Piše:Petar Luković

Toaletoidska sekta ćiriličnog Moona

Umalo epohalno senzacionalna vijest – voljeni američki predsednik Bush ukida Haški tribunal, Carla del Ponte ostaje bez posla, svi naši heroji: Karadžić, Mladić, Pavković, Lazarević konačno se, u masovnom happy-end-epilogu, vraćaju kući, iz Haškog kazamata oslobađaju se Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj, svet konačno spoznaje istinu da Srbi, ni pojedinačno, ni kolektivno, nisu ni mrava zgazili, a kamoli klali, ubijali, granatirali ili masakrirali, već su vaskoliko istorijski bili žrtve – medijski je obeležila početak veselog srpskog tjedna za svakog pomahnitalog šovinistu obolelog od akutnog patriotizma.
Komentar iz lista «The Washington Times», koji je bio predložak za ovakvu histeriju po srpskim tabloidima (gde su naslovima tipa «Buš ukida Hag» pohitali da obraduju svakog zločinačkog čitaoca), brzo se ispostavilo – bio je netačan, baš kao što je netačno ovdašnje samozaljubljeno određenje da je riječ o «uglednom američkom listu». «The Washington Times», za razliku od «The Washington Posta», radikalno je desničarsko glasilo u vlasništvu Moonove sekte, savršeno da ovakvim lažnim izveštajima razonodi zabrinute Srbe koji su u narednih 24 časa postali još zabrinutiji kad su iz Bele kuće čuli da im na pamet ne pada da ukidaju Tribunal, nego, naprotiv, da ga ukidati neće sve dok se u Hagu regularno ne pojave svi optuženi na čelu sa Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem.
Nesrećna srbijanska profašistička populacija navučena na tabloidnu injekciju regularne doze budalaština – koja se taman zaklela Bushu na vernost, uveravajući nas da će albanoidni Kerry Kosovo pokloniti «Šiptarima», jer su u njegovom štabu poznati srbomrsci Holbrook i Allbrightova – preko noći se našla u šok zabezeku pred činjenicom da naš veliki prijatelj George W. Bush više uvažava latinični «The Washington Post» nego ćirilični «The Washington Times» i da nije baš spreman, kako su nas uveravali ugledni srpski «Kurir» i još ugledniji srpski «Nacional», da prizna kako su The Serbs, njegovi verni glasači u dijaspori i dopisni članovi iz matice, baš tako nevini, tolerantni, miroljubivi i posebice liberalni glede tuđih ljudskih prava.
Da sve bude tužnije po čitaoce ovih toaletoida – vest o ukidanju Haga odmah su promptno demantovali američki ambasador u SCG, evropski putujući diplomati, spokesman Bijele kuće... ali jučerašnja vijest da su u okolini Zvornika pronađene nove masovne grobnice žrtava iz Srebrenice nije ni mogla biti demantovana – jer je reč o najnovijem nastavku krvave logike utemeljene u mentalnom kodu svakog okorelog šoviniste po principu «malo smo ih ubili koliko je trebalo».
Naravno da je ova vest o srebreničkim žrtvama, u ovdašnjem tisku sakrivena, zagubljena, izbačena ili amputirana; u trenucima kad je književnik Radovan Karadžić apsolutni bestseler-pisac tek okončanog Sajma knjiga i kad se oko štanda njegovog izdavača Miroslava Toholja tiskalo sve što nema zube i što ne koristi dezodorans i što ne ume da pogodi padež i što ratnim krikom kliče Ratku/Slobodanu, bilo bi politički neuputno objavljivati detalje o kosturima, prosviranim lobanjama, pronađenim dokumentima, masovnim grobnicama koje su seljene s mesta na mesto da ih se ne pronađe, kako bi još jednom zajebali taj nenarodni Haški tribunal.
Nitko da postavi pitanje o kojem razmišljam mesecima, svaki put kad negde u gradu Beogradu vidim kako se bezbrižno šetkaju pomenuti Miroslav Toholj (bivši ministar informacija u RS) ili Aleksa Buha (bivši ministar inozemnih poslova u RS): ako su se, kako tvrde, udarajući se pesnicom o patriotska prsa, borili za svoju Republiku Srpsku – da je oslobode od prljavih muslimana (s malim «m»), kako bi mogli da uživaju u duhovnim lepotama četničkih klanja i nose šajkaču i glasno pevaju čitav repertoar hard-core patriotsko-dance hitova, u čemu su uspeli jer je RS nekakva international entitetska tvorevina, doduše, sazdana na zločinu, ali tko mari – za koji se qurac lijepo ne vrate u svoju Republiku Srpsku pa tamo fino objavljuju herz romane Radovana Karadžića, je li cilj tzv. Srpske Bosne bio da svi optuženi i neoptuženi zločinci stignu u fucking Beograd, kako bi odavde nastavili borbu za The Srpstvo?
U nekim savršenim okolnostima proterati Toholja i Buhu u Republiku Srpsku bio bi logičan potez svake normalne vlasti; ovako, desiće nam se da će svaki uhićeni Beara, srebrenički koljač, pod šifrom «moja zemlja», podrazumevati Beograd & okolinu, nikako Bijeljinu, Doboj, Sokolac i ostale masovne grobnice – kao da gospodin pukovnik Beara nikakve veze nema s Bosnom, na isti način kao što se Toholj predstavlja kao «beogradski izdavač» ili Buha kao «Beograđanin».
Sve dok srpska vlast (čitaj: Koštunica) uživa u prosvetljenosti prekodrinskih mentalnih elemenata – zar DSS već deceniju ne gaji posebne gay odnose sa SDS – dešavaće nam se da nam se sa malih ekrana, u prime-time terminima, oglašava Toholj savetom da Srbi u Americi moraju glasati za Busha jer se Bush bori protiv onih koji su nas klali!
Ispada, jebiga, da su Bush & Karadžić politički istomišljenici, ali sreću kvari činjenica da, po tabloidima/toaletoidima «ugledni», «odlično obavešteni», «blizak Bijeloj kući», «prethodnica američkih poteza», «siguran izvor»... «The Washington Times» ipak nije bio u pravu. A baš bi Miroslavu Toholju i Momi Kaporu i Gojku Đogu i Rajku Petrov Nogu i Milovanu Danojliću i Brani Crnčeviću i Dragošu Kalajiću i Isidori Bjelici i ostalim ovdašnjim antebakovićima puno značilo da već jednom završimo s tim lažima oko Srebrenice i kažemo punu istinu: da je tamo ubijeno više naših ljudi nego u Jasenovcu! Ako je u Jasenovcu ubijeno pet miliona Srba, u Srebrenici je zaklano, brat četničkom bratu, bar deset miliona!
Šteta što Bush nema sluha za ovakve srpske žrtve, o ludaku koji se preziva Kerry da ne govorimo! Konačno: sramota je što Amerika ne čita «The Washington Times! Zato i ne zna istinu!