Petar Veliki

Petar I (9. jun 1672. – 8. februar 1725. (30. maj 1672.–28. januar 1725. S.S.1]) vladao Rusijom od 7. maja (27. aprila S.S.) 1682. do svoje smrti. Poznat kao Petar Veliki (Pёtr I Velíkiй, Pyotr Velikii), u početku je vladao zajedno sa svojim slabim i bolesnim polubratom, Ivanom V, koji je umro 1696. Nakon Ivanove smrti, Petar je vladao sam do 1724. godine, a potom vlada zajedno sa svojom ženom, Katarinom I Aleksejevnom. Sprovodeći politiku "zapadnjaštva" i ekspanzije Petar je transformisao Rusiju u vodeću evropsku silu tog vremena. Odbacio je titulu cara kao primarnu 1721. godine zamenivši je titulom "imperatora". Petar je bio vrlo visok (2 metra) i snažan čovek.

Sadržaj
1 Detinjstvo i mladost
2 Počeci autokratske vladavine
3 Veliki rat na severu
4 Kasnije godine
5 Smrt
6 Titula
7 Potomstvo
8 Tekovine u 20. veku
9 Srodni članci
10 Napomene



Detinjstvo i mladost

Petar, sin Alekseja I i njegove druge žene, Natalije Kirilovne Nariškine, rođen je u Moskvi. Aleksej I je iz pređašnjeg braka sa Marijom Miloslavskom imao pet sinova i osam ćerki, od kojih su samo dva sina — Fjodor i Ivan — bili živi kad je Petar rođen. Aleksej I je imao još dve ćerke sa Natalijom Nariškinom pre nego što je umro 1674. godine kada ga je nasledio najstariji preživeli sin, Fjodor III.

Fjodorova vladavina je trajala šest godina i protekla je bez značajnijih događaja; kako nije imao dece, izbio je spor oko prava na presto između porodica njegove majke i pomajke. Pravno gledano, Ivan je bio sledeći vladar po naslednoj liniji, ali je bio slaboumni invalid. Stoga je bojarska duma (veće ruskih plemića) imenovala desetogodišnjeg Petra za cara zajedno sa majkom kao regentom. Zbog ovog imenovanja izbila je pobuna "Strelaca" (elitne ruske vojne jedinice tog vremena) koju je vodila Sofija Aleksejevna, Aleksejeva ćerka iz prvog braka.Tokom ovog konflikta ubijeno je mnogo Petrovih rođaka i prijatelja — Petar je čak bio prisutan kada je rulja ubila jednog od njegovih ujaka. Moguće da je sećanje na ovaj događaj negativno delovalo na daljnje formiranje Petrove ličnosti. Sofija je insistirala da Petar i Ivan budu proglašeni suvladarima, a da Ivan bude stvarni vladar. Sofija je vladala kao regent za vreme dok su joj sinovi bili maloletni i tako je prigrabila svu vlast. Sedam godina vladala je kao autokrata. Petar se nije posebno brinuo što drugi vladaju u njegovo ime. Sve slobodno vreme bavio se svojim hobijima - izgradnjom brodova i plovidbom. Brodovi koje je gradio čak su bili korišćeni za pomorske manevre. Majka mu je organizovala i ženidbu sa Jevdoksijom Lopuhinom 1689. godine. Brak je bio potpun promašaj i Petar je, da bi se rešio tog bremena, nakon deset godina braka naterao suprugu da se zamonaši.


Tokom leta 1689. Petar je planirao da zbaci sa trona svoju polusestru Sofiju čija je pozicija bila oslabljena neuspelim vojnim pohodom na Krim. Saznavši za Petrove planove, Sofija je počela da kuje zaveru sa vođama "Strelaca". Na njenu nesreću, rivalska frakcija "Strelaca" je već počela da kuje zaveru protiv nje, tako da Sofija biva zbačena s prestola, a Petar nastavlja da deli carsku vlast s Ivanom. Ipak, stvarna vlast je bila u rukama Petrove majke, Natalije Nariškine, tako da Petar još uvek nije mogao da ostvari apsolutnu vlast. Tek nakon majčine smrti 1694. Petar postaje istinski nezavisan vladar. Formalno, Ivan je delio vlast sa Petrom, ali bez značajnijeg uticaja. Nakon Ivanove smrti 1696. godine, Petar postaje pravi samostalni vladar.


Počeci autokratske vladavine

U prvim godinama svoje vladavine Petar je sproveo korenite reforme sa željom da modernizuje Rusiju. Pod snažnim uticajem zapadnih saveznika reorganizovao je rusku armiju po evropskim standardima i sanjao je da od Rusije napravi pomorsku silu. Mnogi su se protivili njegovim reformama ali je on brutalno gušio svaki pokušaj suprotstavljanja njegovom autoritetu. Da bi poboljšao pozicije Rusije na moru nastojao je da zadobije kontrolu nad većim brojem izlaza na more. U to vreme Rusija je kontrolisala jedino izlaz na Belo more. Švedska je kontrolisala Baltičko more, a kontrolu nad Kaspijskim morem Petar je mogao dobiti jedino potiskivanjem Tatara iz zona oko mora. Zato je Petar bio prisiljen da zarati sa Tatarima na Krimu ali da se istovremeno bori i protiv kanovog zaštitnika, turskog sultana. Petrov glavni cilj je bio zauzimanje Azova, tadašnjeg turskog uporišta u Rusiji na reci Donu. U leto 1695. takav jedan pokušaj završio se neuspehom. Po povratku u Moskvu u novembru iste godine, Petar, poučen neuspehom, započinje izgradnju moćne ratne flote s kojom u julu 1696. zauzima Azov.


Znajući da se Rusija ne može sama nositi sa tada moćnom turskom imperijom, Petar 1697. godine organizuje diplomatski pohod po Evropi, praćen brojnom delegacijom savetnika (tzv. "Velika ambasada"), nastojeći dobiti pomoć i podršku nekih evropskih vladara. Međutim, Petrove nade su se izjalovile; Francuska je bila tradicionalni saveznik turskog sultana, a Austrija je nastojala da održi mir na Istoku da bi vodila svoje ratove na Zapadu. Osim toga, Petar je izabrao prilično loš trenutak za svoju diplomatsku ofanzivu: Evropa je u to vreme više razmišljala o tome ko će naslediti španskog kralja bez naslednika Karlosa II nego o borbi protiv turske imperije. "Velika ambasada", mada neuspešna u pokušaju formiranja antiotomanske alijanse, nastavlja svoje evropsko putovanje. Tokom poseta Engleskoj, Svetom Rimskom Carstvu i Francuskoj Petar je mnogo naučio o zapadnoj kulturi. Učio je brodogradnju u Deptfordu kod Londona i u Amsterdamu, a artiljeriju u Kalinjingradu.

Njegova poseta je iznenada prekinuta 1698. godine, kada je zbog pobune "Strelaca" prisiljen da se hitno vrati u otadžbinu. Sama pobuna je bila lako ugušena čak i pre nego što se Petar vratio kući; poginuo je samo jedan carev vojnik. Uprkos tome, Petrova odmazda je bila surova; preko 1.200 strelaca mučeno je i pogubljeno, a sam Petar je bio jedan od dželata. "Strelci", kao vojna formacija, su raspušteni a Sofija, Petrova polusestra koja je posle pobune trebala sesti na tron, prisiljena je da se zamonaši i tako udalji iz politike. Posle povratka sa evropske turneje Petar je takođe okončao svoj neuspeli brak razvevši se od carice Jevdoksije Lopuhine koju je ionako napustio mnogo pre razvoda. Carica je Petru rodila tri sina, a samo jedan, Aleksej, je preživeo.

Petrova poseta Zapadu uverila ga je da su mnogi evropski običaji bili napredniji od tradicionalnih ruskih. Petar je zato zapovedio svim svojim činovnicima i zvaničnicima da obriju brade i da nose odeću skrojenu po evropskoj modi. Bojari koji nisu hteli da obriju bradu plaćali su godišnji porez od sto rubalja. Petar je 1699. napustio tradicionalni ruski kalendar u kom je godina počinjala 1. septembra i prihvatio je julijanski kalendar gde godina počinje [[|1. januar|1. januara]]. Do tada su se godine računale od biblijskog stvaranja sveta, ali nakon Petrovih reformi počele su se računati od trenutka hristovog rođenja.


Veliki rat na severu

Petar je sklopio mir sa Otomanskim carstvom i posvetio se jačanju ruskih pozicija na moru. Prvi zadatak mu je bio da prekine poluvekovnu nadmoć Švedske na Baltičkom moru, pa objavljuje rat Švedskoj kojom je tada vladao šesnaestogodišnji kralj Karlo XII. Na strani Rusije u tom ratu su bili Danska, Norveška, Pruska i Poljska. Dobro pripremljena švedska vojska je lako sprečila prvi ruski pokušaj zauzimanja baltičke obale i to pobedom u bici kod Narve 1700. godine. Godinama posle tog poraza Rusija se nije usuđivala da ponovo napadne Švedsku, tako da je Švedska mogla da se usredsredi na osvajanje Poljske i Pruske. Ojačana ruska vojska je u međuvremenu osvojila današnju Estoniju, ali je osokoljeni Karlo XII, uprkos tome, nastavio ratove sa Poljskom i Pruskom. Dok su Šveđani ratovali sa Poljacima Petar je iskoristio priliku i na obalama reke Neve u dotadašnjoj švedskoj pokrajini Ingriji 1703. godine osnovao grad koji je nazvao Sankt Peterburg (po apostolu Svetom Petru). Zabranio je gradnju kamenih građevina izvan granica grada pa su tako svi majstori zidari mogli učestvovati u podizanju novog grada koji će ubrzo postati i prestonica Rusije. U to vreme ljubavnica mu je postala Marta Skavronska koja se uskoro preobratila u pravoslavlje i uzela ime Katarina te se, navodno, tajno udala za Petra 1707.

Pretrpevši nekoliko teških vojnih poraza, poljski kralj Avgust II abdicira 1706, a Karlo XII napada Rusiju 1708. godine i nanosi poraz Rusima u julu iste godine u bici kod Golovkina. Ipak, u bici kod Lesnoja Karlo doživljava svoj prvi poraz i to nakon što je Petar presreo i uništio pojačanje koje je Šveđanima krenulo iz Rige. Obeshrabren ovim porazom, Karlo je bio prisiljen da odloži planirani pohod na Moskvu. Karlo odbija da se povuče u Poljsku ili Švedsku i umesto toga kreće u pohod na Ukrajinu. Veštim petrovim manevrom, ruska vojska na jugu uništava sve zalihe hrane kojima bi se Šveđani mogli koristiti pri pohodu na Ukrajinu. Naravno, u nedostatku hrane i odeće, švedska vojska je desetkovana u vrlo hladnoj zimi 1708-09. godine.

U jesen 1709. Šveđani moraju odustati od osvajanja Ukrajine, a Karlo se suočava sa mnogo agresivnijim Petrom. Bitka koju su obojica s nestrpljenjem očekivali odigrala se 27. juna kod Poltave. Petar ubire plodove višegodišnjih napora da osnaži i modernizuje svoju armiju tako da, uprkos gubitku od oko deset hiljada vojnika, uspeva da zarobi ostatke švedske vojske i odnese pobedu. Avgust II postaje ponovo kralj Poljske, a Karlo nalazi utočište u tada neutralnoj Turskoj gde pokušava da pridobije sultana Ahmeda III za novi pohod.

Petar nesmotreno napada Tursku 1711, a za vreme njegove odsutnosti Duma jača što se ne dopada Petru koji je raspušta i formira Senat od deset članova. Petrov pohod na Tursku imperiju se pokazao kao potpun promašaj tako da je pri potpisivanju mirovnog ugovora bio prisiljen da vrati sve luke na Crnom moru koje je zauzeo 1697. godine. Za uzvrat, sultan proteruje Karla iz Turske.

Petrove armije na severu zauzimaju švedsku pokrajinu Livoniju (severni deo današnje Letonije), potiskujući Šveđane u Finsku. Rusi su okupirali gotovo celu Finsku 1714. zahvaljujući činjenici da je ruska carska mornarica bila mnogo jača od švedske. Petrovi saveznici u tim pohodima bile su i države Hanover i Pruska. I pored toga, Karlo odbija da se preda tako da je mir postignut tek nakon njegove pogibije 1718. godine. Šveđani su se dosledno pridržavali odredbi iz mirovnog sporazuma, ali su Rusi to počeli činiti tek od 1720. Godine 1721. potpisuje se Sporazum iz Nistada kojim se okončava Veliki severni rat. Rusija dobija Ingriju, Estoniju, Livoniju i značajan deo Karelije. Za uzvrat, Rusija plaća Švedskoj dva miliona riksdalera i odriče se najvećeg dela Finske. Caru je, naravno, dozvoljeno da zadrži finske teritorije u blizini Sankt Peterburga koji 1712. godine postaje prestonica Rusije.


Kasnije godine
 
Petar I
Car i autokrata cele Rusije

Poslednje godine petrovog života bile su obeležene nastavkom reformi u Rusiji. Godine 1721, ubrzo nakon sklapanja mira sa Švedskom, Petar je proglašen za cara cele Rusije. Odbio je predloge da uzme titulu "Cara Istoka". Titulu cara priznali su mu Avgust II iz Poljske, Frederik Vilhelm I iz Pruske te Frederik I iz Švedske, ali ne i ostali evropski monarsi. Naime, mnogima od njih reč "imperator" imala je prizvuk nadmoći i prevelike važnosti u odnosu na ostale vladare. Osim toga, neki vladari su se bojali da bi Petar pokušao da svoja vladarska prava stavi iznad njihovih, baš kao što se svojevremeno Sveto Rimsko Carstvo proglasilo sizerenom (vrhovnim vladarom) svih hrišćanskih naroda.

Petar je takođe reformisao vladajući aparat Pravoslavne crkve. Vlast u Crkvi je, do tada, tradicionalno bila u rukama moskovskog patrijarha. Godine 1700, u jednom trenutku patrijarhovo mesto postaje upražnjeno a Petar odbija imenovati zamenu dozvoljavajući patrijarhovom zameniku da preuzme sve dužnosti. Godine 1721. Petar uspostavlja Sveti sinod, savet sastavljen od 10 sveštenika koji preuzima dužnosti patrijarha i njegovog zamenika.

Godine 1722, Petar stvara novi zakon o povlasticama poznat kao tabela rangova. Do tada, povlastice su se nasleđivale. Želeći da oduzme bojarima njihove visoke pozicije, Petar naređuje da broj povlastica bude pod direktnim uticajem zasluga u služenju Caru. Tabela rangova je postojala sve do propasti Ruskog carstva, 1917. godine. Petar je takođe uveo nove takse da bi na taj način podstakao razvoj Sankt Peterburga. Ukinuo je zemljarinu i kućarinu i zamenio ih glavarinom. Zemljarinu i kućarinu su plaćali samo vlasnici imanja ili ono koji su izdržavali porodicu; glavarinu su plaćali kmetovi i siromasi. Godine 1724, Petar daje titulu kraljice svojoj drugoj ženi, Katarini, ali i dalje ostaje neprikosnoveni vladar Rusije.

Sva Petrova muška deca su rano umrla; najstariji si, Aleksej, je bio surovo mučen i ubijen 1718. po Petrovom naređenju zbog nepoštovanja oca i suprotstavljanja njegovoj službenoj politici. I Aleksejeva majka Jevdoksija je bila kažnjena; jedne noći je bila odvedena iz kuće pod lažnom optužbom za preljubu, a mučenju su takođe bili podvrgnuti i Aleksejevi prijatelji.

Godine 1725. završena je izgradnja Peterhofa, dvorca u blizini Sankt Peterburga. Peterhof, što je na holandskom značilo "Petrov dvor", bio je prostran kompleks građevina koji će kasnije postati poznat kao ruski Versaj.

Za vreme svoje vladavine Petar je napravio nekoliko velikih grešaka. Nije uspeo da Rusiji obezbedi izlaz na Crno more, a takođe, nisu mu uspele ni sve reforme. Zbog eskalacije nereda u Sankt Peterburgu pri kraju njegove vladavine, Petar odlučuje da prestonicu ponovo preseli u Moskvu.


Smrt

Zakon iz 1722. omogućavao je Petru da sam izabere svog naslednika, ali ga je u ostvarenju te namere sprečila smrt od bolesti 1725. godine. Manjak preciznih zakona o nasleđivanju doveo je do niza sukoba u nadolazećem periodu koji su se jednim imenom nazivali "erom dvorskih revolucija". Petra je nasledila njegova supruga Katarina koja je imala i podršku carske garde. Caricu Katarinu je, posle njene smrti 1727, nasledio Aleksejev sin, Petar II, čime je prekinuta direktna muška linija vladara iz porodice Romanov. Nasleđivanje trona je posle toga bilo, blago rečeno, haotično. Sledeća dva monarha bila su potomci Ivana, polubrata Petra I, a Petrovi potomci ponovo su preuzeli tron u državnom udaru 1741. godine. Niti jedan potomak nije nasledio roditelja na prestolu Rusije sve dok 1796, sedamdeset godina posle Petrove smrti, Katarinu Veliku nije nasledio njen sin Pavle.


Titula

Puna titula Petra I je glasila: "Petar, car i veliki vojvoda, samovladar svih Velikih, Malih i Belih Rusa Moskve, Kijeva, Vladimira i Novgoroda, car Kazanja, car Astrahana, car Sibira, gospodar Pskova i veliki vojvoda od Smolenska, Tvera, Ugre, Perma, Vjatke i Bugarske, gospodar i veliki vojvoda Novgoroda u Donjoj Zemlji, Černigova, Rjazanja, Rostova,Jaroslavlja, Belozera, Udora, Obdorije i Konda, vladar svih Severnih Zemalja, gospodar iverijanskih zemalja i kartalinijski i gruzijskih careva, i karbardinijskih zemalja sa čerkeskim i gorzijskim prinčevima i nasledni vladar i gospodar ostalih zemalja".

Godine 1721. titula je izmenjena pa je umesto "car i veliki vojvoda, samovladar svih Velikih, Malih i Belih Rusa" stajalo "imperator i samovladar svih Rusa". Nadalje, deo titule "veliki vojvoda od Smolenska, Tvera, Ugre, Perma, Vjatke i Bugarske" je priširen u "veliki vojvoda od Smolenska, vojvoda od Estonije, Livonije, Karelije, Tvera, Ugre, Perma, Vjatke i Bugarske". Takođe je počeo koristiti redni broj I iza imena, uprkos dotadašnjem običaju po kojem se u službenoj vladarskoj tituli iza imena nikad nije stavljao redni broj.


Potomstvo
datum rođenja   datum smrti   napomene   
Sa Jevdokijom Lopuhinom   
NjCV Aleksej Petrovič, carević Rusije   18. februar 1690.   26. jun 1718.   oženjen

1711. sa princezom Šarlotom od Brunsvika-Volfenbitela; imali potomstvo
NjCV Aleksandar Petrovič, veliki vojvoda od Rusije   13. oktobar 1691.   14. maj 1692.       
NjCV Pavle Petrovič, veliki vojvoda od Rusije   1693.   1693.       
Sa Katarinom I   
NjCV Ana Petrovna, velika vojvotkinja od Rusije   7. februar 1708.   15. maj 1728.   udata

1725, za Karla Fridriha, vojvode od Holštajn-Gotorpa; imali potomstvo
NjCV carica Jelisaveta   29. decembar 1709.   5. januar 1762.   udata 1742., za Alekseja Grigorijeviča, grofa Razumovskog; bez potomstva   
NjCV Natalija Petrovna, velika vojvotkinja od Rusije   20. mart 1713.   27. maj 1715.       
NjCV Margareta Petrovna, velika vojvotkinja od Rusije   19. septembar 1714.   7. jun 1715.       
NjCV Petar Petrovič, veliki vojvoda od Rusije   15. novembar 1715.   19. april 1719.       
NjCV Pavle Petrovič, veliki vojvoda od Rusije   13. januar 1717.   14. februar 1717.       
NjCV Natalija Petrovna, velika vojvotkinja od Rusije   31. avgust 1718.   15. mart 1725.       


Tekovine u 20. veku

U dvadesetom veku, za komunističku partiju Sovjetskog Saveza bilo je pitanje časti da u svakom pogledu nadmaši sve što je bilo koji car napravio. Po uzoru na Petra Velikog želeli su da modernizuju Rusiju. Međutim, to su radili brzopleto, pa je, na primer, Petrov projekat izgradnje kanala koji bi spajao Baltičko i Belo more i koji je bio predviđen i za civilnu i za vojnu upotrebu, nastavljen pod rukovodstvom Staljina bez nekog preciznog plana gradnje, što je za posledicu imalo velike ljudske žrtve i nemogućnost korišćenja u vojne svrhe.

Ruski komunisti smatraju da je moderno doba počelo Petrovim dolaskom na vlast i da ga je nadmašilo savremeno doba zahvaljujući dostignućima Oktobarske revolucije, dok moderni ruski nacionalisti mnogo više cene Petra Velikog nego komunisti.


Napomene
1. Datumi označeni slovima "S.S." su po "starom stilu" odnosno julijanskom kalendaru. Svi ostali datumi u članku su po gregorijanskom kalendaru.

Izvor: Wikipedia

Evo mog referata na ovu temu. Na ovaj referat sam dobio 5 iz istorije, ali moram da priznam da je moj izvor bio internet (ko će da piše sve ovo...). Dakle, ako se ponove neke informacije iz SF-ovog posta, ja se izvinjavam...

 
Petar I Veliki (1672-1725)

Uzroci zaostalosti ruske države

Zaostalost carske Rusije naročito se počela ispoljavati početkom XVII veka kao rezultat krajnje nepovoljnih prilika u kojim je tekao razvoj zemlje. U Rusiji je tatarska vlast trajala oko dva i po veka; turska vladavina nad crnomorsko-azovskom obalom trajala je gotovo 340 godina i izolovala je od izlaza na južna mora; više od 140 godina Rusija je bila blokirana na Pribaltiku i odsečena od Baltičkog mora. Osim toga na razvoj Rusije uticala je i intervencija Poljaka i Šveđana (1604 – 1618). Upravo rat sa Šveđanima i Poljacima pokazao je svu ekonomsku, vojnu i kulturnu zaostalost Rusije u poređenju sa zapadnoevropskim zemljama. Mnogo toga što je Rusiji bilo neophodno za taj rat nije se moglo proizvoditi u zemlji, nego se moralo, pod veoma teškim uslovima, nabavljati iz Engleske i Holandije, što je veoma otežavalo snabdevanje vojske. Ruska vojska, koju su uglavnom sačinjavali plemići, bila je slabo naoružana i uglavnom se i dalje koristila starim metodama borbe, ne znajući da manevriše na bojnom polju. Streljački odredi i pukovi stranaca, koji su činili stalni vojni kadar  bili su, takođe, slabo opremljeni i uvežbani. Vojne pobiede ruske vojske u ratovima postizane su samo hrabrošću i uz velike gubitke.

Bez obzira na neke unutrašnje izmene i ekonomska struktura Rusije ostala je sve do XVII veka onakva kakva je bila još u XV veku. Zaostalost u oblasti industrije, državne uprave, organizacije vojske i kulture, predstavljalo je najveću opasnost za Rusiju i tom njenom zaostalošću koristili su se njeni susedi koji su želeli da osvojе njene zemlje.

Pokušaji reformi i borbe oko vlasti

Posle cara Alekseja na presto dolazi njegov stariji sin iz prvog braka sa Marijom Miloslavski, Fjodor Aleksejevič (1676 – 1682), četrnaestogodišnjak, bolešljive i slabe prirode. Za vreme njegove vladavine došlo je do borbi oko uticaja na dvoru između Nariškina, porodice Aleksejeve druge žene, koji su se uzdigli za vreme posljednjih godina života cara Alekseja i Miloslavskih, koji su u to vrijeme bili potisnuti s vlasti. Posle careve smrti na scenu stupaju Miloslavski predvođeni prijestolonaslednikom Fjodorom koji umire u proleće 1682. Fjodora je nadživеo njegov brat Ivan, poluslepi, mentalno zaostali petnaestogodišnjak, šest sestara – svi deca Aleksejeva i njegove prve žene Marije Miloslavske i polubrat Petar, Aleksejev sin od druge žene Natalije Nariškine. Kako iza sebe nije ostavio sina koji bi ga mogao naslediti, trebalo je da carska vlast pređe na jednog od njegove braće.
Ova situacija bila je izvor spletki između suparničkih klanova Nariškinih i Miloslavskih. Bojari, koji su bili bliski caru Fjodoru, nisu voleli vlastoljubive Miloslavske i posle njegove smrti, u zajednici sa patrijarhom, za cara proglašavaju desetogodišnjeg Petra. Međutim, porodica Miloslavskih se nije mogla pomiriti s tim da vlast pređe u ruke Nariškina i odbija da prizna zakonitost načina izbora cara kojeg je trebao da bira Zemski sabor. Miloslavski, pod vođstvom Sofije, jedne od kćeri Aleksejeve, vrlo ambiciozne dvadeset petogodišnje žene, sprovodili su strašnu propagandu uperenu protiv Nariškinovih i to među strelcima, poluvojnoj formaciji smeštenoj u prestonici, čiji su se članovi pored vojnih dužnosti bavili i trgovinom. Obećavši im veće plate i povlastice, dobili su njihovu podršku i za tri dana, maja 1682. strelci su zauzeli Kremlj i na oči mladog Petra ubili veći broj bojara među kojima i dva starija brata carice Natalije, njegove majke. Posle ovog državnog udara za careve su proglašeni i Ivan i Petar. ''Prvim'' carem postao je Ivan, a za regentkinju i staratelja obojice maloletnih careva proglašena je Sofija.
                                                                                                                                                                               
Majski događaj 1682. bili su po svoj prilici bolno iskustvo za Petra. Neki istoričari su se poslužili krvavim događajima iz tih dana da bi objasnili okrutnosti i nedoslednosti u njegovoj kasnijoj vladavini. Jedno je, međutim, očigledno. Pobuna strelaca 1698.godine , kada je Petar imao puno kontrolu nad državom, svakako je probudila zastrašujuća sećanja iz 1682. Potrebno je naglasiti da se sa pobunjenicima postupalo sa surovošću koja je uveliko nadmašila i Ivana Groznog : blizu 200 je obešeno, a još oko hiljadu kažnjeno drugim kaznama.

Petrova Mladost
 
U vrijeme Sofijine uprave Petar je sa majkom i ljudima koji su mu bili bliski živeo u dvorcima u okolini Moskve, a najviše u selu Prebraženskom. Tamo je provodio vreme igrajući se vojnih igara sa svojim vršnjacima Poslije nekoliko godina, Petar je od svojih ''zabavnih'' odreda obrazovao pukove.
Preobraženski i Semjonovski, koji su tako nazvani po dvorcima dva su  sela u kojima je Petar boravio. Sofija se u početku radovala Petrovim vojnim zabavama koji su mu odvlačile pažnju od dešavanja na dvoru Ali, godine su prolazile i Petar je  ušao u 17 godinu, a dva puka obrazovana za njegove dečije igre prerasla su u najbolje ruske pukove, uvežbane po evropskom uzoru Sofija je tada spoznala da joj preti opasnost za vlast koju je imala Zbog toga je otpočela da vrši pripreme za prevrat na dvoru. Počela je da se naziva ''samodržcem'' i da strelce priprema za obračun sa Petrom.
Petar se, međutim, jedne noći u avgustu 1689 godine, kada je saznao za Sofijine namere i očekujući da će biti napadnut, sklonio u Trojice – Sergejevski manastir, odakle je pozvao svoje ''zabavne pukove'', a zatim mu je prišlo i nekolio odreda redovne vojske i strelaca Sofiji je ubrzo oduzeta vlast, a ona je zatvorena u ženski manastir Njenog najbližeg saradnika i ljubimca Vasilija Golicina, s kojim je ona nameravala da se venča, Petar je proterao je na sever.
Prvih godina posle Sofijinog pada zemljom upravlja Petrova majka, Natalija, a Petar se još jedno vreme posvećuje organizovanju vojnih manevara, koji su sve više poprimali ozbiljan karakter. U to vrijeme, na Perejeslavskom jezeru, s manjim brojem pomoćnika, gradi vojnu lađu, a potom odlazi u Arhangelsk, gdje se po prvi put sreće sa velikim lađama i njihovom plovidbom po moru
Zbog rata i radi vojske on  najveći dеo svoga rada  usmerava  na preobražaju Rusije. Rusija je tada imala oko 13 miliona stanovnika, kao i Poljska, i istu društvenu strukturu : ogromnu većinu seljaka (kmetova uglavnom), mali broj plemića, nešto građana. Gradovi su samo velika sela. Buržoazija gotovo i ne postoji Velika trgovina kolonijalnog tipa, koja se sastojala u razmeni zapadnih fabričkih proizvoda za ruske sirovine, bila je u rukama stranaca koji u Moskvi formiraju posebnu četvrt ''Slobodu'' Kada bi posetio prestonicu, mladi Petar bi retko odlazio u Kremlj; veći deo svog vremena provodio je u nemačkom naselju, u društvu stranaca doseljenih u Rusiju. Tamo, u središtu grupe stranih i ruskih prijatelja, avanturista, Petar je bio izložen uticaju zapadnjačkih ideja, nalazeći zadovoljstvo u pijančenju i lovu.

Pohod na Azov

Godina 1695 predstavlja prelomnu godinu u Petrovom životu Te godine on se potpuno posvetio državničkom i vojničkom pozivu. On je tada shvatio da Rusija ne može stati u red velikih sila ako ne savlada svoju zaostalost, a da je savlada bilo je potrebno, u prvom redu, ostvariti izlaz na more i raskinuti kulturnu i ekonomsku izolovanost, naročito od zemalja zapadne Evrope
Kada je u proleće 1695 preduzeo prvi pohod na Azov, tursku luku na Crnom moru, Petar je već pokazao veliko zanimanje za tri uticaja koja su kasnije dominirala njegovom vladavinom: vojska, more i zapadna Evropa. Prvi pokušaj zauzimanja Azova bio je promašaj Petar opseda tursku luku s kopna Da bi je blokirao i sa mora, nedostajala mu je flota Kako je nastupala jesen, i zima se približavala Petar napušta opsadu i odlučuje da preko zime izgradi na Voronježu flotu pomoću koje zauzima Azov 1696 čime Rusija dobija izlaz na Azovsko i Crno more.
 

Da bi zadržao Azov, Petar je trebao da formira veliku flotu, za čiju izgradnju on nije raspolagao ni inžinjerima ni tesarima. Nije raspolagao ni mornarima ni pomorskim oficirima Budući da njih nije mogao naći u Rusiji, on odlučuje da otputuje u inostranstvo i da povede sa sobom ljude koji će sa njim zajedno proučavati navigaciju, brodogradnju i vojne veštine, želeći  da se upozna sa kulturom i tehnikom Zapada. Istovremeno je naumio da ojača i proširi saveze sa zapadnoevropskim državama radi uspešne borbe protiv Turaka, kao i da sakupi potreban broj stranih stručnjaka – inžinjera i artiljeraca za potrebe svoje vojske.
Želeći da Rusiju modernizuje i vojnički ojača, Petar 1697 odlučuje lično posetiti zapadnu Evropu i to kao običan član ruskog poslanstva Car putuje ''inkognito'' pod imenom ''narednik Petar Mihailov'' i posećuje: Holandiju, Englesku, Francusku i Austriju. Na ''inkognito'' se, međutim slabo pazilo s obzirom na Petrovu jedinstvenu pojavu – bio je div od čovjeka, visok skoro dva metra. Poslije 18 meseci odsustvovanja, vraća se u Moskvu preko Beča da bi ugušio pobunu strelaca koja je izbila u Moskvi Posle krvavog gušenja pobune usledilo je raspuštanje pukova strelaca stacioniranih u prestonici. Politička moć ruske pretorijanske straže bila je zauvijek skršena.

Prve Petrove reforme

Odmah po povratku iz inostransva Petar je otpočeo svoj rad na reformama. Najpre je pristupio izmenama u odevanju i običajima. Za vreme jednog prijema, koji je priredio po povratku iz inostranstva, uzeo je makaze i sam sekao brade velikodostojnicima, ne obazirući se na to što je u Rusiji nošenje brade imalo i verski značaj i što je crkva branila brijanje brade, koju je smatrala ''obeležjem božijeg lika''. Pripadnicima plemstva bilo je naređeno da se oblače po evropskom uzoru. Svima sa kojima je dolazio u dodir je makazama skraćivao dugačke rukave. Evropsko odelo morali su da nose i činovnici i građani Od toga su bili izuzeti samo sveštenici, zemljoradnici i kočijaši. Uzorci novog odela izloženi su na gradskim kapijama, gde se od onih koji nisu poštovali carev ukaz naplaćivala velika kazna. Još veća kazna je naplaćivana za brade. Petar je svojim dvorjanima naredio da priređuju zabave po evropskim običajima, a ženama iz viših staleža bilo je savetovano pa čak i naređivano da odlaze na društvene skupove, što predstavlja temeljan prekid tradicionalne izolovanosti u kojoj su one do tada bile držane. Namera mu je bila da na taj način ukloni ropski položaj ruskih žena iz viših društvenih slojeva, koje su do tada živele zatvorene u svojim domovima, što je predstavljalo ostatak primitivnih tatarskih običaja. Ove reforme dovele su do toga da su krajem Petrove vladavine viši staleži potpuno preuzeli zapadnjačke navike u odevanju i ponašanju. Petrova vladavina označila je početak odlučujućeg raskola u ruskom društvu između plemstva i ostalog stanovništva.

Spoljna politika zemlje

Petrovom vladavinom dominirali su ratovi. Od dolaska na vlast pa sve do njegove smrti, samo jedna cela godina 1724, bila bez vojnih aktivnosti. Potrebe za ovim veoma skupim ratovima određivale su ne samo njegovu spoljnu politiku nego i unutrašnju istoriju vladavine. Vojne operacije uključivale su vojne pohode protiv Turske, 1695. i 1696. i 1710-1711 i rat protiv Persije, 1722-1723 Turci zatvaraju Rusima put ka Crnom moru, a Šveđani ka Baltiku. Posle pohoda protiv Turaka 1696. god, Petar dobija luku Azov, siguran izlaz na Crno more, da bi je kasnije 1711. izgubio u mirovnim pregovorima sa Turskom. U persijskom ratu osvojio je i teritorije na zapadnoj i južnoj obali Kaspijskog mora, područja koja je Rusija izgubila ubrzo posle njegove smrti. Ovi ratovi, međutim, bili su u senci velike borbe protiv Švedske koja se vodila od 1700. do 1721. Petar se borio da osvoji teritorije na Baltiku koje bi mu omogućile slobodan izlaz u zapadnu Evropu U toj borbi, Rusija je predstavljala najvažnijeg člana koalicije: Danske, Poljske, Brandenburga i Hanovera. Svaka od ovih zemalja imala je sopstvene ambicije i mržnju prema Švedskoj koja je 1700. još uvijek dominirala kao vodeća sila na Baltiku i u Evropi.

Severni rat i dalje Petrove reforme

Pripremajući rat sa Švedskom, Petar je pristupio formiranju nove vojske. Jednim svojim ukazom zaveo je regrutovanje vojnika iz redova zavisnih seljaka i dobrovoljaca, koje je zatim obukao u uniforme i uvežbavao u vojnoj veštini. U isto vreme je poslao jedno poslanstvo u Carigrad radi sklapanja mirovnog ugovora s Turcima. Ovo poslanstvo je zaključilo mir sa Turskom i za Rusiju sačuvalo Azov. Tako je Petar jedno vreme bio miran od Turaka.
U međuvremenu je švedski kralj Karlo XII brzo skupio jednu malu, ali dobro uvežbanu vojsku, koja je bila iskusna u ratovima i smatrana najboljom u Evropi, a zatim se sa njom pojavio na obalama Danske i naterao danskog kralja na mir Posle toga je nameravao da porazi poljskog kralja Avgusta II, ne znajući da se Rusija priprema za rat protiv njega. 
 

Petar je, međutim, posle sklapanja mira sa Turcima, krenuo sa vojskom prema Narvi, švedskom utvrđenju koje je štitilo prilaz Baltičkom moru. Nameravao je da ga zauzme dok je još Švedska zauzeta ratom sa Danskom Ali, odmah posle opsade Narve ispoljili su se mnogi nedostaci ruske vojske u pogledu organizacije, ratne tehnike i snabdevanja, pa ni posle dva meseca opsade Petru nije pošlo za rukom da Narvu zauzme. Tada je tamo, pošto je porazio Dance i naterao ih na mir, stigao Karlo XII i u roku od pola sata sa svojih 12000 vojnika potukao rusku vojsku od 40000, zarobivši mnogo plena i svu rusku artiljeriju. Odmah zatim krenuo je na Poljsku, računajući da ruska vojska neće biti više sposobna da rat produži. Posle poraza kod Narve 1700 godine, Petar je izvesno vreme razmišljao o miru po svaku cenu. Ubrzo je vratio samopouzdanje i dao se na reorganizovanje svoje vojske i izgradnju flote. Da bi popunio nedostatak artiljerije, naredio je da se sa svake treće crkve u Rusiji skinu zvona i preliju u topove. Vojsku je preuredio prema zapadnoevropskom uzoru, a njeno popunjavanje vršio regrutacijom na osnovu vojne obaveze. Plemići više nisu mogli u toj vojsci postati oficiri dok ne prođu staž kao obični vojnici. Strane oficire u vojsci zamjenjivao je svojim dvorjanima.
Dok se Karlo XII borio protiv Poljaka, Petar je sa reorganizovanom vojskom ponovo otpočeo osvajanje na Pribaltiku, kako bi obezbedio izlaz na Baltičko more. Od godine 1701. do 1704. zauzeo je veći broj utvrđenja i gradove: Derpt, Narv i Ivangorod a na Ladoškom jezeru gradi brodogradilište i otpočinje izgradnju flote, potrebne za vođenje pomorskog rata protiv Švedske. U to vreme, na osvojenom zemljištu, pri ušću reke Neve, započinje i izgradnju Petrograda, u koji je namio da prenese prestonicu.
 

Ambiciozni Karlo sa omalovažavanjem gleda na Rusiju i njenog vladara: on ne zna da Petar stvara novu vojsku, modernije opremljenu od Šveđana i ratnu flotu na Baltiku. Dok je Petar, koristeći se pogrešnom procenom Karla XII u pogledu snage njegove vojske, uspešno vršio osvajanja na Baltiku, Karlo XII je sa svojim glavnim snagama vodio borbu u Poljskoj, a Petru poručio: '' Neka naš sused podiže gradove, nama će pripasti čast da ih zauzmemo'' Nije ni slutio da je preuređena ruska vojska, dok je on ratovao u Poljskoj, stekla vojničko iskustvo i postala snažna i moćna. Karlova odluka da se definitivno obračuna sa Rusijom ubrzava kraj Švedske dominacije na Baltiku i olakšava uspostavljanje ruske prevlasti u severnoj Evropi. Zajedno sa svojom vojskom, Karlo upada u Rusiju i u proleće 1709. doživljava težak poraz kod Poltave od strane reorganizovane ruske vojske, pod Petrovom komandom. Posle poraza Karlo XII našao je utočište u Turskoj. Kasnije se vratio u Švedsku ali više nikad nije uspeo da zemlji vrati njen raniji vodeći položaj. Ne samo da je ova bitka zbrisala švedsku silu, već su Karlov beg na tursku teritoriju i dugotrajno izgnanstvo koje je potom usledilo, pružili jedinstvenu priliku bližim neprijateljima Švedske. Do vremena konačnog Karlovog povratka u Švedsku, decembra 1715. godine, svi njegovi posedi sa one strane Baltika su bili izgubljeni, a delovi Finske u ruskim rukama. U još jednom sukobu sa Dancima 1718. Karlo XII je ubijen, a iscrpljena i izolovana Švedska konačno je morala da prizna gubitak većeg dijela Baltičkih provincija mirom u Ništatu, u Finskoj 1721. godine.
Rusija od Švedske dobija provincije: Letoniju, Estoniju i Ingriju, čime je ostvaren istorijski zadatak – otvaranje izlaza Rusiji na Baltik, za čije je ostvarenje otpočela borba još krajem XV veka. Iz zahvalnosti za to, Senat je Petru, posle Ništatskog mira, dodijelio titulu '' imperator i samodržac sverosijski''. Nazvan je i ''Ocem otadžbine'' i ''Velikim'', a Rusija se počela zvanično nazivati ''Ruska imperija'' Car je ''na molbu naroda uzeo carski naziv ''imperator čitave Rusije''.
Reforme u duhu prosvećenog apsolutizma
Cilj Petrove aktivnosti je obrazovanje snažne vojske i države. Bilo je već uobičajeno da se car, naslednik vizantijskih imperatora, smatra ''samodršcem''. Petar insistira na ovoj koncepciji stvarajući prosvećeni apsolutizam.
Careve administrativne reforme, neke neposredno podstaknute vojnim potrebama, bile su direktno vezane za rat. Veća sposobnost civilne uprave omogućila bi stvaranje efikasnije vojne mašine. Rat je bio glavna pokretačka poluga Petrove reformativne aktivnosti, vojna reforma njen polazni momenat, uređenje finansija - njen konačni cilj
• Vojna reforma
Reorganizacijom ruske vojske na:
1.pešadiju
2. konjicu
3.artiljeriju
stvara jednu od najmoćnijih armija na svetu.
Uvodi mere za održavanje regularnog poretka kopnene vojske i mornarice:
1.   oštrom regrutacijom nevojnih klasa (kmetova, slobodnih ljudi bez stalnog mesta boravka ili stalnog zaposlenja)
2.   promenom statusa plemstva usmerenom ka održavanju njegove službene upotrebljivosti:
a.   primoravanjem na obaveznu službu plemstva u vojsci ili upravi
b.   obaveznom nastavnom pripremom plemstva za vojnu ili civilnu službu državi
c.   odlukom o nedeljivosti nepokretne plemićke imovine ukazom o jedinonasleđu, 1714. godine.
• Reforme državne uprave
1.   Petar stvara senat od 9 članova koji je imao apsolutnu vlast u slučaju carevog odsustva i čije se odluke nisu mogle sprovoditi ukoliko nisu bile jednoglasno donete od strane “devetorice”
2.   Osniva ministarske kolegijume podložne Senatu
3.   Uvodi centralizam i državu administrativno deli na 8 gubernija, podeljene na provincije, okruge i srezove
4.   Stvara moćnu policiju kojom upravlja Tajna carska kancelarija


Položaj plemstva i crkve

Glavna obaveza plemstva u Rusiji XVII veka bila je vojna služba, koja je i za vreme Petrove vladavine bila njegova osnovna dužnost. Međutim, Petar je ovu obavezu nametnuo sa odlučnošću koja ranije nije postojala uključujući pritom i obaveznu službu u upravi. Sa druge strane, na inicijativu svog savetnika Saltikova, Petar je dao plemstvo svim činovnicima neplemićima. Ukazom od 1722. stvaraju se činovi ili rang lista – stepen dostojanstva u plemstvu odgovara hijerarhiji funkcije. Počev od izvjesnog stepena, plemstvo postaje nasledno. Posledice ovoga su značajne: plemićka klasa se znatno povećava; zatim, svi članovi stare vlastele obavezni su da steknu minimum potrebnih znanja da bi mogli postati oficiri ili funkcioneri. Petar ih primorava da pohađaju stručne škole, bilo da su to kursevi škole matematičkih nauka, primorske akademije, škole za inžinjere ili artiljerijske škole. Činovi uvedeni 1722. potpuno su uklonili razlike između plemstva po rodu i po službi – svi su morali služiti. U zamenu za obaveznu školu i sve veće obaveze, Petar čini velike ustupke plemićima na društvenom planu predajući im u ruke čitavu lokalnu upravu. Oni će ne samo prikupljati porez i regrutovati vojnike već će praktično predstavljati policiju i biti izvršioci pravde. Interes poreskog sistema udružio se sa ličnim interesima plemstva u zabrani da nijedan seljak, ni onaj slobodni, ne sme da se udalji bez odobrenja plemića koji rukovodi njegovim selom. Najteža posledica Petrove vladavine jeste u proširenju i pogoršanju kmetstva. Veliki posedi napreduju, a mali seljački posedi nestaju.
Pre Petrove vladavine, crkva je imala svog poglavara, patrijarha, koji je uživao veliku čast i poštovanje. Poslije smrti Adrijana 1700. godine Petar je mesto patrijarha ostavio upražnjeno. Godine 1721. patrijaršija je bila sasvim ukinuta, a crkvena uprava preneta je na Sveti sinod, na čijem čelu je bilo svetovno lice u nadležnosti cara. Posle ove reforme, crkva je otvorenije nego ikad ranije bila potčinjena svetovnoj vlasti.

Ekonomski progres Rusije

Ekonomski politika Petra I bila je u duhu evropskog merkantilizma čiji je glavni cilj bio postizanje pozitivnog izvoznog salda. Državnim merama pomagao je izvoz, štiteći domaću proizvodnju visokim carinama za inostrane fabričke proizvode. Uvode se državni monopoli soli i duvana, a povećava izvoz sirovina, najviše gvožđa koje kupuju Englezi. Dovodi tehničare iz Evrope u cilju izgradnje fabrika i industrijskih pogona. U svojoj ekonomskoj politici Petar je imao na umu dva razloga mogućeg industrijskog i trgovinskog progresa:
1.   Rusija nije zaostajala za drugim zemljama, čak ih je prevazilazila obiljem različitih prirodnih bogatstava koja su ostajala nedirnuta
2.   eksploatacija ruskih sirovina
Od svih grana prerađivačke industrije Petar se naručito zanimao za uspehe rudarstva koje mu je bila neophodno za naoružavanje armije i mornarice. U njegovo doba u pogonu je bilo oko 200 manufaktura, većinom za proizvodnju ratne opreme, stvorene u ratu i za rat protiv švedskog kralja Karla XII. Među najznačajnijim bile su fabrike oružja i livnice, posebno industrija gvožđa na Uralu i fabrike tekstila koje su proizvodile tkanine za vojne uniforme careve armije.

Osnivanje Petrograda
 
Građenje svoje nove prestonice Petar otpočinje još 1703. godine kao svojevrsni izazov Švedskoj, ali i kao simboličan izraz careve želje da Rusiju otvori prema Zapadu, da od nje napravi evropski modernu pomorsku državu.
Da bi se konačno oslobodio azijatskih obeležja i osećanja Moskve, Petar Veliki drakonskim oporezivanjem plemstva i prinudnim radom na hiljade seljaka u baruštinama Neve gradi novu prestonicu Petrograd, a 30 km od tog ''novog Pariza'' gradi i svoj Versaj, raskošni dvorac Peterhof , projektovan od strane francuskih arhitekata. Konačno i on dolazi do svojih terasa i veštačkih vodopada, fantastično uređenih parkova, odnosno do raskoši koja je, po shvatanju Zapada, bila neophodna apsolutisti toga vremena.
 
Napuštanjem Moskve,"trećeg Rima", doprinelo je raskolu između plemstva i ostalog stanovništva i rađanju pobuna i zavera koje su obeležile Petrovu vladavinu. Osnivanje nove prestonice bio je jedinstven i vrlo značajan doprinos koji je Petar dao ruskoj istoriji. Petrograd, koji je postao središte ruskog plemstva, bio je po svom geografskom položaju izložen uticaju zapadne Evrope, što Moskva nikad nije bila.

Kraj Petrove vladavine

Nezadovoljstvo i opozicija prema carevim reformama

Promjene koje je izvršio Petar I u upravi i kulturi ruske države izazvale su opoziciju među plemićima, pristalicama starog poretka, kao i među jednim delom sveštenstva. Krupni zemljoposednici iz starih plemićkih porodica odnosili su se neprijateljski prema Petrovim reformama i prema ljudima neznatnog porijekla koje je Petar uzimao za svoje saradnike i uzdizao prema njihovim zaslugama i sposobnostima Nezadovoljnici su svoje nade polagali u mladog carevića Alekseja, naslednika prestola, koga su vaspitavali sveštenici i koji je potpao pod uticaj opozicionara. Oni su očekivali da će carević odmah posle smrti svoga oca ukloniti sve novozavedene reforme i da će se oni dokopati vlasti. I sam carejević Aleksej je priželjkivao očevu smrt i čak se nosio mišlju da protiv oca pobuni vojsku. Svi Petrovi pokušaji da se carević izmeni ostali su bez uspeha. On je na kraju postao čak i izdajnik, bežeći u Austriju Karlu VI Habzburškom, u nameri da tamo nađe saveznika za svrgavanje svoga oca Petar ga je vratio u Rusiju stavio na muke i pogubio. S njim zajedno pokopane su i nade onih koji su sanjali o povratku na stari poredak.

Ličnost Petra I

Petar se potpuno razlikovao od svojih prethodnika, ruskih vladara. Nije voleo paradne ceremonije ni prazne reči i bio je jednostavan i u držanju i u odevanju. Dok su se raniji ruski vladari mogli videti samo za vreme svečanosti, u zlatotkanim odorama, u crkvama, Petar se viđao kako šeta ulicama prestonice kao običan građanin u skromnom odelu. Bio je dalekovidni političar, vešt diplomata i odličan vojskovođa. Čovjek sposoban da vlada, krajnje radoznalog duha, veoma otvorenog Zapadu, svoje političke namere sprovodio je energično i nemilosrdno. Imajući stalno pred očima snažnu i modernu Rusiju, uništavao je sve što bi mu se isprečilo na putu ostvrenja njegovih planova. Tako naređuje izvršenje smrtne kazne nad svojim sinom Aleksejem, koji je postao špijun u rukama Petrovih neprijatelja, protivnika njegovih reformi.
Ruski car iz porodice Nariškin, otac otadžbine, Petar I umro je 1725. u pedeset drugoj godini života usled komplikacija prouzrokovanih veneričnim bolestima, ne odredivši sebi naslednika.

BIBLIOGRAFIJA
1.   Bels, H Đ , Istorija sveta , Narodno delo, Beograd, 1931
2.   Grupa autora,Opšta enciklopedija LAROUSSE, Vuk Karadžić, Beograd, 1973
3.   Istorija, Perović – Novaković, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2000
4.   Istorija SSSR, Slipičević – Bumbić, Zavod za izdavanje udžbenika, Sarajevo, 1969
5.   Samardžić, dr Radovan, Istorija, Interpres, Beograd, 1970
6.   Živojinović, Dragoljub, Uspon Evrope, Matica srpska, Novi Sad, 1989.

P.S. Ako je ovo prošlo kao referat kod mog profana, kod vašeg prolazi provereno