Pet godina od smrti Slobodana Miloševića :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Moj Milošević

Piše: Milovan Danojlić

Pripisivati Miloševiću isključivu krivicu za ono što nam se dešavalo tokom devedesetih znači zanemarivati ulogu kolektivne sudbine koja se onih godina, i nama i njemu, sručila na glavu. Nikakva politika, osim kapitulacije od prvog časa, nije nas mogla spasiti

Prema Miloševiću sam, u početku, bio uzdržan i nepoverljiv. Drukčije sam zamišljao izlazak iz poluvekovne tame u carstvo slobode. Neko drugi je, na drugi način, trebalo da izvede taj podvig. Ko? To onda nisam znao, a i danas mi je teško reći. Po sili stvari, promena je morala doći iz „njihovih“ redova. Držalica za sekiru koja obara šumska stabla uzima se iz šume, odakle bi drugde. Tehničar je znao koje poluge, kako i kada da pokrene. Ta veština kod mene ne izaziva divljenje; a opet, politička akcija koja nema za cilj osvajanje vlasti svodi se na pusto gubljenje vremena…
Oglasio se kao nezadovoljnik koji ukazuje na apsurde zatečenog društvenog stanja. Upro je prstom u žive rane državnog i narodnog organizma. Na prve znake drukčijeg govora ljudi su se trgli iz višedecenijskog beuta. Odjeknulo je potresno i nezaboravno „Slobo, slobodo!“ Uzme li se čisto hronološki, mora se reći da nam je s Miloševićem stigla sloboda. Kažu da se to desilo nezavisno od njegove volje, protiv nje. To je mogućno, ali ne umanjuje veličinu događaja, ni činjenicu da se on desio s njegovim stupanjem na scenu. Razvezali su se jezici, iz skloništa su povađene svakojake slike i ikone, jeknule su zabranjene pesme. Jeste, talas je došao iz daleka, ali se on prepustio talasu. Nije pokazao naročitu domišljatost u uspostavljanju demokratskih ustanova, ali ih je, sa slobodnom štampom i opozicionim partijama, tolerisao. Prestale su zabrane pozorišnih predstava i knjiga, počelo se štampati ono što je godinama bilo pod embargom, oglasila se satanizovana emigracija. Teško je danas i zamisliti odahnuće koje smo, onih dana i nedelja, osetili.
I dalje sam se držao na rastojanju, već i zato što sam se našao među pokretačima prve opozicione stranke u nas, pa opet mi se, i kod kuće i u inostranstvu, sve češće dešavalo da ga branim od proizvoljnih i zlonamernih optužbi. Moja rezervisanost je išla do gorkog žaljenja i nemoćnog besa: u uslovima međunacionalnog trvenja razvoj je krenuo u nepovoljnom pravcu, mada je bilo jasno da on za takav razvoj nije bio ni jedini, ni najveći krivac. Napadali su ga sa svih strana; optužbe su više govorile o tužiocima nego o njemu. Svak je imao svog Miloševića, prema tome šta je u njemu prepoznavao. Uzvik „Slobo, Srbine!“ jedni su primali s oduševljenjem, drugi s užasavanjem. Na Zapadu je ubrzo postao neprihvatljiv iz tri razloga. Prvo, što je oličavao težnju poniženog naroda ka osvajanju pogaženog dostojanstva. Drugo, zbog odupiranja planu o brzom i lakom rasturanju Jugoslavije. Treći razlog je političko-psihološke prirode, i ne uzima se dovoljno u obzir. Ukratko ću ga izložiti.
Liberalni Zapad je ceo 20. vek proveo u paničnom strahu od bauka koji je kružio nad Evropom i ostalim kontinentima pokazujući, pri tom, visok stepen strpljenja, pa i volje da s baukom sarađuje, kad mu već ne može lako doći glave. Trenutak za odlučan udarac došao je sa padom Berlinskog zida. Pobednici iz pedesetogodišnjeg Hladnog rata zahtevali su bezuslovnu predaju i razbijanje protivničke nomenklature. Zahtev je svugde ispunjavan osim, nakratko, u Rumuniji i, mnogo duže, u Srbiji. U granicama raspadnute države, a i u širim okvirima, od vladajućih ljudi jedini se Milošević nije odrekao levičarskih, socijalističkih uverenja, i pored pristajanja na privatizaciju jednog dela javnog sektora. I dok su se dojučerašnji teoretičari samoupravljanja bez teškoća prebacivali u tabor pobednika započinjući privatni biznis, Milošević, po onome što je činio i govorio, kao i po onome što nije, ostaje veran putu kojim je u mladosti krenuo. Nastaviće, možda, njime iz neprilagodljivosti i krutosti (ne zaboravimo da je krutost, između ostalog, i znak moralne uspravnosti); možda iz osećanja stida pred prizorima besramnog preperjavanja; a možda zato što mu se ideal jednakosti i društvene pravde činio pouzdanijim osloncem od nacionalne groznice koja prolazi onako kako je došla. U svakom slučaju, nije bio voljan da izda sebe. Pristao je na preimenovanje Partije koja ga je odnjihala, ne i na poricanje njenih neostvarenih i večnih ideala. Zapad se s tim nije mogao, a ni morao pomiriti; začela se mukla netrpeljivost između pobednika koji je likovao duž cele linije od Trsta do Habarovska, i usput pregaženog vojnika koji je nastojao da spasi ono što se od bivšeg poretka moglo spasiti. Zapad je na sve strane slao svoje političke komesare, drčne čikaške momke, sa zadatkom da pokopaju narodnu privredu i postave osnove sistema čije rezultate danas uživamo, naročito u Kuršumliji i Trgovištu, a Milošević se, tvrdoglavo i prostodušno, držao onoga što je naučio i u šta je jedino verovao. Premda sam bio veoma kritički raspoložen prema političkoj praksi bivšeg režima, Miloševićeva vernost osnovnim pretpostavkama socijalističke ideologije, u vremenu kukavičke prevrtljivosti u svim republikama bivše Jugoslavije, izazivala je poštovanje. Stao je, kako je znao i mogao, na branik dve vrednosti koje su kod zapadnjaka izazivale žgaravicu: pokušao je da se bori za srpske nacionalne interese i za socijalističku ideologiju.
Zbog toga će se nad njim izvršiti simbolična odmazda za sve ono što kapitalistički silnici nisu mogli učiniti Staljinu, Mao Cetungu, Ho Ši Minu, Brežnjevu, Ulbrihtu, pa ni Brozu, s kojim su sarađivali na osnovama obostrane hipokritske pogodbe. Taj, decenijama skupljan gnev izlili su na najslabijeg boljševika, na tvrdoglavog i dodvoravanju nesklonog srpskog vođu. Naviknuti na poslušnost u svojim kolonijama, oni su se grozili njegove ponositosti, u kojoj je pored komunističke samouverenosti bilo i balkanske zainaćenosti.
Pripisivati Miloševiću isključivu krivicu za ono što nam se dešavalo tokom devedesetih znači zanemarivati ulogu kolektivne sudbine koja se onih godina, i nama i njemu, sručila na glavu. Nikakva politika, osim kapitulacije od prvog časa, nije nas mogla spasiti. Otuda se kod mene, kao posmatrača, utvrdio stav nevoljnog prihvatanja sudbine, stav mirenja sa nesrećom nad kojom niko nije imao vlasti. Ovakvo umovanje je svakako iracionalno i apolitično, ali mi se čini više na tragu istine od politikantske džangrizavosti. I pored nediplomatskih manira, Milošević je bez sumnje bio spreman na pravljenje kompromisa. Pregovaračima, međutim, nisu bili potrebni njegovi ustupci. Više su voleli oteto, nego poklonjeno. Osakatili su mu državu, zatrli ostatke socijalističke privrede, zarobili ga i bacili u tamnicu. Hteli su glavu, i dobili su je.
U beogradskim novinarskim i intelektualnim krugovima napadali su ga kao nosioca samodržavlja i despotije, što je zvučalo čudno u ustima onih koji su Brozovu ličnu vlast, surovu prema svakoj vrsti kritike, godinama ćutke trpeli ili je na sav glas podržavali. Tu je, rekao bih, došla do izraza jedna nevesela istina: ljudi ne vole popustljive samodršce… Okusivši, upravo pod Miloševićem, prvi put u svojim žalosnim životima ukus slobode mišljenja, govorenja i pisanja, ovi zakasneli liberali su, odjednom, izašli sa maksimalističkim zahtevima koje i u starim demokratijama malo ko zadovoljava. Na Slobi su kao na bokserskoj vreći uvežbavali udarce koji im za vreme vladavine ljubljenog Maršala ni u snu nisu dolazili na um. Drugi su, opet, zaboravljali da ih je on kao socijalista, koji nije raskinuo sve veze sa starim poretkom, poštedeo revanšizma desnice i sudskih procesa na kojima bi se „Kapičić & Comp.“ loše proveli. U osudi „tiranije“ posebno su bili glasni sinovi i unuci naših diplomata, školovani o narodnom trošku u zapadnim metropolama. Na dobrom engleskom jeziku podržavali su sve mere preduzimane protiv naše zemlje i njenog nesrećnog vođe.
Jedino su sasvim mladi ljudi, oni koji nisu pamtili Titovu epohu, pa su se odjednom našli u haosu rasturanja zajedničke države, imali moralno pravo da napadaju nedostatke Miloševićeve demokratije. Oni su sudili izvan istorijskog konteksta, što dopušta strogost koja nama ostalima ne priliči.
Punu ocenu Miloševićeve epohe i njegovog delovanja daće budući istoričari. Kao pisac, što će reći kao privatno lice, ja sam mu svašta u sebi zamerao, ali sam ga javno, od zlonamernika i neprijatelja naše zemlje, često branio.
Iako ga nisam lično poznavao poslao sam mu, početkom 2002, u zatvorsku ćeliju poruku ove sadržine:
„Poštovani g. Miloševiću, – koristim pruženu priliku da Vas pozdravim i da Vam čestitam na hrabrom držanju. Sa Vama su danas svi Srbi koji još drže do sebe, do slobode i dostojanstva. Pokušali su da nas udave lažima, a sad ni sami ne znaju kud će s njima. Ima nas koji bismo se rado zamenili sa Vama, samo da im kažemo ponešto od onoga što im govorite.
Na muci se poznaju junaci: ne dajte se, ničija nije do zore gorela. Kao bivši antikomunista, izražavam poštovanje i podršku bivšem komunisti. Sad smo samo ljudi i Srbi. Teško je biti čovek; još je teže, danas, biti Srbin; ali lepo.“
Jedan zajednički prijatelj mi je rekao da ga je poruka dirnula.

izvor: Pečat