Beogradski šmeker svih vremena !!!

Odlučio sam da postavim ovaj txt zbog velikog poštovanja prema Preletu.
Nisam imao prilike da ga lično upoznam .. a mnogo imamo iste poglede na svet.
Pogotovu onaj deo txt  “kad se zajebeš ali nastaviš dalje” ..
Tekst je mogao biti postavljen u nekoliko burek foruma .. a nadam se da ste shvatili zašto sam ga stavio u Kafanu ..  

Preuzeto iz časopisa: Gloria
Autor: Igor Karanov

Jedan od živih spomenika Beograda, sa svakom poteškoćom koja ga sustiže sve više opravda reputaciju nezaustavljivog borca. Dusan Prelević je još u dvadesetosmoj, u okršaju na žurci izgubio pokretljivost desne ruke. To ga nije sprečilo da napravi pevačku i literarnu karijeru. Otpevao je i napisao sve što je smatrao vrednim, a da pri tom ni za trenutak da se poštedi alkohola, cigareta i fizičkih sukcesija.

Smatra da je tajna njegove neuništive snage upravo tome što kad je dobro - on hitno ide tamo gde nije. Deset godina kasnije u tuči je izgubio oko. Pitomiji prijatelji tvrde da je to bila posledica njegovog ludila pošto je, umesto u urgentni centar, otisao kući da uzme sačmaru i putem odmazde nestao u noći. Pre dva meseca noge ga je stajao jedan od omiljenih poroka cigarete. I pored toga što ga lekar već godinama upozorava na moguće posledice pušačke noge koju je imao, Prelević nije mogao da zamisli svoje kafanske trenutke bez nikotina.

Ni danas, bez noge, ne može da ostavi cigarete. Drži ih u najudaljenijim delovima stana kako ne bi mogao olako da ih se maši, ali ma kako ih dobro sakrio, uvek ih nađe. Posebno dobro mu idu uz konjak, koji je ovih dana glavno jelo na njegovom meniju.
"Niko ne ide kroz život s namerom da najebe, pa čak ni ja. Razmišljam o posledicama svojih postupaka, ali uglavnom kada dođe do njih. Evo, umirem na rate. Prvi put kada se čoveku desi tako nešto, nebo mu padne na glavu. Međutim, shvati da tako mora da bude, da mora da živi s tim, a posle je sve lakše. Samo je potrebno skupiti energiju da iz najgoreg izvučes najbolje. To su povrede na radu. Imam, jednostavno, prekidač u glavi, i kada se uključi, mora da bude po mom. Desi mi se da na pola puta vidim da sam se prešao, ali bi bilo još gore da se zaustavim. Zato teram do kraja."

Kada je izgubio nogu, odmah su mu se našli prijatelji.
"Malo im je i drago što mi se ovo desilo. Odmah mi doneli štake. Drugi ortak je uzeo invalidska kolica od svoje majke. Kažem mu da vrati ženi kolica, a on: šta ima do se vozika, vidi kako je napolju grozno vreme."

Iako problematicne naravi, Prele je u širokom krugu prijatelja, i onih koji bi to želeli da budu, imao najuticajnije ljude iz umetnosti, politike i biznisa, ali je jednako blizak bio i s onima koji su na zlu glasu. I dan-danas ga telefonom zovu face iz podzemlja tražeći neki kontakt ili uslugu. On svojim hrapavim glasom, uz obilje sočnih psovki, šalje prijatelja, na primer, u kockarnicu hotela Metropol: Uživaj, sve ćemo to da sredimo. Samo svrati izmedu devet i jedan noću.
"Od toga i živim, a ne od penzije. Dok je živa moja generacija, Beograd mora da bude povezan.”

Prijatelji s kojima sedi i pije u svojoj omiljenoj kafani. kao i oni koji mu pomažu, uglavnom su poznanici iz mladosti s kojima je nebrojeno puta ukrštao pesnice.
"Tukli smo se, ali nikada oko podele imovine. Pijane budale, pa se tučemo da bismo se pravili važni. Bili smo mladi. Doduše, ja se kurčim i kao sredovečan. Nikako mi ne ide u glavu da više nemam dvadeset godina. Kad sam pre neki dan stao pred ogledalo, prestravio sam se: deda.”

Prele smatra da je jedan od ključnih uticaja na njegov ulazak u legende asfalta ostvarila dupla kilometraža. “Kažu da imam pedeset pet godina, a to nije tačno. Imam sto deset, jer dok svi spavaju, ja i dalje živim.”



Iako priznat pisac i scenarista, Prelevie nikada nije napisao nešto što bi po dinamici moglo da se meri s njegovim privatnim životom. Zbog toga je postao idol mnogih beogradskih momaka.
"Živim onako kako bi svi drugi voleli, a ne smeju. Sad se,ipak, niko ne bi menjao sa mnom."

Oni koji mu nisu tako dobri prijatelji uglavnom prelaze na drugu stranu ulice kada ga ugledaju: pored glasa koji podseća na riku razjarenog lava i jednookog pogleda, Prelević ima i vrlo iskrenu želju da momentalno pregazi sve sto mu nije po volji. Jednako kao i pre petnaest godina.
"Dešavalo mi se, ipak, da me pitaju kako sam tako divan i osecajan dok pevam i pišem, a privatno takav prostak i đubre od čoveka. Zbog toga sam izgubio mnogo obožavalaca. Najgori sam prema sebi, sad od mene više niko i ne očekuje da budem ljubazan."

Dušan smatra da je jedna od stvari koje su ga najviše odredile, naravno, vrlo autentično detinjstvo.
"Igrao sam fudbal kao klinac, ali sam oduvek znao da neću biti sportista. Izlazio sam, s petnaest godina sam već ozbiljno pio. Rakiju. Počeo sam da se bavim muzikom, a kada sam pao u prvom razredu gimnazije, nisam više hteo ni da idem u školu. Bilo mi je glupo da ponavljam. Onda je bilo drugačije, pa roditelji zbog toga nisu dopustali mojim vršnjacima da se druže sa mnom. Zbog toga sam se potpuno okrenuo muzici kojom sam inače bio oduševljen. Svirao sam bas-gitaru i bubanj, do povrede. Ruku sam povredio u dvadeset osmoj. To je bila ozbiljna prekretnica u mom životu. Međutim, nema ruke - nema svirke, a i sve ostalo je u pitanju. Onda sam počeo da pevam, ali to mi nikada nije bilo preterano zanimljivo."

I pored neizlečive grubosti, Prelević iza sebe ima dve veze nalik braku. Pred matičara, ipak, nikada nije stao.
“Žene su čudo. Uvek se smejem prijateljima kada kažu: Znaš kakvu sam ribu odvojio. Odvojila je ona tebe, budalo. Zbog toga se nikad nisam ženio. Još sam momak. Šta ima da se ženim, imam dve kćerke sa ženama s kojima sam živeo, I nijedna mi nije ni pominjala brak. Valjda su videle kakva sam budala, znale su da ću živeti isto kao I pre njih.”

Za neukrotive muškarce važi nepisano pravilo da se njihova slabost rađa s kćerkama koje dobijaju. To se dogodilo I Preleviću.
“One žive sa svojim majkama, I ja tu nemam previše uticaja. Dođem im kao neki drugar. Mlada kćerka Milica je upisala novinarstvo, ali je nisu primili na državni fakultet. Kažu nema dovoljno bodova. Pa nije ona OFK Beograd da osvaja bodove. Nisam hteo da idem tamo da ih prevaspitavam, bilo mi je komplikovano, pošto je to bilo posle operacije. Ali nisam im zaboravio. Kad namestim novu nogu ima da odem tamo I da im srušim tu školu. Starija Dina, ima svoj život. Zezali su me prijatelji što je s Franom Lasićem, ali sta me briga. Važno je da taj sigurno neće da je bije. Ostalo je njena briga. Ako hoće, nek se uda. Žao mi je samo zbog njenog talenta, ali ona voli život, isto kao I ja.”

Uvek je bio legenda i genije.

Slava mu!

Neće on tako lako da se preda ..