ПЕТАР АРКАДИЈЕВИЧ СТОЛИПИН ( 1862-1911)

Многе је изненадила вест која је пре месец дана објављена у свим нашим медијима, да је најпопуларнији Рус, у анкети која је у Русији обављена преко интернета, Свети Александар Невски који је добио 524.000 гласова. То је онај Велики Кнез и Светац, заштитник Петровграда, који је успео да Русију одбрани од напада Швеђана, и тако сачува своју Веру, народ и државу. Чувене су његове речи да није у сили Бог, него у истини.



Ипак, највеће изненађење је човек који је добио само хиљаду гласова мање од Светог Александра Невског. То је Петар Аркадијевич Столипин, државник, премијер царске Русије, који је мученички страдао у Кијеву септембра 1911. године. Од куда то да се у Русији народ после готово 100 година сетио ове важне и значајне личности из своје историје? Шта то треба да значи нама данас када чујемо кога народ руски највише поштује и воли? Ко је био овај човек?

Узимајући слободу да напишем коју реч о овом великом националном раднику и родољубу, чиним то првенствено зато што данас у нашем српском народу не постоји ниједна књига о Столипину. Тако да се надам и верујем да ће ова вест која нам стиже из Русије подстакнути наше историчаре и преводиоце да објаве књигу о њему, баш у ово време када руско-српски односи полако добијају своју праву вредност и значај.

Петар Аркадијевич Столипин је рођен 1862. године у племићкој породици, чији се преци помињу још у 16. веку у архивама древног града Мурома. У 18. и 19. веку чланови породице Столипин су присутни у свим сферама руског друштва као официри, политичари, књижевници… Због војних заслуга у великом отаџбинском рату 1812. године против Наполеона, деда Петра Аркадијевича, генерал Димитрије Алексејевич од Цара Александра Првог добија огромне поседе. Петров отац, генерал Аркадије Димитријевич, је такође био признат официр, који је једно време био и губернатор Источне Румелије (1855), а такође и Атаман Уралске козачке војске.

Ето у каквом је окружењу одрастао Петар Аркадијевич Столипин. И он је сам говорио да је у својој породици још као дете био надахнут љубављу према својој Вери и својој отаџбини, што је кроз свој живот и посведочио.

Студирао је на Физичко-математичком факултету Универзитета у Петровграду, где су у то време професори били све сами бисери светске науке. Поменућемо само чувеног физичара Димитрија Ивановича Мендељејева, творца периодног система хемијских елемената, који је за Столипина после једне краће полемике на факултету рекао: да је изузетно енергичан и прaвдољубив младић. После завршеног факултета 1885. године и послова у Влади и Ковенској Губернији, Столипин 1902. године постаје најмлађи губернатор у руској историји, Гродњенски Губернатор. Као Саратовски Губернатор, у великим нередима који су 1905. године преплавили Русију, један је од ретких управитеља губернија који је успео да сачува мир у својој области. На свим дужностима где је био запослен одликовао се бригом за локално становништво, што се показивало кроз покретање иницијативе и давање подршке у подизању цркава, болница, домова за стара лица, домова за децу без родитеља…

1905.године у смутном времену, када је Русија имала страшне последице руско-јапанског рата, постаје министар унутрашњих послова где се одликовао својом одлучношћу у сузбијању револуционарних нереда који су захватили Русију, са циљем да укину Самодржавну Монархију и свргну са престола Руског Цара Николаја Другог.

За приказану способност вођења министарства унтрашњих послова, 21. јула 1906. године постаје премијер Владе Царске Русије, указом самога Цара. Доласком на чело руске Владе Столипин је дефинисао основне правце своје политике. Главни задатак му је био очување, стабилизовање и јачање Велике Русије, и спровођење низа реформи које би поправиле положај и живот обичног руског човека. На националном плану Столипин је имао циљ који је стално истицао: да је Русији тренутно најпотребнији мир из којег би се могло кренути у корените реформе. Из тог периода је и чувена његова порука, коју је дао у интервјуу локалним новинама, а која је одсликавала његову целокупну визију и план препорода: ДАЈТЕ ДРЖАВИ 20 ГОДИНА МИРА, УНУТРАШЊЕГ И СПОЉЊЕГ, И НЕЋЕТЕ ПРЕПОЗНАТИ САДАШЊУ РУСИЈУ.

Столипин је, као и Свети Јован Кронштански, био један од ретких људи тога доба који је препознао опасности са којима ће се Русија у будућности сусрести, и чинио је све да до тога не дође. Међутим, наилазио је на многобројне отпоре од разних структура друштва, тако да је забележено да је на њега извршено једанаест оружаних напада. У једном таквом нападу на његову кућу 1906. године, од силине експлозије тешко је настрадала његова ћерка Наташа која је добила тешке повреде ногу и остала трајни инвалид. И поред свих притисака, Столипин је остао одлучан да среди стање у својој земљи, тако да је наставио са решавањем проблема руске државе. У то време Русија је имала велике невоље са финским и пољским сепаратизмом у областима које су тада биле на границама руског царства. У тим крајевима су стално бојкотовали спровођење закона, тако да је Столипин непрекидно покушавао да очува јединство и целовитост Русије. Столипин је цело време имао чврсту подршку Цара, тако да су се они заједничким снагама борили за чисто „руско државно устројство, које одговара народном духу и историјском предању“. На основу те подршке Столипин је тражио да Финска и Пољска, као области које су пружале подршку и уточиште свим бунтовницима и револуционарима, морају да прихвате опште империјалне законе, јер се у финским и пољским школама од малих ногу “негује злоба и непријатељство према Русији“. Огроман труд је Столипин уложио за стварање стабилне Русије, тако да је и чувени писац Александар Исаијевич Солжењицин рекао да је „Столипин дао свој правац, светлост и име предратној Русији“. Има ли већег доказа о каквој се личности ради, до кад овакве речи стигну од таквог ауторитета као што је Солжењицин, који је важио за изузетног познаваоца историјских односа тог времена у Русији.

Због своје привржености обичном човеку, сређености породичног живота (имао је петоро деце), изузетног дара говорништва са речима које су добијале крила, огромне храбрости…, Столипин је добио огромну подршку у народу. Поред тога стално је истицао да баш провинција и село треба да буду носиоци и чувари националних вредности. Своју бригу за целу руску земљу је доказао кроз његову чувену аграрну реформу, која је поред национално-државне политике била главна одлика његове краткотрајне али плодотворне Владе.

Столипин је као свој главни задатак истицао промене својинских односа на селу. Хтео је да држава створи јаког и богатог сељака-домаћина који ће као припадник средњег слоја бити у будућности главни ослонац Царевине. Исте економске планове и за наш народ је предлагао Свети Владика Николај Велимировић у својим текстовима о Средњем Систему.

Указом од 9. новембра 1906. године, који је касније допуњен и разрађен, омогућено је сељацима да излазе из сеоских општина, које су окарактерисане као главни узрок заостајања пољопривреде, и да све поседе које су до тад користили могу да пренесу у своје власништво. На тај начин би сељак, на лично свом имању, радио са више воље и енергије, и тако постајао задовољан и имућан домаћин који ће у свако доба моћи да помогне држави. Поред поделе земље, саставни део аграрне реформе је било и пресељавање становништва у ненасељене делове Царства, где би сељаци добијали поседе на којима би могли слободно да живе и раде. Тако се у периоду од 1906-1916. године источно од Урала, а највише у Сибир и Казахстан, преселило преко 3 милиона људи. Зато данас, захваљујући Столипиновој реформи, имамо многе градове у тим областима у којима живе потомци Руса који су се тада доселили.

Многе невоље и подметања Столипин је доживљавао од стране високог племства, које се није мирило са чињеницом да ће земља прећи у руке обичног народа, али резултати и чињенице најбоље говоре о правој визији коју је имао премијер Столипин. Не наводећи до детаља све позитивне ствари које су се десиле захваљујући аграрној реформи, почев од повећања производње и извоза основних пољопривредних производа, до стварања огромног броја салаша, цитираћемо речи из једне књиге у којој се каже „…да је то било време када су се прекоморски предузимачи, између осталих и знаменити Хенри Форд, учили трговини од руских произвођача и продаваца, када је Русија диктирала светске цене многих врста сировина, индустријских и пољопривредних производа, када је златна рубља, захваљујући напорима његовог величанства Императора Николаја Другог, била најцењенија валута у свету…“.

Поред аграрне реформе Столипин је кренуо да реформише и друге области друштва као што су локална самоуправа, судство, школство, здравство, индустрија…, које због његове изненадне смрти нису успеле да се реализују до краја.

И поред подршке коју је имао од Цара Николаја Другог, што се и показало 14. марта 1911. године, када је Цар донео Указ о увођењу земстава у шест западних губернија и прихватио све Столипинове захтеве, многе ствари у то време нису ишле на руку Столипину. Велики део племства и интелигенције је био затрован атеистичким и антидржавним идејама, тако да они нису могли да трпе успехе премијера који своју оданост према Цару и држави није крио. Он је био искрени монархиста и родољуб, што се и види и из његовог писма при крају живота које је написао Цару: „Мој живот, Господару, припада Вама, све моје мисли и стремљења - то је благостање Русије; моја молитва Свевишњем је да ми поклони највећу срећу: да помогнем Вашем Величанству да изведе нашу несрећну Русију на пут законитости, спокојства и поретка“. Од марта до августа 1911. године Столипин се повлачи на своје имање и на миру припрема низ пројеката које је требало презентовати на јесен у Думи. Он није ни слутио да се иза његових леђа, док није био у престоници, припрема план за његову ликвидацију коју су спремале високе структуре друштва.

Крајем августа 1911. године у Кијеву су се одржавале велике државне свечаности, на којима је био присустан и сам Цар Николај Други. Столипин се вратио са одмора и упутио у Кијев где га је дочекало велико изненађење, када је видео да он као премијер није био предвиђен да буде у поворци са Царем. Чак није добио ни државну кочију, него је морао да за себе унајми једну приватну. И сам је приметио да је био сувишан у том тренутку у Кијеву, и да му је безбедност угрожена. Дана 1. септембра у кијевском позоришту је приказивана опера, на којој је поред Столипина била присутна и царска породица. На паузи после другог чина, атентатор не-руског порекла, Димитрије Богров, сарадник тајне полиције, је дошао у близину Столипина и из саме близине пуцао два пута у премијера. Колика је оданост Столипина била према Цару Николају види се и из тога да се премијер, иако рањен, окренуо у правцу Царске ложе и крстећи благосиљао Цара и Царицу. Након четири дана, 5. септембра, Петар Аркадијевич Столипин се упокојио у Кијевској болници. По сопственој жељи, коју је крајем живота нон-стоп понављао, јер је знао да ће мученички пострадати, инсистирао је да се сахрани у месту где и заврши овоземаљски живот. Ово је сведочанство о коме говори и његова ћерка у својој књизи. На дан смрти у Кијевској болници посетио га је Цар Николај Други, клекнуо поред његовог мртвог тела, дуго се молио и изговорио реч: „Извини“.

Ево шта је изјавила Царева мајка, Марија Фјодоровна, пар месеци пре Столипинове смрти: „„Сироти мој син, како има мало среће са људима. Нашао се човек кога овде нико није знао, али који се показао као уман и енергичан, који је успео да уведе поредак после оног ужаса који смо преживели пре свега шест година, а ето тог човека гурају у провалију и ко то чини? Они који говоре да воле Господара и Русију, а у ствари упропашћују и њега и отаџбину… То је просто ужасно”. Православно предање каже: да ће свако ко се сахрани у чувеној Кијево-Печерској Лаври, уделу Мајке Божије на земљи, бити удостојен Царства Небеског. Дана 9. септембра, уз највише државне и војне почасти, у Кијево-Печерском манастиру сахрањен је Петар Аркадијевич Столипин, по речима савременика, најбољи руски државник у последњих 150 година.

Неколико година после, 1918. године, мученички је пострадао и Цар Николај Други, од истих оних руку од којих је страдао и његов слуга, премијер Столипин. Изгледа да је Петар Аркадијевич Столипин био претеча мученику Цару Николају Другом, као што је и министар унутрашњих послова Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Милорад Драшковић - најморалнији политичар тог доба, који је такође мученички страдао од не-српске руке 1921. године - био претеча Краљу мученику Александру Карађорђевићу.

Да ли је полагање живота за своје ближње заиста једини начин којим се потврђује истинска верност својој домовини, своме народу? Да ли тако увек пролазе најбољи синови наших народа? Да ли су околности са којима се борио премијер Столипин пре 100 година и данас актуелне међу нашим српским и братским руским народом? Почевши од губљења националног идентитета, срозавања села, нерешеног питања државне земље, отете од народа у такозваним послератним реформама, проблеми са крајњим деловима земаља у којима су опет Срби и Руси угрожени (Српска Војводина, Косово, Црна Гора, Република Српска, Јужна Осетија, Украјина, Грузија, Летонија…)…? Зашто се избеглицама из Босне и Херцеговине, Хрватске и Косова и Метохије није дала земља која је државно власништво, да могу да раде и живе од ње, као што је урадио Краљ Петар Карађорђевић после Првог светског рата, а не да наши људи одлазе у бели свет и тамо најчешће буду грађани другог реда?
Много питања има, на које ево већ 60 година немамо одговоре.

Ипак, верујемо и надамо се да ће генерације које долазе знати више да цене вредности нашег народа и да ће успети да поврате углед Земаљској Србији, на част и понос Небеској Србији. Какав нам је данас државник и патриота потребан? Сигурно такав као што је био Петар Аркадијевич Столипин.

Аутор: Иван Костић

Преузето са...

СТОЛИПИН. ПОГЛЕД ИЗ 21. ВЕКА (I)

Олег СЛЕПИЊИН (Украјина) | 25.09.2011 | 11:53
 



Пре  сто година мученичком смрћу је умро председник руске владе Петар Аркадјевич Столипин. Век је прошао – као да је гавран махнуо крилом… Јасно је што духовни наследници револуционарне буне из 1905. године - како су мрзели Столипина и ужасавали се његових истински руски-јуначких подвига - исто тако и мрзе, и како су шкљоцали осигурачем браунинга -  исто тако и шкљоцају. То је јасно. Али то, да међу људима, који цене историјску Русију  и који у њој виде спасилачки за човека Божји храм, - за цео век нису исковали орден Столипина, то представља проблем. Више нема државе… Само дроњци. Али – гледајући у дивовску фигуру Столипина чини се да још ништа није изгубљено…

Верујем у Русију

На породичном грбу породице Столипин је исписано: „Бог је наша нада“. Све што је радио -  радило се под сенком те пароле  -  ради испуњење воље Господа и ради славе православног руског царства. Познате су речи Петра Аркадијевича о себи: „Шта сам ја – не знам. Али верујем у Бога и сигурно знам да ћу све, што ми је суђено, да испуним, без обзира на све препреке, а шта ми није суђено – нећу учинити без обзира на сва могућа лукавства… Ја верујем у Русију. Да немам те  вере – ништа не бих био у стању да урадим“.

Искасапљен са два метка јудејског терористе он је изговорио: „Срећан сам што умирем за Цара“.

Рад Петра Аркадијевича Столипина(он је  рођен 20/14.04.1862. – погинуо је 5/18.09.1911) као политичара је започео од прекида потенцијалних рушења. Већ другог дана своје власти као губернатора у Гродном (јуни 1902.) он је наредио да се затвори Пољски клуб, који је представљао бедем поборника русофобије и сепаратизма. Потребне социјално-економске реформе – образовање сељака, расељавање сељака по поседима, спровођење мелиорације, развој кооперације и т.д.  он је започео тек пошто се снашао на новом положају. Онима који су у просвећивању сељака видели опасност, Столипин је одговарао: „Не смемо се бојати писмености и просвећености, као што се не смемо бојати светлости. Образовање народа, ако се правилно и разумно постави, никада неће довести до анархије“.

Пред сваким политичарем се рано или касно поставља „јеврејско питање“. Столипин је добро познавао Западну област. Пре него што је постао губернатор у Гродном, он је 13 година службовао у комшилуку – у Ковном (данашњи Каунас [1]), био је предводник племства, у ствари – први човек у срезу. Решење проблема је видео у томе, да јеврејској младежи, која је била носилац вируса револуције, уместо бомби дозволи стицање заната. У Гродном је отворио неколико школа за ту групу становништва.  Деветомесечни боравак у том граду је постао модел, матрица за његов даљи рад. Имао је 40 година, био је спреман за решавање свих проблема које му је 20. век припремао, без обзира колико су ти проблеми - политички, економски и национални били сложени.

Може се рећи да је на врх државне власти Столипина уздигао експлозивни талас револуционарног терора. Губернатор Гродна је постао пошто је у Петербургу убијен министар унутрашњих послова Дмитриј Сергејевич Сипјагин, који је са вером у Бога и истином служио Господара – цара. Наследник Сипјагина – В.К.Плеве, поборник оштрих мера, али не и реформи, стварајући механизме који би дозволили да се сломе револуционарна расположења, радио је на јачању институције губернатора као противтеже „земству“ [2]  тако што је најкрупније земљепоседнике, утицајне „земце“ постављао за губернаторе. Тако је и Столипин позван да буде власт.

Црвени терор и „црни милиони“ [3]

Овде је умесно да се подсетимо  неких необичних околности новог – 20. века – у које се Русија потапала, и у којима је требало да се ради. Реалност је била таква да се у друштву сабирала, кондензовала рушилачка револуционарна енергија, обновљен је тероризам – убиства Господаревих сарадника, „просвећени“ део друштва је саосећао са убицама који су рушили Русију. Први терористички акт у 20. веку после много година је био пуцањ 14.фебруара 1901. године у министра народне просвете, до скора ректора Московског универзитета, Боголепова, Николаја Павловича (1847 – 1901). Убиство министра у његовом радном кабинету направио је етнички Јевреј, који је дошао да нешто моли. Акција је представљала репресију револуционара – одговор на то, да су после студентских немира на Кијевском универзитету у војнике регрутовани активисти немира. Боголепов је од ране умро 2.марта (успут констатујемо да се погодило да је то посебан дан за нашу историју; пре 1917. године ће бити још један важан 2. март – 1907. године). У пролеће 1902. године, 15. априла,  у Маријинском дворцу смртно је рањен министар унутрашњих послова Дмитриј Сергејевич Сипјагин (1853 – 1902)… Сергеј Ољденбург у свом предивном историјском раду „Царевање Императора Николаја II“ пише: Убиство Д.С.Сипјагина  је у животу Русије одиграло судбоносну улогу. Оно је направило провалију између Господара и опозиционе јавности. Господар је био дубоко потресен и узнемирен због тог убиства…Са Сипјагином Господар је изгубио поузданог и преданог сарадника, човека кога је тешко било заменити. Као и Н.П.Боголепов, тако је и Д.С.Сипјагин погинуо као представник владавине државе, кога су револуционарни кругови заиста мрзели…“

То је био почетак терористичког ратовања. Одатле је таква врста ратовања почела да се пење по стрмој равни.

У мају је са два метка рањен губернатор Виљнуса Виктор Виљгељмович фон Ваљ, који је уочи тога наредио да се ухапшени учесници забрањене првомајске параде избичују. Пуцао је члан јеврејске револуционарне партије „Бунд“ – лично га је ухапсио рањени губернатор; војни суд га је осудио на казну смрти.

Истовремено су у неким губернијама започели сељачки и раднички немири, који су морали да буду смиривани оштрим мерама. Да испричамо о Харковској и о Полтавској губернији – у неколико срезова сељаци, узбуђени лецима на малоруском наречју, почели су да пљачкају спахије, деведесет имања је уништено; починиоцима је суђено, пљачкаше су избичевали и пустили на слободу. У лето исте године на харковског губернатора кнеза Ивана Михајловича Обољенског  покушан је атентат. Он је рањен.

6. маја 1903. године, на рођендан Господара, у Уфи, у градском парку, смртно је рањен губернатор Уфе Николај Модестович Богданович (1856 – 1903), како је његовој породици написао Николај II, умро је „јуначком смрћу, - а његова оданост Престолу и отаџбини ће бити заувек запамћени“. Убиство Сипјагина и Богдановича, као и покушај атентата на кнеза Обољенског, организовала је Војна организација есера, на чијем је челу био Гершуни, (Герш Исаак Цукович), познат, претходник Азефа[4], добро познатог и у безбедносним структурама, учитељ Багрова – познатог као убица Столипина.

Н.М.Богданович је био први губернатор, који је у том рату убијен. Ехо револверских пуцњева и експлозије бомби су се по Русији разлетели брзином  вихора… „Војна организација не само да штити саму себе, већ делује и офанзивно, уносећи страх и  дезорганизацију у руководеће сфере“, - формулисао је Гершуни. Десетине, а после њих и стотине, и хиљаде убистава најенергичнијих и најпреданијих Русији људи земљу су остављали без снажне крви. Саопштења о „крупним“ убиствима  у круговима леве интелигенције су наилазила на одобрење. У ствари, тај део народа, ти руски људи, су одједном заборавили да је „први револуционар био ђаво“, и постали су они, који су распиривали револуцију. (Тако су и дували у ватрену рупу, све док им очи од врелине нису почеле да испадају, онима који су успели да доживе, као Корољенко или Куприн). Те исте 1903. године руски обавештајци су почели да јављају да се Јапан интензивно спрема за рат, са намером да „Русији затвори прозор ка океану“.У лето 1904. у размаку од шест недеља убијени су фински генерал-губернатор Николај Иванович Бобриков (1839 – 1904) и министар унутрашњих послова Руске империје Вјачеслав Константинович Плеве (1846 – 1904), верни Господареви саборци. Са тугом је Николај II записао: „Строго нас посећује Господ преко гнева Свог“. Интелигенција је ликовала. Још ће веће бити ликовање када на Далеком Истоку крајем године падне херојски Порт-Артур. И до урлања ће се радовати непријатељи Русије  убиству великог кнеза Сергеја Александровича (4/17.02.1905), правећи тираж у лево-радикалној и јеврејској средини „шалом“: „Велики кнез је најзад био приморан да растури мозак“. После  његовог убиства за московског градоначелника је постављен гроф Павел Павлович Шувалов (1859. – 1905.) Убијен је у току пријема посетилаца 28. јуна, а да на том месту није био ни два пуна месеца. Сергеј Ољденбург у својој књизи „Царевање“ коју смо већ помињали, тачно примећује: „Упркос распрострањеном мишљењу, терористи су се „не само светили за суровост“, већ су испланирано убијали све енергичне и радне представнике власти, како би револуцији олакшали славље“. Од 1901. до 1911. године 17.000 људи су постали жртве револуционарног терора.

Али – било је и отпора. У неким градовима је руски народ, узнемирен злим силама револуције, растеривао демонстранте и места где су се окупљали завереници. Често је до протеста долазило и стихијски.  Тако су убили неког ветеринара Баумана, који се нашао у чезама на челу демонстрација, под црвеном заставом, и узвикивао: „Доле Бог! Доле Цар! Сада сам ја и ваш цар, и ваш бог!“ Демонстрација је одржавана „против“ „Манифеста 17.октобра“, који је поклањао уставне слободе, а уствари је био за продужење револуционарног хаоса.  Богохулника је на земљу бацио случајни пролазник – Николај Федотович Михалин, сељак из тамбовске губерније, који није био члан ни једне патриотске организације. Овакве ствари су се дешавале и у провинцији. У Томску су у згради позоришта запалили револуционарне демонстранте– погинуло је двеста људи. У саратовској губернији политизована интелигенција се састајала како би доносила „резолуције“ у једној згради, али је народ одлучио да са њима треба да се обрачуна. Саратовске добротворе је избавио лично губернатор П.А.Столипин. Лева издања су руски народ проглашавала за „црностотинаше“, тврдећи да их је на улице извела полиција. Столипин је у новинама објашњавао: „Не црна стотина, већ црни милиони“…

Нека буде воља Твоја!

Револуционарна бура је Столипина затекла на дужности Саратовског губернатора, где је он службовао од 1903. године, усрдно се бавећи привредом. Од 1905. године  по губернији су почели да се ваљају таласи немира – убиства, пљачке, паљевине, скрнављене су цркве, чак су дизане у ваздух. Столипин је био одлучан и храбар. То је била једна од црта његовог карактера, којој су се сви дивили. Нову „пугачовштину“ је најмање смиривао снагом оружја, то је углавном радио користећи се речима. Губернатор је, очигледно, видео да су многе људе у искушење довели настављачи дела првог револуционара.

У Столипину су рушиоци Русије открили врло јаког непријатеља. У Саратову су на њега извршена два атентата (а спремано му је бар још једно, али је на време разоткривено). Први - два пуцња из жбунова при обилажењу насеља која су се бунила. Столипина то није узнемирило, жени је тада послао цедуљу: „Обешењаци су данас пуцали из жбунова на мене“. Други – пред његове ноге, када је ишао према центру нереда, ка Позоришном тргу. Кроз прозор 2. спрата бачена је бомба, која је експлодирала. Неколико људи је погинуло, а било је и рањених. Столипин је остао неповређен. Неколико минута после тога он је потпуно мирно разговарао са узнемиреним народом. Столипинова ћерка Марија се присећа: „ Захваљујући његовој хладнокрвности и снази страсти су се смириле, и гомила се разишла, а град је одмах добио спокојан изглед“.

Терористи су се усудили да нађу могућност да у Столипиновој кући убију  генерала Виктора Викторовича Сахарова (1848. – 22.11.1905.), који је до скора пре тога био војни министар. Он је прекомандован у Саратов да би ликвидирао немире у аграру. Јединице Сахарова нису успеле ни да користе оружје: само чињеница да су се појавили војници пресекла је талас немира.

Пошто нису успели да „стигну“ баш Столипина, терористи су 1905. на смрт осудили његовог сина Аркадија. Аркадиј Петрович је у „Причи о оцу“ написао: „А када су 1905. године саратовски терористи осудили мене на смрт, и то тровањем (тада сам имао две године) и моја мати од страха изгубила главу отац је остао хладан: „Наставићу да радим. Нека буде Воља твоја, Господе!“

П.А.Столипин је помогао и мирењу нереда у суседној, Самарској губернији, тако што је тамо послао војску. Господар му је два пута изјавио највишу захвалност – 11. марта 1905. године, у самом јеку револуције, и 4.01.1906, пошто су оружане побуне смирене.


http://srb.fondsk.ru/news/2011/09/25/stolipin.-pogled-iz-21.-veka-i.html

De postavi tu anketu pera ti....

Земља Петра Столипина

Владимир Лавров, заменик директора Института за историју Руске академије наука, доктор историјских наука


 
Прошло је сто година од познатих аграрних реформи Петра Столипина које су допринеле да Русија у првим деценијима 20. века постане један од највећих светских произвођача и извозника хране.
Руски сељаци су увек сматрани традиционалним упориштем православног самодржавља. Али у време прве руске револуције управо су сељаци пљачкали и спаљивали имања велепоседника. Сељачко, земљишно, тачније, аграрно питање постало је проблем од чијег је решавања, на крају крајева, зависила судбина земље.

Столипинова влада је имала три варијанте деловања: да не спроводи аграрне реформе, задовољивши се гушењем сељачких побуна; да започне аграрну реформу која задржава право приватне својине; да започне реформу која ће делимично или у целини предати велепоседничку земљу сељацима. У пракси се остваривала управо прва варијанта која се претворила у учешће сељака у револуцији. Трећу варијанту је власт сматрала неприхватљивом јер је претила да поткопа саме темеље друштва. Још у предвечерје револуције цар Николај Други је упозорио старешине сеоских општина у Курску: „Памтите да се људи не богате отимањем туђег добра, већ поштеним радом, штедљивошћу и животом по заповестима Божијим“. На почетку револуције он је изјавио сељачкој делегацији: „Свако право својине је неприкосновено; оно што припада велепоседнику, припада њему, оно што припада сељаку, припада њему“.

Цар је молио да то пренесу својим суседима у селу, али многи од њих су сматрали да је земља Божија и да треба да припада онима који на њој раде, то јест, само сељацима, а не велепоседницима. Oвде је изузетно важно подвући суштински моменат − већ тада су научне процене показивале: делимична предаја земље ће за десетак година (управо до 1917. године) бити поништена демографским бумом који се одвијао у руским породицама, а целокупна велепоседничка земља неће бити довољна да се стотини милиона сељака доделе минимално нормалне земљишне парцеле. Ову су чињеницу скривали од сељака и аутор аграрне реформе есер Чернов и лидер бољшевика Лењин, као и друге социјалистичке вође. Они су је скривали зато што је обећање дато сељацима да ће их избавити од недостатка земље на рачун велепоседника било својеврсни мамац, удица коју је гутало неуко сељаштво.
 
Столипину који је био на челу Владе преостала је само друга варијанта, у коју је он, узгред, лично веровао. Аграрна реформа, позната као Столипинова реформа, била је и реформа цара Николаја Другог, који је осигурао њено остварење својим указима, заобилазећи тврдоглаву Думу, а такође је била припремљена и радом претходника – П. Д. Свјатополк-Мирског, С. Ј. Витеа, В. И. Гурка и Н. Х. Бунгеа. Може се рећи да је реформа следила из самог тока историјских догађаја.

Цар је 12. августа 1906. године, по старом календару, издао Указ о предаји пољопривредне земље која се налазила у власништву Романових, Сељачкој банци; 27. августа − о продаји државне земље; 19. септембра – о продаји сељацима земље на Алтају, која се налазила у власништву самог Николаја Другог; 5. октобра – о изједначавању права сељака с правима свих грађана у државној и војној служби, те школовању; 19. октобра – о дозволи да Сељачка банка даје позајмице сељацима, стављајући под залог њихову окућницу (тиме се признавало лично власништво сељака на земљу; према реформи из 1861. године сељаци су добили земљу не у личну, већ у задружну својину); и, најзад, 9. новембра – о ослобађању сеоске задруге од феудалних односа.

Укази су стварали земљишни фонд за добровољно пресељавање милиона сељака с мало земље из централних европских губернија у Сибир, и то уз државну подршку. А према последњем и најважнијем указу, сељацима је давано право да изађу из задруге са својом земљишном парцелом која је прелазила у лично, приватно, власништво. Раније је за то била потребна сагласност задруге.

За разлику од других водећих великих сила, у Русији се сачувала сеоска задруга. Она је вековима помагала да сви заједнички савладавају различите неприлике и преживљавају у условима северне земље, те политичких и војних катаклизми. Али задруга је тешко прихватала агрономска побољшања; више је волела да води сеоско газдинство на стари начин, постала је кочница развоја индустрије. Задруга није одговарала руском индустријском „чуду“: другом месту у свету по расту индустријске производње и постепеном избијању на прво место (после гушења револуције).

„Нека та својина буде заједничка тамо где је задруга још жива, нека она буде породична тамо где је задруга беживотна...“, објашњавао је Столипин 10. маја 1907. године у Државној думи. „Радећи око десет година на  рационалном коришћењу земље, дошао сам до дубоког убеђења да је у том послу потребан упоран труд, дуготрајан и тежак рад. Ово питање се не може решити, њега треба решавати. У западним државама за то су биле потребне деценије. Ми вам нудимо скроман, али исправан пут“. Обраћајући се опозиционарима – радикалима и социјалистима − он је рекао: „Противници државности хтели би да изаберу пут радикализма, пут ослобођења од историјске прошлости Русије, ослобођења од културних традиција. Њима су потребни велики потреси, нама је потребна Велика Русија!“

Закон „О мерама за рационално искоришћавање земље“ био је усвојен 29. маја 1911. Он је дозвољавао сељацима да спајају разбацане земљишне парцеле у једну целину на једном месту и тако се добијало земљиште које је издвојено из општинског у приватно власништво. Закон је дозволио да се на такво место преноси сељакова кућа са газдинством – тако се добијао салаш (фарма).

Председник Владе није рачунао на „убоге и пијане, већ на јаке и снажне“ – на здраве радне људе који воле земљу и хоће на њој да раде за себе. Пре гушења револуције сељаштво је ишчекивало, и слабо је излазило из задруге. Али већ 1908. године изашло је десет пута више него годину дана раније, а 1909. још много више. Укупно је до следеће револуције из задруге успела да изађе готово трећина сељака-домаћина, настало је најмање 1 300 000 самосталних имања и приближно 200 000 салаша, са 22 процента задружне земље. Због рата и недостатка геометара остале су неудовољене многобројне молбе за излазак.

Самостални поседи су се успешно стварали на југу и југоистоку Русије, а салаши на северозападу. На то су утицале климатске и природне прилике, различите традиције и утицаји. Из задруге су излазили не само имућни и средњи сељаци, него и бивши сељаци који су се населили у градовима, удовице, усамљени старци и тешке пијанице којима је при наредној задружној прерасподели земљишта претио губитак или смањење окућнице. Они су излазили да би продали земљу (и покаткад је пропили). И најзад, нису се сви који су изашли показали способним да преузму одговорност.

Окућнице сиромашнијих приватника куповали су суседи; као резултат појавили су се задругари који су истовремено имали земљу и у приватној својини. Понекад је земљу куповала и тиме је законито себи враћала задруга. Било је прерасподељено око половине земље која је доспела у приватну својину. Настали су сложени облици власништва земље, који су међусобно конкурисали. Тако успешан развој кооперативног покрета није познавала ниједна земља на свету. Традиционална газдинства велепоседника нису увек могла да издрже нараслу конкуренцију. До почетка Првог светског рата сељаци су купили више од половине велепоседничке земље, а преко половине земље за сетву која је остала у власништву велепоседника сељаци су узимали под закуп. Земља је законито прелазила у радне руке средњих и имућних сељака! Прорачуни економиста су показивали да ће велепоседничка земља на природан начин прећи сељацима, нарочито онима који живе на салашима, најкасније до краја двадесетих година. Истовремено су се сачувала велепоседничка газдинства која су била узорна и радила су за тржиште и извоз, те су постала пољопривредна капиталистичка предузећа.

Сетвене површине су од почетка века до 1914. године порасле просечно за 14 процената, а нарочито у великим размерама на Северном Кавказу – за 47, и у Сибиру − за 71 проценат. За време реформе промет минералних ђубрива повећан је седам пута, пољопривредних машина пет и по пута. Од 1908. до 1912. године производња јечма је порасла за 62 процента, кукуруза за 45, пшенице за 37,5. Чак и у неродним годинама, 1908. И 1912, земља је производила 11,5 процената светског извоза пшенице, а у родним годинама 1909−1910. – 40 процената! Жетва житарица 1913. године била је за трећину већа него у САД, Канади и Аргентини заједно! До светског рата наша земља је нагомилала такве залихе жита које су биле довољне за рат, па су чак и претекле бољшевицима који су у потпуности појели „проклету прошлост“ до 1920. године.

Наравно, реформа је ишла тешко. Страст према уравниловци претварала се у завист и злобу према самосталним и успешним трудбеницима. Често су задругари подметали пожар у куће сељака на салашима, тровали им усеве и убијали стоку. Долазило је и до линча. Али приноси на салашима су далеко надмашивали задружне. Салашари који су опстали развијали су се и богатили, а њихове уштеђевине у банкама су достигле две милијарде златних рубаља у јеку рата.

Као и сељачка реформа из 1861. године, тако је и Столипинова аграрна реформа била изложена критици и слева, и здесна. Нарочиту мржњу је изазвала код есера и бољшевика који су схватали да успешно остваривање аграрне реформе у сељачкој земљи значи губитак њихових нада у народну револуцију на челу са њима. Најзад, немачком кајзеру Вилхелму Другом саопштавали су о успесима Столипинове реформе, о перспективи претварања Русије у најјачу европску силу. Оваква перспектива га је терала да пожури са агресијом против Русије.

Столипинова реформа је довршавала укидање кметства, које је започето сељачком реформом Александра Другог. Поводом њене педесетогодишњице је у лето 1911. године у Кијеву откривен споменик цару Ослободиоцу. Након завршетка прославе цар и премијер су слушали оперу у градском позоришту. За време паузе председнику Владе је пришао младић и пуцао у њега. Ускоро је Петар Аркадјевич Столипин умро. Сахрањен је у Кијево-Печерској лаври.

Цар није присуствовао сахрани. Његови односи с премијером су еволуирали од врло добрих до сложених. Столипин је превазилазио цара у одлучности и далековидости, и тиме је у извесном смислу ограничавао самодржавље. Управо је он имао највише изгледа да задржи Русију на ивици револуционарне провалије и да смири руску побуну. Антидржавне и антиправославне снаге су кренуле у хајку управо на њега. Терориста је био пропали правник Богров, који се одушевљавао анархистичко-комунистичком и есеровском литературом. Он је одржавао везе с револуционарима које је за новац одавао тајној полицији. Злочинац је био погубљен.

Нови премијер В. Н. Коковцов се латио аграрне реформе мање енергично, али она се настављала чак и без Столипина пошто је одговарала вектору тржишно-буржоаског развоја Русије. Реформа није пропала, „пропала је“ Русија у револуционарну провалију, и аграрне реформе су кренуле трећом варијантом...
Прошло је сто година. Плодно искуство реформи Петра Столипина користе сви они којима је потребна велика Русија, а не велики потреси.

http://www.geopolitika.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=331:2011-11-01-12-35-02&catid=200:novembar-2011&Itemid=138