Kako se od devedesetih godina u Vašingtonu, Briselu i Hagu krojila sudbina Srbije i srpskog naroda - ko su bili glavni akteri i šta je bila pozadina
Plan je bio da se oslabi Srbija


Američka politika prema Srbiji i posle smene Miloševića bila je zasnovana na pritiscima. Godine 2001. u Stejt departmentu odlučeno da se Kosovu da nezavisnost i da se pomažu secesionistički pokreti u Vojvodini i Raškoj oblasti. Lista ucena. „Sartid“ ne sme biti prodat Nemcima, bio je izričit zahtev američke administracije

Američka administracija 2001. godine nije isključivala mogućnost izazivanja građanskog rata u Srbiji, jer nije bila zadovoljna brzinom promene političkog sistema i procesom privatizacije. Prema informacijama koje su prikupili srpski obaveštajci, ključne tačke američke politike prema Balkanu bile su oslonjene upravo na projekat slabljenja srpske države. Taj plan trebalo je izvesti na nekoliko nivoa: ekonomskom, kroz proces privatizacije i slabljenja poljoprivrede i drugih strateških privrednih grana, bezbednosnom, kroz slabljenje i smanjenje oružane sile, i političkom, kroz uklanjanja nepodobnih ljudi iz političkog života.

Na sastanku Radne grupe za Balkan u američkom Stejt departmentu u junu 2000. godine doneseni su sledeći zaključci:

1. Nastaviti s pritiscima na Srbiju;

2. Energičnije pristupiti ideji oblikovanja „velike Albanije“. Ubrzati pripreme za osamostaljenje Kosova;

3. Podstrekivanje i pomaganje secesionističkih pokreta u Vojvodini i Raškoj oblasti;

4. Ne isključiti, kao krajnju meru, i izazivanje građanskog rata u Srbiji;

PRITISAK NA ZORANA ĐINĐIĆA

Premijer Đinđić je prilikom posete Americi kritikovan zbog nesaradnje sa Hagom, neefikasnog slabljenja Socijalističke partije Srbije, prilagođavanja Srbije evropskom zakonodavstvu i spore i neefikasne privatizacije. Od njega je traženo da se hitno haškom sudu izruče svi koji su bili u okruženju Slobodana Miloševića i da se ubrza reorganizacija vojske i oružanih snaga. Od premijera Srbije je, takođe, traženo da se broj vojnika i količina naoružanja svedu na mere koje neće predstavljati bilo kakvu pretnju zemljama u okruženju. Drugim rečima, od Đinđića je traženo da Srbiju dovede u inferioran položaj.

ORDENJE UMESTO FREKVENCIJA

Prilikom posete SAD premijer Đinđić je održao predavanje u vašingtonskom Institutu za mir. Tom prilikom neko od prisutnih je upitao premijera za TV B92 i zbog čega je situacija sa pojedinim nezavisnim medijima u Srbiji, po nekim ocenama, tada bila nepovoljnija nego što je bila u vreme Miloševićevog režima.
Đinđić je ocenio „iritirajućim“ navedeno pitanje i zaključio da neki ljudi traže privilegije. „Oni ne žele zakon, već traže licencu kako bi postali nacionalni TV kanal, mada, u ovom trenutku, oni već imaju svoj TV kanal, i to bez licence. Prema tome, oni rade ilegalno. Međutim, mi to prihvatamo, jer i svi ostali tako rade u Srbiji. Jedino što mi činimo jeste da ne dajemo privilegije pojedinim medijima. Ako je neko bio veoma hrabar u vreme Miloševića, daćemo mu orden, ali ne TV kanal. Kanal će dobiti putem tendera, i to na istoj osnovi kao i svi ostali. Žao mi je, ali to je princip demokratije i tržišne ekonomije“, poručio je tom prilikom republički premijer Zoran Đinđić.


5. Iz političkog života ukloniti sve političare iz Miloševićevog vremena;

6. Ukloniti Vojislava Koštunicu s političke scene;

7. Ubrzati privatizaciju strateških preduzeća u Srbiji, s posebnim osvrtom na cementare, železaru u Smederevu, duvansku industriju (fabrike u Vranju i Nišu) i prehrambenu industriju. Prednost dati američkom kapitalu;

8. Poljoprivredu u Srbiji tako programirati da cela zemlja bude zavisna od uvoza poljoprivrednih proizvoda;

9. Ograničiti delovanje šefa Koordinacionog centra za Kosovo jer se ustupci oko Kopnene zone bezbednosti više ne mogu tolerisati. Ako je potrebno, napraviti razdor u Vladi Srbije po pitanju rada Nebojše Čovića;

10. Zaštititi crnogorski politički vrh, koji je secesionistički orijentisan, i političare iz Republike Srpske koji su lojalni američkim interesima.

Ubrzo je napravljena i lista ucena.

„Sartid“ ne sme biti prodat Nemcima, bio je izričit zahtev koji je američka administracija predočila tadašnjem srpskom premijeru Zoranu Đinđiću u novembru 2001. godine, prilikom njegove posete Vašingtonu. Tada je predsedniku Vlade Srbije ispostavljena lista zahteva, na kojoj je privatizacija ključnih i najprofitabilnijih preduzeća u Srbiji bila na prvom mestu. Amerikanci su zahtevali da njihov kapital ima prioritet u Srbiji kada je u pitanju privatizacija duvanske industrije, metalskog kompleksa, industrije građevinskih materijala, hemijska industrija.

Pored toga, Đinđić je dobio i zahtev da se privatizacija ubrza, i za to je dobio tačnu dinamiku. Objavljujemo spisak zahteva koji su predati srpskom premijeru u novembru 2001. godine.

 Ispitati zakonitost sticanja imovine porodice Karić, a posebno ispitati poslovanje Astra banke i BK televizije. Takođe, ispitati povezanost Karićevih finansijskih malverzacija sa bankama iz Rusije.

 Usporiti i na kraju eliminisati privrednu saradnju sa Rusijom i Kinom i sve usmeriti ka zemljama Evropske unije.

 Usporiti i eliminisati svaki vid saradnje sa Republikom Srpskom i Makedonijom.

 Permanentno stvarati sve vrste pritisaka, a naročito medijski, na predsednika SRJ, njegovu stranku i njegovo okruženje. Izbor metoda prilagoditi okolnostima.

 Ukinuti srpske banke kako bi se otvorio prostor za strane banke.

 Otpisivanje 51 odsto duga prema Pariskom klubu poverilaca mora biti iskorišćeno kao predizborni adut

 Olakšati rad nevladinom sektoru i izbeći finansijsku kontrolu njihovog poslovanja.

 Pružiti potpunu slobodu TV stanicama B92 i Pink. Omogućiti i podstaći njihovo širenje.

Izvor: Glas Javnosti

pa dobro cini mi se da su u vecini uspeli

И јесу, углавном. Нажалост.

za ovo mi je najzalije 

veoma interesantno drustvo

Ma ovo je lepo upakovano sranje... 

Uostalom, oni su zasluzni sto je Kostunica dosao na celo DOS-a, kao da su se domaci majmuni pitali nesto, a ovde stoji da je cilj bio u junu 2000. da se ukloni sa politicke scene... To je obicna nebuloza, sto su se neke stvari poklopile, mogao je novinar mirne duse sve ovo da izmisli... 

Немој да лупаш глупости, па ко би гласао за Ђинђића и сличне издајнике и наркомане.
ДОС није имао бољег кандидата и захваљујући њему је и побеђен Милошевић, ако је уопште и побеђен званично, пошто су револуционари запалили гласачке листиће и побацали кроз прозор скупштине.

Kakve gluposti. Ovo bre ni Gambino ne bi popušio.

Али, ако ништа друго, ово барем јесте пресек стварних збивања.

Strateški planovi i ciljevi velikih sila su nešto što nije nikakva nepoznanica na nivou globalne politike. Kad su SAD i NATO hteli celu Jugoslaviju u svom dvorištu uslov je bio da Broz napusti vlast i svoju ideologiju. Tada je Broz napravio čistku u partiskom rukovosdstvu i ustav iz 74. Prodao je tehnologiju Kini i obezbedio se za vladavinu još 6 godina.

U međuvremenu SAD su gradili novu strategiju baziranu na novim odnosima snage, sličnu onoj koju je upotrebio Hitler 41. A to je razaranje Jugoslavije  na manje komade koji će se povinovati.

Onda nam je ponovo ponuđena mogućnost da uđemo u EU i NATO ali kao konfederacija. Odbijanjem i te mogućnosti naravno da smo aktivirali planove o građanskom ratu. I naravno da mi nismo krivi što velike sile imaju svoje velike ciljeva. Ali smo glupi kao onaj klinac koji popije batine jer je tukao brata glavnom baji u kraju.

Konačno imamo odgovorne političare koji neće zanemarivati ultimatume na štetu naroda. Da takva švejkovska politika nije glamurozna znamo. Ali je u skladu sa našim mogućnostima i sa tim kako ostali čuvaju svoje nacionalne interese. I drugi su stalno suočeni sa ultimatumima. I drugi moraju da ustupaju delove svog suvereniteta.