Pevačice pune bioskope :: Film ~ Pozoriste ~ Televizija

Pevačice pune bioskope

Ulogom Smokvice u filmu Petra Pašića „Mi nismo anđeli 3“, Seka Aleksić otvara novo poglavlje kada je reč o angažovanju folk pevačica u srpskoj kinematografiji.

Odustajanje Severine i uključivanje Seke Aleksić u domaći filmski blokbaster simbolički je označio trijumf folk heroine poznate po poruci koju je prihvatila tranzicijom izmučena publika („Puno srce, prazan sto, nema dalje, to je to“) i hitu „Crno i zlatno“.

Film „Mi nismo anđeli 3“ kao producent potpisuje Srđan Dragojević čija je kompanija „Delirium film“ u planu imala i realizaciju projekta „Silvana“ koji bi se bavio sudbinom Silvane Armenulić, tragično nastradale folk zvezde iz sedamdesetih godina prošlog veka. Nije zabeleženo upečatljivije Silvanino pojavljivanje na filmu, ali je ona bila prisutna u nekoliko epizoda popularne televizijske serije Dragoslava Lazića „Ljubav na seoski način“, a pratio ju je orkestar Vlaste Jelića.

Najveća suparnica Silvane Armenulić bila je Lepa Lukić koja ni danas ne odustaje od titule kraljice narodne muzike. Svoj poseban status u okviru popularne kulture Lepa Lukić je potvrdila zapaženom ulogom u filmu Jovana Živanovića „I bog stvori kafansku pevačicu“. Naslovljen kao parafraza Vadimovog klasika („I bog stvori ženu“), Živanovićev film je predstavljao i vrhunac epohe nevinosti narodne muzike, neinficirane modernim muzičkim žanrovima.

Početak osamdesetih godina prošlog veka doneo je sklad tzv. novokomponovane narodne muzike i komedije, pa su ta ostvarenja nazivana novokomponovani srpski filmovi. Zanimljivo je da su pojavljivanja tada aktuelnih folk pevač(ic)a vezivana za ozbiljne začetke filmske serijalnosti („Žikina dinastija“, „Tesna koža“). Ključni događaj, kada je reč o simbiozi filma i folk muzike, vezan je, takođe, za serijal. Reč je o tri filma „Hajde da se volimo“ koja čine serijal sa Lepom Brenom i orkestrom „Slatki greh“. Drugi i treći nastavak tog serijala režirao je Stanko Crnobrnja, reprezentativni reditelj koji je i danas nezaobilazan kad je reč o televizijskoj realizaciji velikih muzičkih priredbi.

Paradoksalno je da se devedesete godine, koje su navode kao ključne za dominaciju turbo folka, skoro ne vide u srpskom filmu. Cecino tumačenje Koštane u filmu „Nečista krv“ (1996) više je u funkciji akademskog folklorizma, dok je pojavljivanje Dragane Mirković u filmu „Slatko od snova“ (1994) pokušaj da se ona prevede među pop izvođače.

Danas se folk pevačice više koriste kao „gotov proizvod“ prebačen sa scene u film: primer upotrebe Dragane Mirković u austrijskom filmu „Gluvarenje“ ili pojavljivanje Goge Sekulić u filmu „Mi nismo anđeli 3“. Međutim, činjenica da je Seki Aleksić namenjena važna glumačka rola u filmu od kojeg se očekuje trijumf u bioskopima svedoči o tome da svako ko želi da postane široko prihvaćen od publike mora da se osloni na folk, tu neprikosnovenu kulturu konsenzusa.

S. Radojević

Izvor: Blic