja kao sto su- sta je to vreme (nase narocito), kuda zurimo, ko su nam prijatelji, kako je moguce da nesto lepo i radosno vrlo lako moze da sklizne u potpuni besmisao mehanickih radnji.... pa ljudi bivaju nervozni, napeti, nemaju ni vremena ni sluha ni za sta, ni za sebe ni za druge, ne raduju se nicemu, i zure zure zure.... kao omadjijani

data je i svojevrsna kritika modernog potrosackog drustva koje diktira potrebe i zelje pojedinca, a da ovaj ne stigne ni da se zapita sta on, u stvari, zeli od sebe i svog vremena i svog zivota... sve je servirano, sve je odredjeno... i ljudi se guse u sivilu svojih zivota, a siva gospoda im crpu energiju i kradu im vreme (ono najvrednije sto ljudi imaju u zivotu)  
... sivi ljudi pri tom postaju sve konkretniji, brojniji i energetski 'deblji' ... tako nekako, ali je Momo preuzela stvar u svoje ruke i...  

treba procitati  

Uf izvini na mojoj inicijalnoj gluposti - Neverending story mi je naravno poznat ali za Momo nisam znao. Izvini ali mi mozak ponekad radi na engleskom.

Iscitacu je ako mi dopadne saka.

Primera u kinematografiji ima dosta cak i pre Matrixa. Jedan od najvaznijih je naravno Drakula i kompletan mit o vampirima. Koreni ovog mita sezu daleko u pagansku proslost i stari Vavilon, odakle je ocigledno duboko spiritualno znanje prenoseno ali menjano i modifikovano sve dok nije dobilo oblik legendi kakve danas poznajemo.

pa nije svaki izvor nervoze to sto neko oce da ti icrpi energuju pa je resio da te oslabi... lol

a mozda zato sto si i sam energetski vampir pa se iznervirash iz silne nemoci da icrpish od drugih... naravno tvoja nervoza i njih ucini nervozn + slabijim i onda se lepo nahranish i sve ti je lepo
i sta vise delujes mi kao savrshen primer za energetskog vampira

Teske reci uf uf - Meseru to ti je skoro citat iz nekog samurajskog udzbenika sto rece malo pre. "Ko umire u borbi umire u trenutku savrsenstva". Pa vidis problem sukoba je vrlo dubok - to sto si ti opisao je cisto fizioloski odgovor organizma na stres - dobijas influx adrenalina u krv, sire ti se zenice srce skace na 120-130 otkucaja, gong otkucava pocetak....itd. Medjutim telo da bi opstalo u takvom stanju mora da pokrene mnooogo energije. Da li ces ti nkoga da udarsi ili ne nema neke velike veze - sva steta koju si mogao sebi da napravis je vec napravljena tvojom zeljom nekoga da udaris. Drugi problem je u posledici - nasilje radja nasilje - i ne resava nista. Na kraju treba da se upitas - sta je uzrok tvoje ljutnje i borbe - videces da je u vecini slucajeva tvoj ego taj koji zeli krv i zadovoljenje pravde. Medjutim problem je to sto tvoj ego nisi ti - ba ne pravo iskonsko besmrtno ti. Kada se skoncentrises da razdvojis ego od pravog tebe docices do zakljucka da tvoje istinsko bice vec zivi u harmonije i shvata sustinu svakog bica. Samim tim ono ne moze biti uvuceno u uzrocno-posledicne kovitlace svakodnevnog zivota. Napad na tebe u fizickom svetu ne mora da se zavrsi borbom, jer u sustini dogadjaja borba nikome nece nista pokazati niti doprineti dubljem razumevanju problema. Tvom istinskom 'ja' borba nije potrebna.

O vampirima - ta energija koju ti pokrenes u trenutku borbe je izvor tvoje patnje i vuce ogromne gubitke energije u celoj auri - doduse nadohnadive gubitke. Ipak u isto vreme ti emitujes tu energiju van sebe gao gejzir jer je to izvor tvog unutrasnjeg konflikta i mrznje, to je prvi nevidljivi udarac koji dajes svom neprijatelju a da nisi ni obrvu pomerio. E vidis takav gejzir negativne energije je ono sto privlaci prave vampire. Sto vise to radis oni cesce dolaze sve dok jednog dana oni ne postanu i uzrok tvoje mrznje i posledica iste.

Jos jedna stvar o samurajima - oni se nisu borili sa mrznjom u srcu (bar ne oni koju su bili dobri u onome sto su radili) - ubijanje za samuraja je akt najveceg postovanja prema neprijatelju i sazivanja sa njegovom patnjom. U isto vreme oznacava uzimanje tudjeg zivota ali i davanje svog - reci iz bushida - pravi samuraj moze da postane samo onaj ko umre pre borbe, jer jedino mrtav covek moze da bude nepobediv.

O busidu i samurajima dugujem malo detaljnije pisanje u Zen temi u religiji - ali to neki drugi put.

pa sad sumnjam da sam ja energetski vampir . bilo je ljudi koji su se zalili shto ne zelim da komuniciram sa njima , ali niko se nije zalio da ga gushim .shto se tiche samurajskog priruchnika , josh je musashi rekao da je cilj borbe jednostavno iseci protivnika. to nije stvar ega ,jer ego i jeste onaj ko se plashi borbe jer moze biti povredjen . u stvari ,oni koji izbegavaju borbu (kukavice) su najveci egoisti. shto se tiche energetskih vampira ja mislim da ljudi koje ste vi opisali kao takve jesu velike kukavice . kao takvi oni ce traziti ljude koje mogu da crpu bez otpora , a ne one  od kojih mogu da dobiju samo kinetichku energiju

ama covece , nisu oni rekli e ajde da se plasimo.. oni jednostavno imaju gresku-bolest   u energetskom sistemu ... lako je tebi da pricas  kako moz da trcish 10 kilometra .. ajde to  nek uradi neko sa zadnjim stadijumom side ?  sta je sad on los zato sto je na samrti ?

taj shto je u zadnjem stadijumu neke neizlechive bolesti bi trebao da skupi hrabrost i da se ubije . onaj ko moze da se lechi treba da se lechi. kada dodje trenutak borbe postoje samo 3 nachina ponashanja:
1. prepustiti se milosti neprijatelja
2. pobeci
3. boriti se

koji folirant...