Апел југословенских уметника за помоћ Србији 1919.

АПЕЛ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ УМЕТНИКА
(Париз, 13. I 1919.)

Нека су благословени ови дани где се оглашује да ће се брзо испунити братство народа које су прорицали песници и мудраци. Наша је мисао пуна мученика који су се жртвовали да ратом рат победе, и који су на ступовима својих тела дигли човечанству нови храм, а у храму запалили кандила од својих душа. Наше наде управљају се према онима који ће сутра, под висином тога храма, и под светлости тих кандила, да деле мир и правду, једнако малим и великим, једнако богатим и сиромашним.

Уочи тога суда, на данашњој светковини победе, наш народ стоји замишљен. Међу победитељима, он је онај који се весели са страхом. Међу мученицима за правду, онај који још правде не види. Стоји пред вратима радости, као што је био пред вратима слободе цео низ векова бранећи насилницима велики пролаз између Истока и Запада. Мален и сиромашан, наш народ био је и ове војне довољно велик да та врата брани против четири царства, и довољно богат да све своје жртвује у калварију очигледном.
Кроз вешала аустријска и кроз кланице албанске, кроз неравне битке на дому и кроз изгнаничке беде на путу, нашем народу није остало ништа до вере у души и мача у руци, и предвођен својом Србијом он је ишао за идеалом Савезника кротко и незауставно, као божићни пастир за звездом. Међу погаженима најгоре погажен и међу протераним најдаље протеран, прикупио се је на обалу свију оцеана, и прегазивши све фронтове, опет први ослобођеној кући стигао.

Али у листу Савезника наш народ још дошао није цео и под правим именом. Разапет између ропства и слободе и присиљен да својим заробљеним делом стоји насупрот делу слободном, он је прелазио кроз ватрени ланац да се придружи браћи по крви и Савезницима по идеалу. А његов најближи велики Савезник није пребегу давао право да се бори, него га је звао непријатељем и мучио га по логорима заробљеника, где су заповедали Намци и Мађари.

Наш народ виде најзад како пада град Хабсбурга кога је споља био и изнутра поткопавао. И дочека цвећем и песмама великог суседа који му тада у земљу дође говорећи да долази у име свих Савезника. А кад се гост тако у кући намести он не прими добродошлицу и домаћину на заједничкој победи не честита. Он промени глас и стаде домаћина да тера из куће. И нареди му да скида с лађа и градова своје заставе и да на њих веша старо знамење хабсбуршко, да би га могао гађати топом. – Последњи сужањ у Европи зове се Југословен, а последњи завојевач, Италија.

Глас нашег народа узалуд у Италији тражи одјека. Наши се језици не разумеју. Ми с једне стране мора отварамо своје руке и друмове свим суседима добре воље – а Италијани с друге стране траже да нам их они затворе. Ми нудимо пријатељство – Италија тражи покорност, гласећи да смо варвари. Ми с једне стране мора радосно пружамо посланице Председника Bилсона – а Италија с друге стране једну меницу коју су јој, каже, на нашу земљу и градове потписала четири човека, тајно међу четири зида.

И стога наш глас иде Ареопагу који ће сутра да правду дели и људима чисте савести који се боље сећају једне вере свечано задате с Капитола и данас погажене. Јер смо и одвише жртвовали идеалима овога рата, да бисмо у њих ногли сумњати. Јер нам је вера и захвалност према Савезницима и одвише отврдла у искушењима, да би се изгубила у последњем. Јер данас и одвише очи гледа у веселе заставе победитеља да би се златно знамење слободе, исписано на њима, могло потајно покрити мрачном закрпом.

Италијански народ, који се борио за совје ослобођење, још пристаје да га његова влада води да туђе ослобађање угуши. Италијански мислиоци и уметници још гледају без протеста како се у нашу земљу, по светлим стазама куда су пролазили генији Дантеа и Микеланђела, Гарибалдија и Вазинија, топови привлаче. У току педесет година после отимачине Елзаса и Лорена, од свог рођења Европа није заборавила ово насиље, носећи пред собом кандило националне свести, али, како је сада затворила очи пред новом неправдом?

Онима који тако мисле ми југословенски уметници, који добро познајемо душу народа, кунемо се да ће он крваво одбити свакога ко хтедне да зароби и један део Срва, Хрвата и Словенаца, па ма с које стране долазило то насиље. Нека се задоцнели завојевачи не надају у замореност Југословена. Одолеће и сада онај сој који је кроз векове одбијајући толико нападача увек од себе многобројних. Ако су из наших редова отишле хиљаде мученика, све њихове душе остале су међу нама. Ако је тројмени југословенски народ прву своју снагу утрошио у балкаснким ратовима, а другу у светском рату, он се сада окрепио вином једва дожуђеног уједињења трију племена. И он ће, попут једног јунака из своје легенде, који је имао три срца, скочити и трећи пут на одбрану, са последњим срцем и заносом, кадар да погине пре но да сагне главу под јармом срамоте.
Нека овај апел приме и саслушају и непријатељи и сви они који на данашњи празник с нама новом вером верују.

Иван Местровић, Далматиа
Јован Дучић, Херцеговина
Ђока Јовановић, Сербиа
Мирко Рацки, Цроатиа
Тома Росандић, Далматиа
Славко Воркапић, С. Хунгарy
Вељко Петровић, С. Хунгарy
Винко Форетић, Далматиа
Јоса Кљаковић, Далматиа
Бранко Десковић, Далматиа
Ник. М. Јеремић, Сербиа
Николас Марковић, Сербиа
Ристо Стиовић, Сербиа
Георге Јовановић, Сербиа
С. Стојановић, Сербиа
Јосип Косор, Далматиа


http://www.srpskikulturniklub.com/apel