Petar Božović: Ponovo sam učio da hodam
Simonida Milojković | 20. 08. 2011. - 02:02h | Foto: J. Vučetić | Komentara: 13

BEOGRAD - Verujem da svi koji su do sada dobili nagradu „Pavle Vuisić“ da je i zaslužuju, ali neminovno se nameće jedno: ovu nagradu zaslužio je jedino onaj čije ime ona nosi - kaže u intervjuu za „Blic” Petar Božović kom će nagrada za životno delo svečano biti uručena u ponedeljak na „Filmskim susretima” u Nišu.

Smršao 20 kilograma: Petar Božović

- Odavno ne očekujem da budem nagrađen. Čovek treba u mladosti da dobija nagrade, jer su tada podsticajne. Ali, ova me, eto, zatekla i proizvela jedno stanje koje sam imao kada sam bio mlad. Iskreno da vam kažem, bio sam veoma uzbuđen kada su mi javili. Valjda u meni još ima tog htenja i očekivanja. Prvenstveno sam zadovoljan što sam dobio nagradu koja nosi baš ime Pavla Vuisića.


Zašto?
- Pavle je jedan teško osvojiv himalajski vrh kom mi glumci težimo na svoj sizifovski način. Ustajemo, padamo, opet se penjemo savlađujući sebe na svoje zadovoljstvo, a posle ispadne - i na radost publike.


Kakva su vam sećanja na Pavla Vuisića?
- Vrlo upečatljiva sećanja. S njim čovek nije morao mnogo da razgovara da bi uspostavio kontakt; ukoliko ste imali nekih dodirnih tačaka, naravno. Sećam se, pozdravljali smo se nemo, tako što bismo ispruženu šaku primicali glavi. A onda me je on jednom pozdravio drugačije. Postavio je šaku kao da hoće da se rukuje, a zatim glavu spustio i primakao šaci. E, pa ja se njemu do zemlje klanjam zbog svega što je uradio! Takvi ljudi prosto ostaju. Stalno se ponavljaju ti filmovi i serije pa Pavle kao da je stalno tu. I kad me neko pita „kad je ono beše Pavle umro”, ja odgovorim: „Zar je umro?”


Smršali ste 20 kilograma? Koliko je potrebno samodiscipline i volje za takav podvig?
- Ne bih ulazio u metode, ali postoje razni načini za mršavljenje, a u osnovi svih jeste da manje jedete, manje pijete, a da se više krećete. Prosta stvar. Osnovno je da to rešite sami sa sobom. Da zacrtate, postavite cilj i ka tome težite svesno se odričući jednog pravca u životu kojem sam ja bio sklon u poslednje vreme, a to je hedonizam. Znate šta, i asketizam ima svojih lepih strana.


Kojih?!
- Ne preterujem baš nešto u tom asketizmu, više se trudim da svedem na meru. Ali nisam sklon ni tom grčkom Protagorinom mudrovanju: „Lepa je u svemu prava mera”. Jeste. Lepa je. Ali, znate, pod strastima, pod temperamentom, u mladosti... mera ne postoji! Život bez krajnosti je nezanimljiv. Onaj ko nema rana na sebi, i na telu i u duši, ko nije u mladosti preterivao hoteći da se uhvati rukama za nebo, tražeći nemoguće i to odmah, ne znam šta će mu život. Slušao sam kao dete stare žene, one koje umeju nekog tiho da osude, bez galame, kako se vraćaju sa sahrane jednog takvog čoveka koji nit je jeo, nit je pio, vazda nešto bio bolešljiv.... I tek će jedna: „Boga ti, bilo malo ljudi na sahrani.” A druga uzdahne duboko: „O Bože, Bože, što li si mu život dav’o?”


Zbog čega ste rešili da se odreknete uživanja koje ste nalazili u jelu i piću?
- Ja sam zbog težine imao ozbiljne zdravstvene probleme i operisao sam kuk. Ponovo sam učio da hodam. Prvo dva koraka, pa do vrata, zatim niz hodnik... Iz dana u dan sam napredovao i doživljavao sebe kao bebu, kao da sam se ponovo rodio. Ali svaki taj pomak pružao mi je neizmernu radost.


Uskoro ćete moći i da zaigrate na svojoj svadbi. Kada da očekujemo venčanje koje ste prošle godine nagovestili?
- Biće. Polako, dok se spremim. Staroženja mora prvo na jednu dobru generalnu.


U kojoj je fazi film o vašem životu koji režira glumac Miloš Vlalukin?
- Ekipa će snimiti i dodelu nagrade „Pavle Vuisić“ u ponedeljak na Filmskim susretima u Nišu.


To snimanje se baš odužilo...
- Ja ne znam da li će ti koji snimaju film, bez obzira što su mladi ljudi, da li će doživeti da snime sve o meni? Da li će i oni trajati koliko i ja? Jer, ja nemam nameru da sada posle ove generalne tek tako odem.

 

Film o Petru Božoviću
Dokumentarni film o Petru Božoviću jeste omaž ovom specifičnom glumcu i čoveku, velikom romantiku, koji svoju ranjivost katkad namerno skriva ispod naizgled grube spoljašnosti. Mnoge kolege glumci govore o Božoviću. Neda Arnerić priznaje da je bila zaljubljena u Petra… Mnoge dame su bile lude za njim, a sada ga voli njegova Snežana, kojom će se uskoro oženiti.

Blic

---

не треба даље...



демократски мрак је у рангу са оном батином "ђура ће ти опростити што те је тукао"

Петар Божовић (22. мај 1946, Земун, Србија, Југославија) је српски глумац.

Улоге


Филмографија глумца Петра Божовића

1968.    Има љубави, нема љубави    
1968.    Горски цар    
1968.    У раскораку    
1968.    Максим насег доба    
1969.    Лака лова
1970.    Удовиство госпође Холројд    
1970.    Ђидо    
1970.    Драга Ирена!    
1971.    Велики посао    
1972.    Дервиш и смрт    
1972.    Сиранов дуг    
1973.    Прослава    
1973.    Лептирица    
1974.    Заклетва    
1974.    Провод    
1974.    Породицни оркестар    
1974.    Димитрије Туцовић    
1975.    Павле Павловић    
1976.    Озрачени    
1976.    На путу издаје    
1976.    Четири дана до смрти    
1976.    Грлом у јагоде    
1977.    Црни дани    
1977.    Рањени орао    
1977.    67. састанак Скупштине Кнежевине Србије    
1977.    Више од игре    
1977.    Никола Тесла    
1978.    Томо Бакран    
1978.    Поглед у ноћ    
1978.    Молијер    
1978.    М. В.    
1979.    Иван Горан Ковачић
1980.    Тајна Николе Тесле    
1981.    Последњи чин    
1981.    Светозар Марковић    
1982.    13. јул    
1982.    Twilight Time    
1984.    Чудо невиђено    
1985.    Тајванска канаста    
1986.    Отац и син    
1986.    Покондирена тиква    
1986.    Лепота порока    
1986.    Вечерња звона    
1987.    Већ виђено    
1987.    Место сусрета Београд    
1987.    У име народа    
1987.    Вук Караџић    
1988.    Вечерња звона    
1988.    Руди    
1988.    Браћа по матери    
1988.    Балкан експрес 2    
1989.    Силе у ваздуху (ТВ)    
1989.    Недељом од девет до пет    
1989.    Масмедиологија на Балкану    
1989.    Цудо у Саргану (ТВ)    
1989.    Атоски вртови - преображење    
1989.    Сеобе    
1989.    Балкан експрес 2
1990.    Балканска перестројка    
1990.    Belle epoque    
1990.    Playroom    
1991.    Ноц у куци моје мајке    
1991.    Апис    
1991.    Чаруга    
1992.    Црни бомбардер    
1992.    Волим и ја неранџе... но трпим    
1993.    Горила се купа у подне    
1995.    Сложна браћа    
1995.    Тераса на крову    
1996.    Иван    
1996.    Цао инспекторе, В део    
1996.    Лепа села лепо горе    
1997.    Три летња дана    
1999.    У име оца и сина    
1999.    Нож
2000.    Горски вијенац    
2001.    Бумеранг    
2002.    Мала ноћна музика    
2003.    Сироти мали хрчки 2010.    
2003.    Казнени простор 2    
2005.    Бал-Цан-Цан    
2005.    Поглед са Ајфеловог торња    
2005.    Балканска браћа    
2006.    Шејтанов ратник    
2006.    Оптимисти    
2007.    Хамлет (филм)    
2007.    Црни Груја и камен мудрости    
2007.    Коњи врани    
2008.    Милош Бранковић    
2008.    Мој рођак са села    
2009.    Чекај ме, ја сигурно нећу доћи    
2009.    Медени месец

Izvor: Wikipedia

Petar Božović: Slobodu skupo plaćam

Glumac, dobitnik nagrade „Pavle Vuisić“, govori za „Novosti“: Ne mora EU i NVO da mi propisuje da li i kako treba da volim.

Više od 200 filmskih, pozorišnih i uloga u serijama ubeležio je Petar Božović bez kompromisa, tako da od svake uzme i da ne štedi sebe. Na Letnjoj pozornici dobio je i priznanje za taj rad.

Nagradu „Pavle Vuisić“ za izuzetan doprinos glumi i dosadašnjoj karijeri odavno nije dobio glumac sličniji slavnom Vuisiću. I Zemunac i Kolašinac, Gorski car, Mula Jusuf, Tesla i Gavrilo, Božović je i dete pozorišta i kafane, disident, kritičar, prerušivač, veliki nežan dečak... Još čeka kraj dokumentarca o sebi...

* U Nišu govore da sada više nema nikoga da primi nagradu „Pavle Vuisić“ posle vas.

- To je preoštar sud. Svi dobitnici ove nagrade teže da dostignu vrhove koje je Pavle Vuisić postavio. To je kao vera u Boga...

* Slabo pamtite godine kada ste nagrađivani, ali uloge dobro pamtite.

- Uopšte se ne sećam godina, uloge pamtim po drugim stvarima. Znam da sam seriju „Više od igre“ snimao 1975. godine, jer mi se tada rodio sin.

* Beležili ste filmske uspehe, ali ste se i vraćali pozorištu.

- Napuštao sam pozorište, odlazio, stalno mu se vraćao. Pozorište je kao crkva. Možete da izgubite roditelje, prijatelje, ali uvek možete da se vratite pozorištu. Ono se ne ljuti, ne prebacuje, jedino vi osećate promene u sebi. Nekada se vraćate s radošću, nekad sa osećanjem krivice. Pozorište je kao roditeljska kuća koja uvek prašta.

* Koliko vas je koštalo to što niste umeli da ćutite?

- Sloboda se plaća, kao i svako zadovoljstvo. Ne mora EU i NVO da mi propisuje da li i kako treba da volim svoje dete, ili kako da držim mačku. Ta pravila određuje ona zemlja, otkrivena 1492. kada je zadnja srpska stopa potpala pod tursko carstvo. O čemu pričamo? Dođe Klinton u Crnu Goru i zahvali se Makedoncima, a onda dođu svi ovi politički magarci na večeru s njim i ne kažu mu „gde si došao slone, ovo je Crna Gora, jesi li ti normalan?“

Nova slova

- Postoji narodni i kodifikovani jezik, ovaj drugi učiš, školuješ se. Nas su grdili pa možda i tukli kada smo izgovarali te nakaradne reči na način na koji se sada forsira. Moraju nekako da se sada razlikuju, da nemaju veze sa Srbima. Oni su najpre bili Dukljani, pa postadoše Montenegrini. Stide se što su Crnogorci. Kada sam pristigao svojevremeno u Beograd, sve sam gledao malo s visine, ali sada me baš nešto malo sramota.

Vinjak

- Vi novinari pišete i kada neko ništa ne kaže, pa sam tako i ja imao nekoliko izmišljenih intervjua. U jednom je napravljena čak kardinalna greška, pisalo je da sam se vratio staroj ljubavi - vinjaku.
A ja u životu nisam vinjak popio! Posle nije bilo taksiste koji me nije pogledao i rekao: A, vinjak?

Izvor: Novosti

Petar Božović: Dva prsta obraza

Komad „Gospodska krv“ Marka Kavaje prvi put je odigran 1955. godine, ali je posle samo četiri izvođenja skinut s repertoara nikšićkog Narodnog pozorišta uz obrazloženje da „nedovoljno poznaje i prikazuje razvitak klasnih odnosa u Crnoj Gori“. U utorak veče je isti naslov na repertoaru UK „Vuk“, a premijerno izvođenje već je bilo u Herceg Novom, krajem prošle godine. Ovog puta predstava, u režiji Petra Božovića, nije uvredila ni vlast, ni - Crnogorce. Ili su postali tolerantniji, ili posle socijalizma „klasni odnosi“ nisu ni bitni, ili razloga za uzbunu nikada nije ni bilo...

- Ima jedna formulacija ondašnjeg opštinskog komiteta u kojoj se navodi da komad na neistinit način prikazuje crnogorski narod, odnosno moralni lik Crnogorca - objašnjava Božović. - Tada su osudili „kaljanje lika“, ali gledajući celu stvar sa ove razdaljine, takva stvar više ne može ni da se ukalja. Radilo se o obrazu i poštenju koji su izvrgnuti ruglu. A poštenje, kao jedna od moralnih normi, najviše je obraza odnelo! Što se više ističe i o njemu priča, manje ga ima.

* O tome se radi i u „Gospodskoj krvi“?

- Reč je o naivnoj i nevinoj stvari - neverstvu žene. Istina, danas je neverstvo postalo pravo žena! Možda bi vam nevladine organizacije to bolje objasnile, uz „pravo“ dece da biju roditelje, učitelje, babe i dede. One nas uče šta sve žene mogu i šta sve muškarci moraju da prećute...Na drugoj strani, ljudski život je postao toliko jeftin, zahvaljujući pre svega globalnim interesima. Kao što u SAD moraš da nosiš dvadeset dolara u džepu da bi odmah mogao da ih izvadiš kad te na ulici napadnu, tako danas kao zemlja ne smeš da imaš nikakav resurs. Ako ovde, ne daj bože, otkrijemo naftu, odmah bi nas bombardovali! Moral nije više problem nekog gradskog komiteta već svetski. Sve u interesu građana. Otud i njihovo pravo da se mešaju u unutrašnja pitanja zemalja i naroda. To vam je novi vid imperijalizma, ono što bi Brežnjev nekada u SSSR nazvao „kolektivna bezbednost“.

* U predstavi ste se bavili i jezikom?

- U Crnoj Gori, iako se veliki broj stanovnika izjasnio da govori srpski, vlast je proglasila - maternji. I dodala dva glasa koja se u dijalektu upotrebljavaju. Dakle, na osnovu četiri-pet reči koje znamo samo nas nekolicina, ustanovljen je novi jezik. Cela ta ujdurma i napor skupo su koštali. Bačene su pare, a manipulacija jezikom još je jedan od marifetluka i načina zavađanja naroda. Jezik je, dakle, postao jeftina roba, artikl u robnoj kući koji će se nuditi umesto kusura na kasi. U tom svetlu, glumcima sam rekao da u predstavi govore kako god hoće! Oni su sa svojim sposobnostima napravili papazjaniju od jezika koja ne smeta. Više se dijalekti i ne uče. Mnogi ih u Crnoj Gori ne znaju, pa svi pomalo govore „podgorički“.

* Kako se u novim okolnostima snalazi stara Crna Gora?

- Meni se ona stara više dopadala. Ova nova je stvar psihologa i sociologa. A Crnu Goru bi trebalo sačuvati kao najlepše parče zemlje na planeti, s toliko prirodnih različitosti na malom prostoru. Nekad smo bili jedna kuća u kojoj se sve znalo... Pitam ja jednog čoveka, koji insistira da je Dukljanin, kako to da ne postoji ni jedna narodna pesma o Dukljaninu za kojim narod žali, kao za Bajom Pivljaninom ili Blažom Boškovićem? Dukljanin se naljutio, ustao i otišao. Doduše, o „Dukljanima“ više niko u Crnoj Gori sada i ne govori.

* Da li su se još u nekim „enklavama“ sačuvale tradicionalne vrednosti kojima se nekad ponosila zemlja ?

- Jeste. U zabitima, tamo gde nema asfalta... Kad je ruska mafija pokupovala kuće i zemljišta, otišlo je i onih poslednjih dva prsta obraza. Nadam se da će mlada generacija biti svesnija, da će se okrenuti sebi i videti da živi u jednoj divnoj zemlji, gde na trideset kilometara postoji planina, more, jezero. Da će umeti da je vole i u njoj uživaju, umesto da sede po busijama. Ne može se zauvek živeti od šverca.

- Uvek sam bio za državnost Crne Gore. To je normalno, ali nemoj da mi objašnjavaš da sam Dukljanin! Zbog svojih ubeđenja u mnogim crnogorskim pozorištima nisam mogao ni da igram, jer sam kao u komunističkim vremenima imao „karakteristiku“...
Ova predstava, inače koprodukcija (UK „Vuk“, Matica srpska Crne Gore i Herceg fest) dobar je model saradnje i budućnost pozorišta u sve težim vremenima. A kultura vam je kao staklena bašta: kad se jednom ugazi i polomi, decenije su potrebne da se popravi. Setimo se samo primera predstave „Kad su cvetale tikve“ i „crnog talasa“ - koliko je štete samo to nanelo našem pozorištu i filmu.

- Za ove prostore istorija ništa ne znači. Još se gložimo oko četnika i partizana, još neki putevi nisu probijeni iz ideoloških razloga. Pa se ide od Berana, preko Ribarevine, Mojkovca, do Kolašina. Sve okolo, umesto Kolašin – Berane.

Izvor: Novosti

Fin tekst

ISPOVEST: PETAR BOŽOVIĆ, GLUMAC
"Živeo sam na ulici, a spavao na Kalemegdanu"

Simonida Milojković   

- Godinu-dve nakon povratka iz nemačkog zarobljeništva, oca su odveli na Goli otok. Majka je umrla, pa su me smestili u Dom za ratnu siročad. Odatle me posle uzeše baba i njena sestra, tetka Vida, i odvedoše iz Beograda u Kolašin - seća se Petar Božović u ispovesti za “Blic”.

- Vida je bila čovek-žena. Ona me je podizala i vaspitavala i sve u životu što znam o moralu, naučio sam od nje. Kada sam sa takvim vaspitanjem i njenim uputstvima: “Ne laži, ne kradi i ne špijuniraj” ponovo došao u Beograd, nisam mogao da potonem, ma koliko izazovi bili veliki - - kaže veliki glumac.

Sve do kraja osnovne škole živeo sam u selu Babljak kod Kolašina okružen pažnjom i ljubavlju tetaka, strina, baba i đedova. Onda sam otišao za Beograd kod oca koga sam po drugi put upoznao i kod njegove druge žene. Beograd je bio jedna divna varoš i tada se skoro za svakoga znalo. Sve je bilo blizu, nadohvat. Išli smo na večeri poezije Bećkovićeve, ili na duel sa Bulatovićem u Domu sindikata, na otvaranje izložbe Milića od Mačve...

Izložbe su bile događaji, a pesničke večeri i amaterska pozorišta veoma posećeni i popularni. I sam sam u jedno od tih zalutao, u teatar “Levo”. Beograd... Beograd podseća na majku koja nosi vareniku, ne bi li poslala sina na školovanje, na tetku koja, iako nema šta da jede, iz kecelje izvadi neku paru i ćušne ti u šaku da ti se nađe. Beograd doživljavam kao starijeg brata. Ne znam ko u njemu nije našao zagrljaj. To je grad u kom sem toline nema ništa drugo.

Jedno mesto se uvek izdvajalo, pored svih ovih fakulteta što sam studirao, neke i završio, ima jedan koji mi je stalno na dohvatu i čije usluge znanja mogu da koristim, a to je Kolarčev narodni univerzitet. On mi je mnogo značio, a i danas zrači onom istom jačinom i ostavlja isti utisak na mlade ljude kao što je ostavljao na našu generaciju.

On je baš narodni univerzitet, pripada svima i svako može da odabere ono što hoće. Sećam se prvi put sam pobegao sa časa na Akademiji jer je gostovala Losanđeleska filharmonija sa tada nama nepoznatim Zubinom Mehtom, dirigentom. Lepo je bilo živeti u Beogradu. Stanovao sam na Dorćolu, u Strahinjića Bana, a odatle smo peške, bosi preko Knez Mihailove kojom su vozili automobile, išli do Ade Ciganlije na kupanje, preplivavali Savu, silazili na “25. maj”, gde su bile peščane dine.

Moja prva ljubav iz gimnazije, koja se nastavila i na fakultetu, poginula je. Mira Pešić. Bila je divna devojka. Išla je paralelno i u gimnaziju i u baletsku školu. Bilo je strašno preživeti njenu smrt. Čak mi je i sećanje teško. Kasnije sam je često sanjao, pa i dan-danas... Kada se probudim, kao da je živa... pa se čudim što je nema tu pored.

Nakon toga sam otišao u Pariz. Imao sam neku nesređenu situaciju u kući: nisam se slagao sa maćehom... A i teško je kada dođeš sa sela, iz one širine u neki stan u kojem nema te atmosfere, ni slobode, ni širine. I odem ja za Pariz. Stvarno ne znam šta sam zamišljao... Mislio sam kako ću tamo da radim, da studiram...

Kada sam udario glavom u zid, taj udarac mi je mnogo koristio jer sam se pitao: šta radim ja ovde, bre? Idem u Beograd da završim pet fakulteta! Nisam pet, ali skoro dva sam završio. Apsolvirao sam italijansku književnost i diplomirao glumu.

Kada sam se vratio iz Pariza, upisao sam Filološki fakultet. Živeo sam na ulici, a spavao na Kalemegdanu. Kad je zahladnelo, preselim se na Železničku stanicu. Tu sam sa seljacima spavao na kartonima, ali se ne spava na leđima, nego na stranu; kao sardine, da zauzmemo što manje mesta. I tako spavamo do četiri ujutru, pola pet, onda dolazi milicajac: “Ajde, ustaj!”. Seljaci odlaze na pijacu, a ja u razgledanje Beograda. Tada sam video i upoznao ceo grad. Divio sam se arhitekturi starog Beograda i bio protiv izgradnje Novog.

Posle sam noću radio u BIGZ-u. Zaposlio me jedan prijatelj da štampam i bojim razglednice. Onda ujutru jedva čekam da se otvori divni radnički restoran. Još se sećam mirisa vrućih krofni! Nakon doručka, odem u Knez Mihailovu, gde je velike urede čistila majka mog druga Natalija, divna žena.

Bilo je tu starog nameštaja, a ona bi me zvala da dođem, prilegnem i odmorim se do osam ujutru dok ne dođu zaposleni. Nakon toga idem na čas, recimo Dante, Pakao, pevanje peto: Paolo i Frančeska. A devojke! Studirale su taj talijanski...

Tipično za stari Beograd - devojke koje su želele da se udaju pre toga su završavale jedan fakultet, neki lep. (smeh). One udešene, doterane, a na meni crni podočnjaci. Pitaju me: “Šta ti je, šta ti radiš noću?”, a ja, da im ne bih ispričao svoju socijalu, kažem: “Ma, pusti me, kockao sam celu noć”. Auuu.... Bile su oduševljene, kidanje vena za mnom! (smeh)

Oženio sam se glumicom Marinom Koljubajevom. To je bila ljubav iz predstave “Sladostrasnici Karamazovi” našeg profesora Predgraga Bajčetića u Ateljeu 212. Brak sa Marinom se završio jer nije htela da rodi drugo dete. Abortirala je. A ja sam hteo veliku porodicu. To su jednostavno bile dve koncepcije. Nažalost, tako je bilo.

Nisam preoteo Olgu Palinkaš Orsonu Velsu, pusti me toga! Nikada nikoga ni od koga nisam preotimao. Bio sam sa Olgom jedno deset godina, živeli smo u Los Anđelesu, Beogradu, Zagrebu... Onda je došao rat, a ljubavi za vreme rata uspevaju samo u lošim američkim filmovima.

Mogao sam da stradam na snimanju kada smo snimali prvi srpski horor “Leptirica”, dramu Milovana Glišića, koji je ušla u antologiju “50 drama strave i užasa u Evropi”. Igrao sam mlinara, a po meni su u jednoj sceni padale vreće pravog brašna.

U jednom trenutku sam počeo da se gušim, pluća su mi bila puna brašna, nisam mogao da udahnem vazduh i mimikom sam pokazao kolegama da me spasavaju. Bauljajući, četvoronoške sam nekako uspeo da izađem napolje i spasem se. Tek tada je ekipa shvatila šta se dešava. Počeli su da me ispiraju, a ja sam toliko bio nagutan brašna da su iz mene počeli da ispadaju hlepčići.

Na snimanju filma o Nikoli Tesli kroz mene su zbog nekog eksperimenta puštali struju čiju je jačinu regulisao jedan aparat. Majstor se u jednom trenutku zamajao, a kroz mene je prošla toliko jaka struja da sam kriknuo. Rekli su mi da je to navodno dobro za srce. “Ma, pusti ti to”, uzvratio sam.

Rat sam teško podneo. I ona Jugoslavija meni je bila mala. U njoj smo imali neka evropska osećanja, pa kada smo se vraćali s drugih kontinenata govorili bismo: ajmo u Evropu, jer bilo gde u Evropi već si se osećao kao kod kuće. Tako da mi je sada ova priča o ulasku u Evropu strašno smešna. I strašna i smešna.

Prvo ti rasture zemlju, a onda te posle sastavljaju. Teško sam podneo raspadanje bivše Jugoslavije, rat i nasilje među ljudima. Bio sam pod strašnim stresom i počeo sam veoma brzo da dobijam kilograme. Odlučio sam da umesto asketizma izaberem hedonizam.

Anđelija, Anđelija, ona je meni najmilija. Napunila je četiri godine, tek u avgustu puni pet, ali je pre jedno mesec dana rekla da će odmah da napuni pet. Zašto, zašto joj se žuri? Da bi dobila poklone. (smeh).

Eto, to ti je kao deo “Kefalice”, emisije koju kad gledaš shvataš koliki si kreten postao i koliko si obezljuđen. Eto, samo još decu nisu uzeli pod svoje, a mislim da će doći vreme, pa će i dete u majci dobijati uputstva i učiti šta treba da radi.

To je kao kada vam se desi dar sa neba. Snežana je moj dar od Boga. Ne bih to upoređivao sa zemaljskim stvarima kao što je dobitak na lotou, i ostalim budalaštinama. Ali, baš sam zahvalan Bogu što sam sreo Snežanu i što imam osećanje da je moja. Dok još malo smršam i prohodam bez štapa, ženiću je. Verovatno ove jeseni. Bezveze mi je da u ovim našim godinama Snežanu predstavljam kao moju devojku. (smeh).

Blic