Александар Танасковић, економски тим Двери

Београд, 30.01.2012

Гашењем четири велике српске банке јануара 2002 године, које су поседовале највећи део дуга српске привреде почео је суноврат српског банкарства. Неодговорним и крајње погрешним претпоставкама кренуло се од тезе да ће доласком страног капитала и домаћој привреди кренути, јер ће бити у могућности да преко иностраних банака добије јефтина и по рочности квалитетнија средства, а да су наши банкарски дивови (који то и јесу били чак и у Европским оквирима) прескупи за санирање.

Иако су се и тада чули гласови који су указивали да је сврсисходније те банке ревитализовати, санирати, спојити и евентуално смањити њихов број, али у сваком случају не препуштати сопствено тржиште капитала иностраним банкама, овакви аргументи нису допирали до тадашњих моћника и дошло је до ненаданог и брзог гашења тих банака за само један дан током новогодишњих празника 2002 године.

У неким листовима попут Печата искрсавају и документа из којих се може закључити да гашење није била идеја домаћих експерата и економиста већ безобразан захтев из иностранства.

Као потврда тадашње грешке у процени (да ли је то била грешка?) види се из тога што су те банке још увек живе и не могу се угасити, јер имају непрестане приливе на своје рачуне. Додоше ми ни сад не знамо ко располаже са тим новцем и како се троши, али сама чињеница да ни после 10 година од њиховог формалног гашења они још увек „послују“, и да новац леже на њихове рачуне, говори о незнању, превари, и подлости тадашњих а можда и садашњих политичких елита, као и о томе да су те банке могле и требале да наставе своје пословање.

Тржиште на коме су постојале само неке локалне банке, без одговарајуће структуре капитала, било је погодан плен за стране „ловце“, који су сматрали да преостале банке не могу бити озбиљан конкурент у средњем и дугом року и да ће се оне саме угасити са протеком времена. Озбиљност, стручност, професионалност, добро познавање тржишта, спремност да се и у најтежим тренутцима носе са озбиљном страном конкуренцијом која је иза себе имала неограничене, јефтине изворе из иностранства (у том моменту), издојило је неколико домаћих банака као озбиљне конкуренте иностраним банкарским групама и показало се као тврд орах пред иностраном конкуренцијом.

Чак и у тренутцима када је држава стезала каиш и одузимала им изворе као што су депозити локалних и државних органа, и у том смислу смањивала могућност да се носе са страним банкама, домаће банке су показале инвентивност и изузетну способност преживљавања.

Данас те банке представљају једину брану од преузимања комплетних финансија земље у иностране руке (као што је то случај у Хрватској) и брана још већим уценама којима смо иначе изложени.

Уцена ММФ-а
Ових дана смо сведоци уцене од стране ММФ, који налаже влади Србије да мора продати своје учешће у банкарском сектору Србије уколико жели ревизију аранжмана са ММФ-ом. О чему је ту заправо реч и шта заправо представља Комерцијална банка за Србију данас?

Ако кажемо да је данас на финансијском тржишту Србије Комерцијална банка друга по величини активе (одмах иза Банке Интезе, која је на домаћем тржишту настала спајањем Делта банке и Панонске банке и купљена од италијанске банкарске групе Интеза), да у понуди има све врсте услуга као и иностране банкарске групе, да послује у преко 300 филијала, експозитура и шалтера на територији Србије, да има своје банке у Републици Српској, Црној гори и Немачкој, да девизна штедња грађана у њој износи преко 1 милијарде евра, да капитал банке износи преко 300 милиона евра, да послује са преко 700.000 клијената, да има преко 1,2 милиона активних рачуна, онда можемо сматрати да Комерцијална банка представља уствари српски банкарски бренд број 1, који на локалном, регионалном и међународном плану може и представља значајног конкурента.

Њеним преузимањем иностраним банкарским групама не стоји ништа на путу у смислу преузимања и овладавања банкарским и финансијским тржиштем Србије.

Да ли је и лаику јасно да банка која има овакве перформансе нема потреба за додатним партнерством или докапитализацијом?

Сваки банкар и професионалац ће Вам данас рећи да је српско тржиште прекапитализовано и да они заправо немају коме да пласирају новац под ригорозним условима који данас владају у банкарском свету. У чему је онда био интерес владе Србије да са ЕБРД-ом договара докапитализацију 2009 године? Зашто јавност нема приступа овом уговору? Шта се то од нас крије?

У том смислу на основу рада колега и на основу Закона о слободном приступу информацијама у прилици смо да Вам дамо неке детаље уговора који на ближи начин описују суштину уговора о докапитализацији Комерцијалне банке и активности у овом смеру.

Двери откривају: детаљи уговора о докапитализацији Комерцијалне банке
Дана 17. децембра 2009. године, потписан је уговор о докапитализацији Комерцијалне банке у износу од 120 милиона евра. Уговор је испред владе Србије потписала министарка финансија Дијана Драгутиновић, а испред EBRD Peter Rajniger, затим представник Међународне финансијске корпорације IFC при Светској банци Ђовани Данијел, представник DEG-Deutsche Investitions-und Entwicklungsgesellschaft mbH Андреас Зајслер, представник Swedfund International AB Gunila Nilson и представник Комерцијалне банке Ивица Смолић. Докапитализација је спроведена методом емисије преференцијалних акција без објављивања јавне понуде, са унапред познатим купцима, чиме су међународне финансијске институције постале власници 479.819 преференцијалних акција, са могућношћу да се 1. јануара 2013 године те акције могу претворити у обичне акције.

Иако је било договорно да се средства пребаце на рачун Комерцијалне банке до краја те 2009 године, средства су легла тек 19. јануара 2010 године.

Да нешто није у реду могло се наслутити већ одмах након потписивања уговора када је министарка Драгутиновић изјавила да Комерцијална банка није имала проблема са ликвидношћу, али је било потребе за повећањем њеног капитала. Такође је изјавила да Србија има рок од три године да докапитализује банку уколико жели да задржи власнички удео од 42,6%.

Према одредбама овог уговора, уколико држава Србија не докапитализује Комерцијалну банку у року од три године, удео државе Србије аутоматски опада и Србија губи право управљања банком, односно губи се аутономија избора лица које би обављало функцију председника УО банке. Рок који је постављен уговором је 31. децембар 2012. године.

Такође, према одредбама уговора за сваку годину касније држава Србија мора увећати цену за 15%, што би значило да у 2012 години Србија треба да плати 45% више од утврђене обавезе. Иначе утврђена обавеза износи 356.056 преференцијалних акција по цени од 23.759 динара.

Наравно, уколико Србија достави међународним институцијама до 31. децембра 2012 године допис да банка иде у приватизацију рок се може померити. За ту прилику међународне институције су доставиле влади Србије шаблон који треба само прекуцати, потписати и доставити њима, чиме се процес убрзава.

Најкаснији рок до кога се Комерцијална банка мора продати јесте 31. децембар 2015 године, односно 30. јун 2017 године.

Према слову уговора, Комерцијална банка се обавезала да омогући приступ свим документима групе, да плати приватизационог саветника, а време окончања овог уговора је одређено временом продаје банке, односно уговор са МФИ биће на снази све док МФИ или држава не буду продале своје акције које имају у власништву, у складу са модалитетима овог уговора.

Посебно треба истаћи да су наши потписници ишли толико далеко да су у потпуности заобишли правни систем Србије, јер:
„Овај уговор и сваки спор, несугласица или потраживање које проистекну из њега или увези са њим, биће уређени и тумачени у складу са правом Енглеске (члан 6, разно, одељак 6.07 меродавно право).“

Такође, према слову уговора, седиште и место арбитраже је Лондон, а језик који ће се користити током арбитражног процеса биће енглески.

Овим уговором држава Србија се практично одрекла своје суверености у области финансија јер, како се каже у уговору:
„Република Србија изјављује и гарантује да је овај уговор комерцијални, а не јавни или државни посао и да Република Србија нема право да тражи имунитет из правних поступака у односу на себе или у односу на било коју своју имовину на темељу суверенитета или на други начин, по основу било ког другог закона или у било којој другој јурисдикцији где тужба може бити поднесена ради спровођења било које обавезе која проистиче из овог уговора или је са њим повезана“ речено је у уговору који је Комерцијална банка и држава Србија потписала са међународним финансијским институцијама (МФИ).

На основу само неколико ствари можемо закључити да је овим штеточинским уговором о докапитализацији, држава Србија препустила своју најбољу банку странцима, а тиме и комплетно финансијско тржиште Србије, без икаквог стварног разлога.

Када знамо све ове чињенице, запитамо се шта значи ова и оволика забринутост владе и њених службеника ових дана у медијима. Да ли је ово још једна игра, још једна фарса којој присуствујемо, са циљем да се кривци за ово забораве и ослободе?

Питамо се да ли је држава одумрла, када не зна, ни једном речју шта је њен интерес, ако сва своја богатства предаје другима, тако лако, тако бездушно, не кајући се и не размишљајући о будућности, о својој деци?

Постаје нам јасније зашто су све приче око Развојне банке до сада само приче и зашто нема стварне економске стратегије, где је место и улога Комерцијалне банке изузетно важна и потребна.

Препуштање и предаја националних ресурса, поготово оних који су доказали своју способност преживљавања, а који су преко неопходни за стабилан, равномеран и успешан раст и развој земље и народа, је акт национале издаје и актери истог се морају тако третирати.


: Александар Танасковић