Милија Стојановић више од десет година живи у колиби на дрвету, сакривеној дубоко у шуми у селу Церовац код Блаца


Милија Стојановић: Љубавне патње натерале су га да своја осећања преточи у поезију

Церовац – Шумовити предео села Церовац, удаљеног око 18 километара од Блаца, чини око 10 кућа, од којих је једна посебно интересантна – изграђена је на дрвету, тачније постављена између два стабла и подигнута неколико метара изнад земље. Шум планинске реке Голице, која туда протиче, навео је Милију Стојановића да баш ту подигне колибу, а на тражење заклона подно планине Пожар натерале су га пре свега љубавне муке.

– Два су разлога била да се 1996. године вратим из Скопља у родно село Дрешницу, где и данас имам кућу у којој станујем преко зиме. Први је политичка ситуација, криза и ратови деведесетих, а други је неузвраћена љубав. Ипак, превагнуо је овај други, па сам побегао овде разочаран што жена коју сам волео није гајила иста осећања према мени – прича Милија кога су његови земљаци још у детињству прозвали Мице из Дрешнице.

Сакривен дубоко у шуми без струје и воде он весело проводи своје дане, а у оближњем селу Доње Гргурево знају га и стари и млади јер Мице радо прима госте. Затекли смо га окруженог пријатељима који често свраћају код њега: Драженом Тимотијевићем, лекаром који ради у болници у Смедеревској Паланци, и Храниславом Танасковићем, председником месне заједнице. Овде, у крилу природе, на чистом ваздуху, у тишини храстова и грабића човек брзо отвори душу и каже све што му је на срцу, а у Мицету има доброг слушаоца и мудрог саговорника. Познаници кажу да је у школи био један од најбољих ђака и да од њега увек чују понеку мудрост.

– Седимо сатима Мице и ја и филозофирамо о животу, полемишемо, ћаскамо. Никаква бука не допире до нас, само звуци природе, па је мени то одмор за срце и душу – прича Тимотијевић.

Платон из шуме, како га још зову мештани околних села, открива да је одмалена волео природу, да поштује само њене законе, а време прекраћује ловећи рибице и рачиће којима се храни, берући печурке, излежавајући се на сунцу и читајући књиге.

– Достојевски је негде написао да човек после шездесете године не треба више да чита, па замало да и ја престанем, али сам се, ипак, предомислио и прекршио то правило. Волим руске писце, али и све друго што ми падне под руку радо прочитам. То ми је најлепши поклон – књига, мада волим да уз њу добијем и лепу кошуљу – прича са осмехом Мице.

Осим усмене, Мицету од руке иде и писана реч. Љубавне патње натерале су га да своја осећања преточи у поезију, тачније сонете. Осим женама, стихове је посветио оцу који је погинуо у рату 1941. године и мајци. Рецитује из главе, спонтано, баш како му и надолазе речи песама.

„Шта је живот без мора галебу, и соколу без тврдог камена. Она и само она и ниједна друга, да си моја нек објаве звона!”, рецитује Мице док поспрема своју шумску колибу.

Кућне послове очас посла обави јер покућства нема много: тањир и прибор за јело, глинени суд за печење, одећа која уместо у ормару виси на гранама дрвећа. Шумски филозоф каже да му више не треба, а са посебним поносом показује свој „шпајз” – издубљено дрвено стабло са поклопцем, односно лупњу. Никакав миш, змија или инсект не може ту да се увуче, а Мице објашњава да је овај дрвени суд стар више од 100 година и да је одвајкада био део породичног домаћинства.

– Живим у шуми по хајдучки – од Ђурђевдана до Митровдана, а када нисам овде одем до своје куће у селу. Ничега се не бојим а видео сам у шуми дивље свиње и лисице. Једино сам се истински препао када је почетком месеца ударила олуја и када су громови почели да бију, пуцало је и севало на све стране. Ја нисам имао куд, јер нисам могао да бежим у село. Има око пет километара до Горњег Гргура, далеко је то по оном пљуску. Тако сам се шћућурио у колиби и надао се да ће ме Бог сачувати – сећа се Мице тог олујног дана.

Иако је разговорљив, оштроуман и спретно се сналази у дискусијама на разне теме, не воли да бистри политику. Телевизор и транзистор му уопште не недостају, али зато редовно прати дневне новине – од 1986. године чита „Политику”.

– Немојте да напишете да сам аскета, јер нисам. Волим друштво, добро вино, а признајем да ми и данас срце заигра када видим лепу жену – обешењачки открива Мице.

Izvor: Politika

od donjeg Grgura