Narodna se pesma vije šta ostade od Srbije?

Odgovarajući na pitanje: Nekada je bilo „drugarska se pesma ori... srce gromko nek nam zbori... da nam živi, živi rad“, šta bi danas iz Lisabona, gde obavlja dužnosti ambasadora SCG, poručio čitaocima „Blica“, naš poznati pisac, sceanarista i reditelj Dušan Kovačević kaže:

„Sećam se vremena kada smo preko radio- aparata slušali prenose prvomajskih parada iz Beograda. Nažalost, tih uzbudljivih, egzaltiranih glasova radio - reportera, muzike marševa, brujanje ‘fića’, tenkova i let aviona ‘ponosnih krila naše avijacije’ sećaju se samo oni koji su još, nekim slučajem pretekli, preživeli. Slavlje je trajalo tri dana, plus subota i nedelja, tako da se nekako ‘sastavljalo’ devet dana. Kako je moguće da je 3 plus 2 jednako devet? Pa, te godine su bile „vreme čuda“. Bilo je sve moguće, i sve je bilo izvodljivo dok je impresario tog jugoslovenskog cirkusa dobijao milijarde da cirkus traje... A onda, jednog dana, velika cirkuska trupa se raspala na nekoliko manjih cirkuščića sa novim vlasnicima – impresarijima, inače učenicima Velikog maga opsenarstva.

A što se tiče pomenute pesme, ona ima još jednu strofu: ‘Narodna se pesma vije, šta ostade od Srbije?’
S obzirom da živimo u digitalnoj eri, kakav je virtuelni izgled domovine iz Lisabona, sa te bezbedne daljine?

- Što se tiče „virtuelnih elektronskih naprava“ i dalje se trudim da ih izbegavam što je moguće više. A kad je reč o „našoj stvarnosti“ – ako se izuzmu holivudski filmovi, realnost i svakodnevna borba za egzistenciju - ona je planetarno skoro istovetna. Pedeset posto čovečanstva bori se da jede jednom dnevno, a „ostatak“ provodi život u strahu da ne ostane bez posla. Možda 2-3 procenta ljudi mogu da pevuše onu pesmicu Čika Jove Zmaja: Al’ je lep ovaj svet...
Po Beogradu se priča da treba doraditi vašu čuvenu rečenicu „Laki je malo nervozan“ u „Laki je malo više nervozan, odlepio je“. Hoćete li je autorizovati?

- Hoću, ali bez prethodnih replika: - Zapaliću vam kuću!

- Kome ćeš ti, bre, zapaliti kuću?! Samo bez paljenja više, ako je ikako moguće.
Pitanje koje tendenciozno ponavljamo iz jednog u drugi razgovor odnosi se na vaš stav da u Srbiji ima pet godišnjih doba: proleće, leto, jesen, zima i rat. U kom smo godišnjem dobu?

- Na žalost, u vremenu potopa. Hiljadama godina akumulirana znanja i sofisticirana inteligencija otela se kontroli i bez trunke razuma počela da razara ravnotežu i sklad prirodnih zakona. Bahati odnos prema zajedničkoj nam domovini, planeti Zemlji, doveo je do otapanja ledenih polova i do potapanja delova kontinenata, zemalja, gradova ... Priroda „uzvraća udarac“, odnoseći se prema čoveku – s puno prava, kao prema najvećoj, nepojamnoj štetočini. I opet, nažalost stradaju najviše oni koji su najmanje krivi – sirotinja.
Još pitanje kontinuiteta: u kojoj je fazi treći građanski svetski rat?

- To ćemo znati jednog dana kad se ovaj - tekući rat završi, i kad pobednik ( kao i obično )napiše istoriju ratovanja, pod uslovom, naravno, da pobednik preživi pobedu. Ne „javlja mi se“ ništa posebno, nedoživljeno katastrofično, ali ni nešto naročito lepo. Uostalom, svetu i Evropi su odavno poznati „stogodišnji ratovi“. I, nadam se, da sa našim iskustvom stradanja u prošlom veku, u šest (!) ratova – tri balkanska, dva svetska i jednom „internacionalnom bombardovanju“, ne bismo smeli dozvoliti da se i u ovom veku dokazujemo kao narod koji je rad stradati i biološki nestajati u velikoj, večitoj igri raspojasanih sila preko naših leđa. Ako ništa nismo naučili iz tragedije XX veka, onda nam, stvarno, nema pomoći.
Portugalsko odnosno lisabonsko pozorište, šta je to?

- Za odgovor na ovo pitanje potreban je duži boravak i gledanje bar dvadesetak predstava ... Ono što znam je činjenica da Portugalci imaju veliku literaturu i izuzetnu poeziju, koju je, na žalost, veoma teško prevesti zbog specifičnosti jezika. Nekoliko naših prevodilaca sa portugalskog, među kojima su Jasmina Nešković i Dejan Stanković najpoznatiji, potrudilo se da nam osvetli bar jedan deo te bogate (pisane i ispevane) istorije zemlje pomoraca – descobridoresa(otkrivača).
Koje teme i probleme oni tretiraju i na koji način i gde smo mi tu kada se poredimo?

- Istorija Portugala je – najjednostavnije rečeno, istorija hrabrih ljudi na brodovima – jedrenjacima, znanim kao ‘karavelama’ kojima su (uglavnom, prvi) stizali do zemalja u to doba nepoznatih Evropi. Tako su, prvi, stigli, doplovili do Brazila 1500.godine, do Kine 1513., pa i do Japana 1543.godine. Zatim, u ovoj zemlji nije bilo ratova skoro 500 godina. Uspeli su da i u Drugom svetskom ratu budu neutralni. Oduvek su znali kolika im je zemlja, koliko ih ima i koliko vredi ljudski život kad dođu zla, apokaliptična vremena... Sećate li se početka filma ‘Kazablanka’, kada avion poleće u maglu, a jedan čovek kaže:

‘Ovo je poslednji let za Lisabon’. Time je bilo rečeno, poslednji let za zemlju u kojoj nije rat. Moglo bi se iz istorije ovog naroda mnogo toga naučiti. Odnosno, želeo bih reći, da bi bilo dobro ako bismo naše čuveno i, često, suicidno, junaštvo menjali za malo više razuma i pronicljivosti; da ne ponavljamo više onu našu poznatu uzrečicu (uz udaranje šakom po čelu): E, da mi je ova pamet onda bila!
„Da li vam pozivnice za koktele koriste, isto kao i u Srbiji, za pribeleževanje novih priča. Diplomatska kora hleba verovatno nije laka, no nešto se sigurno kuva, makar i dijetalno?

- Kad je reč o našoj diplomatiji i radu po ambasadama često se setim jedne slave kod Bate Stojkovića. Te večeri smo našeg prijatelja, u to vreme ambasadora u Velikoj Britaniji, Vladetu Jankovića, pitali: Kako je to biti ambasador? Vladeta se osmehnuo i preko osmeha, rekao: „Lepo, ako ste iz bogate zemlje“!

Prevedeno sa srpskog na srpski, to znači da se svi mogući problemi prenose na rad svih diplomatskih predstavništava, sa već poznatim opterećenjem i pedantnom dugogodišnjom medijskom harangom – ko smo i šta smo. Uz sve to, očekuje nas „konačno“ definisanje države sa opravdanom bojaznošću da se ne vratimo u granice pre 1918. Ovi meseci i, najviše narednih godinu-dve, biće presudni za budućnost zemlje i generacije koje bi trebalo u njoj da žive, a ne da preživljavaju. Inače, za sada nemam vremena da pišem, ali se trudim da ponešto pribeležim i zapamtim, što je oduvek bilo samo opravdanje kad izbegavate papir i olovku. Ako uskoro ne uspem da pomirim ta dva posla, eto mene nazad.
Šta je bilo vaše najprijatnije iznenađenje u Portugaliji u Lisabonu, nekom drugom gradu?

- Ima ih više. Od već pomenute istorije moćne pomorske sile, koja se vidi na svakom koraku, do malog mesta Melideš, udaljenog stotinak kilometara od Lisabona, gde je podignut spomenik – knjigama. Viđao sam spomenike u čast topova, mačeva, vladara, konja ... ali nikad nisam video da je neko podigao spomenik knjigama. (Mi smo nešto učinili samo na nivou reči: Pesma nas je održala, njojzi hvala!) I uz sve ovo, jedan od najvažnijih državnih praznika Portugala, obeležava se datumom rođenja njihovog najvećeg pesnika: Luis Vaz de Camoes-a( Kamoiša).
Verujemo da na ovo pitanje ne smete odgovoriti: da li je za Evropu i dalje dobro suprotno od onoga što predlaže Velika Britanija?

- Pre izvesnog vremena gledao sam raspravu o globalizaciji iz jednog poznatog evropskog TV-studija. Reč je bila – tačnije, žestoka rasprava, skoro svađa - o tome šta sve globalizacija uništava širom planete. Najoštriji u kritici su bili jedan novinar iz Brazila i jedan sociolog iz Pakistana. Sve u svemu, većina njihovih optužbi je bila tačna i, činjenično, porazna. Međutim, u tom jednočasovnom razgovoru, raspravi, polemici i bacanju drvlja i kamenja na Novi svetski poredak, postojao je samo jedan mali problem: svi u studiju su govorili – engleski. Optuživali su „okupatora“ jezikom na koji ih „neprijatelj“ nije prisilio da govore, to su (smo) svi uradili - dobrovoljno, priznavši tako da je „globalistički“ jezik naš alternativni govor. I, nekako mi se „javila“ slika osuđenika na doživotnu robiju koji prave plan da iz zatvora pobegnu tako što će plehanim kašikama prokopati tunel dug stotinu metara, ne znajući, ako im to kašikom i pođe za rukom, da će na slobodu izaći u jedan veći i bolje čuvani zatvor, gde će ih dočekati uprava zatvora sa pleh muzikom i parolom na velikom platnu: Džaba ste kopali! Parola će, naravno, biti napisana na engleskom, da bi je odmah razumeli.
Poruka za kraj?

- Ova pitanja mi pre liče na pitanja za svečani prvoaprilski broj, nego za ovaj tako značajan i, bar kod nas, nostalgičan praznik. Kao da ste zaboravili na prenose parada iz radio aparata ‘’Rudi Čajavec’’, na frekfvenciji koja se nije smela menjati tri dana. Eh, ta lepa, dobra, stara vremena...
Tanja Nježić - Željko Jovanović

Izvor: Blic

Od Srbije polako ostaje ono što je Radoje Domanović prije stotinjak godina definisao: S t r a d i j a...