Peščanik :: Politicki ~ Geopoliticki forum

23. februar 2007.

Miša Brkić: Nema ko ne štrajkuje, napravio sam spisak od dvadesetak firmi. Štrajkuju od fabrike vagona u Kraljevu do ovih u Jugoremediji. Ovo je sedma godina od početka tranzicije u Srbiji, a kao da smo na početku. Uvek iznova treba objašnjavati ljudima da su socijalizam i samoupravljanje promašene teme. Ništa nije učinjeno da se privatizacija završi i mislim da se previše u važnim slučajevima povlađivalo takozvanoj radničkoj klasi. Mislim pre svega na Jugoremediju, gde je posle četiri, pet godina, pod direktnim pritiskom vlasti sud promenio mišljenje i oterao vlasnika. Ne ulazim u to da li je vlasnik kriminalac, jer zašto mu je država prodavala ako je kriminalac. Čak i ako je bio najpovoljniji na tenderu, mogli su da mu kažu - nećemo sa tobom, tvoj novac je prljav, ova država ima komisiju za sprečavanje pranja novca i ne damo ti da uđeš u Srbiju. Ali oni su ga pustili i ne mogu posle četiri godine da mu kažu - puj pike, ne važi. Direktor Filipa Morisa treba da ima noćne more i da se ujutru budi sav znojav od straha da će kada dođe na posao videti da su radnici upali u fabriku i rekli - ko te, bre, šiša, ti si mrski neprijatelj, mi smo povratili naše vlasništvo. A onda vi nemate vladu koja kaže - stanite, ljudi, to ne može tako.

Tehnička vlada istera žandarmeriju da oslobodi put od proizvođača svinja, ali onda donese uredbu o otkupu 15.000 svinja ili 15.000 tona svinjskog mesa, ne znam tačno. Da li je vlada sa tim proizvođačima svinja imala sporazum - nije, je li ovo zemlja sa tržišnom ekonomijom - jeste, ko je terao te ljude da tove svinje, a nemaju ugovore o otkupu? To je kao da ja proizvedem 15.000 pari cipela i nema ko da ih kupi i ja odem pred vladu i kažem - slušaj, zapaliću vam zgradu ako mi ne otkupite cipele i skupim još 20.000 ljudi i vlada kaže - ovi su kreteni, vidi šta nam rade, blokirali ulice, hajde da otkupimo te cipele. Fenomen tehničke vlade je vrlo zanimljiv. Pazi, ona nikome ne polaže račun, nema parlamenta u kojem će neko da kaže - stanite, bre, šta to radite. Sada su silne pare potrošene za svinjsko meso koje nikome nije potrebno, a to košta. I neće onih pet hohštaplera ministara iz svog džepa da izvade pare, pa da kupe to meso, nego ga plaćaju novcem poreskih obveznika. Šaljemo loš signal da Srbija restaurira neke stare vrednosti. Istovremeno, ti imaš puno stranih kompanija u kojima se ljudi ubiše radeći i u kojima zarađuju pristojan novac. Najveći opštinski prosek plate u Srbiji ima Smederevo. To nije tako zato što je Matković direktor Sartrida, nego zato što je US Steal kupio tu čeličanu.

Vuk Drašković u vezi sa Kosovom koristi sintagmu - jedna država, dva sistema. Bojim se da i u ekonomiji stvaramo tu šizofrenu situaciju, znaš, jer imaš radnike koji rade u socijalističkim firmama i imaš radnike koji rade u kapitalističkim firmama. Jedna zemlja - dva sistema ne može da uđe u Evropsku uniju, jer moraš da imaš sistem koji imaju svi u Evropskoj uniji. U ovoj predizbornoj kampanji svi su kokodakali o otvaranju novih radnih mesta, a to je promovisanje najcrnje vrste državnog socijalizma. Mene plaši ta doslednosti da se iz slučaja u slučaj restauriraju vrednosti koje ni po čemu ne korespondiraju, bre, ne sa Evropskom unijom, nego nemaju veze ni sa Rusijom, koja jeste postala kapitalistička zemlja. Napraviš ogromnu aferu sa stečajnom mafijom, ali ne otkriješ kakav je bio taj mehanizam, ko je uzeo pare, da li je uzeo, zašto je uzeo, nego ostaviš maglovitu situaciju. I onda radnici Beogradske konfekcije Beko ili Robnih kuća Beograd imaju iluziju da su njihove sjajne firme namerno oterane u stečaj. Pritom, ti ljudi u Beku i u robnim kućama nisu radili ni pre nego što je došla stečajna mafija, ali ti si u predizbornoj kampanji rekao kako se vlast bori protiv korupcije i privrednog kriminala i poslao ljudima poruku - eh, gde bi nam bio kraj da nije bilo te stečajne mafije, bilo bi kao u divno vreme socijalizma i što mi ne bismo tako nastavili i dalje.

Uzmi izveštaj međunarodne organizacije Transparency International i pogledaj gde je Srbija na rang listi korupcije u svetu. Od kada je Koštunica došao na vlast, pali smo još niže. Ej, neko ko je došao na vlast kao legalista, odlazi sa vlasti kao korupcionaš. Pri tome nijedna od velikih afera nije završena, mi ne znamo ko je i kolike pare uzeo. Afere su završavane kao u slučaju nabavke lokomotiva, kada je optuženi ministar izašao na konferenciju za novinare i rekao - svečano objavljujem da je policija utvrdila da nije bilo korupcije i da ta afera nije postojala. Pazi, niti se policija oglasila, a istraživala je, niti je taj ministar portparol policije koji to može da kaže. U mnogo veću aferu u vezi sa Nacionalnom štedionicom od početka je bio umešan tadašnji guverner centralne banke, a posle ministar finansija u ovoj vladi, koji je takođe rekao - svečano objavljujem da u nije bilo afere, a slučaj je zatvoren tako što je Nacionalna štedionica prodata grčkoj banci, Euro Bank, i time cela priča završena. Pre dva dana sam video vest da je Beograd film kupio jedan srpski biznismen iz Londona za koga se kaže da je bio savetnik bez plate guvernera Narodne banke Jugoslavije, Mlađana Dinkića. Ispostavilo se da je on kupio još nekoliko firmi u Srbiji i da je za to potrošio milijardu dinara, a vlasnik je neke firme za nekretnine u Londonu. Očekivao bih da ozbiljni mediji krenu tim tragom, jer čovek je bio savetnik guvernera, nisu male pare u pitanju. Ispostavilo se da je on svoje pare pošteno zaradio u Londonu i odmah je sve bilo okej, spala je i poslednja trunka sumnje sa tog čoveka.

Mediji su korupcionaške i uopšte afere iz sfere ekonomije pratili potpuno senzacionalistički, sa vrlo smišljenom namerom ljudi van medija da se kvalifikovano javno mnjenje i široka javnost dovedu u poziciju objekta manipulacije. Znaš, kada običan čovek kupi novine, vidi vest o aferi i počne da cokće jezikom, cilj manipulacije je postignut: aktivizam građanina birača je na minimumu. Skidam kapu onima koji su na taj način autizovali javno mnjenje u Srbiji. Kakvih je trgovina sve bilo u parlamentu, oduzimanja mandata, pa niti se oglasio ustavni sud niti je iko rekao - joj, je li to moguće. Moguće je, pređen je Rubikon, jer ti si jednom uspeo i ništa ti se nije dogodilo, niko te na ulici nije mlatnuo toljagom, ako ti već institucionalno ništa ne može. Ravnodušnost će da sahrani Srbiju, ravnodušnost na sve. Ravnodušnost kada slušaš premijera kako lupeta o kosovskoj priči, ravnodušnost kada saznaš da u zemlji ne postoji ustavni sud, ravnodušnost na to da su podeljeni stanovi članovima vlade koja više ne postoji. Ja to nikako drugačije ne mogu da nazovem nego krađom. Niko da kaže - to je grupa hohštaplera i lopuža. Ko će im to reći, ko će ih procesuirati zbog toga. Sudije primaju preteće SMS poruke, a predsednica vrhovnog suda kaže - nije strašno kada sudija dobija preteće poruke.

Bojim se da je već u februaru, 2007-a godina završena za Srbiju. Da, izgubili smo 2004-u, pa se u 2005-oj i 2006-oj dalje tonulo. I ako za nešto treba suditi toj Koštunicinoj vladi, to je zbog toga što je prekinula odnose sa Evropskom unijom. To je milenijumski poraz Srbije sa nezamislivim posledicama. I onda ti vidiš lukavstvo vlasti koja kaže - pa dobro, jebeš Evropsku uniju, daj da mi ovo Kosovo rešimo. U Srbiji je napravljen kopernikanski obrt i od budućnosti u Evropskoj uniji ti si se vratio i restaurirao prošlost kao ključnu pretpostavku političke delatnosti u Srbiji. Voleo bih da neko izračuna koliko košta prekid pregovora sa Evropskom unijom, ali u bukvalnom iznosu, koliko miliona, milijardi evra. Pa da, kada dobiješ tu sumu, podvučeš crtu i kažeš - e, za ovaj gubitak imam pravo da sudim onima koji su to uradili ovoj državi. Ne mora to da bude suđenje pred trgovinskim sudom, ali da se zna koliko je jedna nesposobna vlast koštala građane ove zemlje, a ne da nam ti ljudi ponovo pričaju o tome da su oni nezaobilazni faktor formiranja nove vlade. Ko ste, bre, vi? Upropastili ste državu za ove tri godine koliko ste vladali.

Dan pred izbore jedan konzorcijum je trebalo da dobije na tenderu koncesiju za autoput Horgoš - Požega, put koji Srbiji dokazano nije potreban. To je gurao ministar za kapitalne investicije, jer hoće, brate, čovek da mu kroz avliju prođe autoput. I kada je stiglo do potpisa ugovora o koncesiji, ta firma koju čine Španci i Austrijanci, je rekla - ne, ne, mi to nećemo da potpišemo. Dakle, ljudi iz tog konzorcijuma su ozbiljan, poslovni svet i oni su odustajanjem od potpisivanja ugovora o koncesiji pokazali da razmišljaju na sledeći način - doći će neka nova vlada i prvo što će da uradi je da protrkeljiše taj ugovor i videće da taj ugovor sa srpske strane nije dobar, što narušava ugled našeg konzorcijuma. I španskoj i austrijskoj firmi važno je da sačuva svoj ugled. Džaba ti Srbija i džaba ti posao izgradnje autoputa ako ti izgubiš ugled, pa ne možeš da dobiješ sledeći posao. Druga poruka koju su nam poslali je - čekajte da vidimo, možda će sledeća vlada imati drugačiji ekonomski koncept od ove i ugovor o izgradnji autoputa neće više biti validan i aktuelan. I treća njihova poruka je - unutar Srbije ne postoji konsenzus u vezi sa izgradnjom autoputa, polovina autoputa treba da prođe kroz Vojvodinu, koja se ne slaže sa tom izgradnjom. U takvim situacijama ozbiljne firme beže, a doći će samo špekulantski investitori i reći - super, ovde može da se zaradi i baš nas briga. Doći će neki sa Devičanskih ostrva, da zarade i begaju. Ali ozbiljne firme ne ulaze olako u ovu kaubojštinu u Srbiji.

Loš signal je ovo što je Filip Moris zbog ovog CEFTA ugovora bio spreman da izmesti proizvodnju iz Srbije. Srbija ne sme da ispusti CEFTU, jer zona slobodne trgovine je predgrađe Evropske unije, mini Evropska unija na zapadnom Balkanu i to je velika vrednost. Zbog nekih ranijih obećanja, dve duvanske fabrike koje su kupili stranci se ne uklapaju u to. Ako Srbija hoće da bude ozbiljna država, ona ne može sada da kaže tim ljudima koji su kupili te dve duvanske fabrike - puj pike, ne važi, naš interes je CEFTA, a vas ćemo da prevarimo. Postoje ekonomski mehanizmi da postigneš, što bi rekli seljaci i jare i pare - da imaš i CEFTA-u i da zadovoljiš ove dve multinacionalne kompanije. Samo je potrebna spremnost vlade da to reši. Tek kada su ovi iz Filipa Morisa zapretili odlaskom, tehnička vlada je sela, pa rekla - dobro, ukinućemo dvostruku naplatu akciza između Srbije i Crne Gore. Vlada sporo izlazi u susret zahtevima firmi koje, bre, zapošljavaju u ovoj zemlji puno ljudi. Ne kažem da treba da im se ulizujemo zato što su došli, ne, ali postoji stvorena obaveza koja mora da se ispoštuje i postoje ekonomski mehanizmi kojima može da se reši spor i nema potrebe da se to toliko odugovlači. Kada ovako mrljaviš, kada dođeš dotle da ti vlasnik fabrike duvana u Nišu kaže - odoh ja odavde zato što si ti lenj, spor i bezobrazan, to je onda loša poruka svima koji su se već spremili da dođu, jer će da kažu - hajde da sačekamo još malo, dok se ne formira vlada, pa ćemo da vidimo. A to još malo je do juna, pa su tu godišnji odmori, pa septembar, kada ti ostaju ti posle još četiri meseca do kraja godine.Tako smo mi, u ekonomskom smislu, izgubili 2007. godinu. Dakle, Srbija je u potencijalu dobra zemlja, a čep na tom potencijalu, zamisli, drži politička elita Srbije.

Fantastičan je osećaj imati predizbornu kampanju za tuđe pare. Ako je Milošević vladao do poslednje kapi tuđe krvi, Koštunica je vladao do poslednje pare iz tuđeg novčanika. Odmah je bilo jasno da nešto ne valja kada preduzeće odlazeće vlade, Telekom, kupuje, ide u akvizicije u susedne države. Svi smo čuli odlazećeg premijera Koštunicu, koji je rekao - eto dokaza da je Srbija jaka u regionu, jer može da kupuje. Pa dobro, kupi telefonsku kompaniju u Grčkoj, a nemoj da kupuješ bratski Telekom Republike Srpske, da bi na pokazao kako se ujedinjuje srpski ekonomski prostor na zapadnom Balkanu. To je bila politička, a ne ekonomska poruka, jer ekonomski to nije bilo racionalno kupiti. I vidim ovih dana da se Telekom Republike Srpske ne kupuje kešom, nego mi tek tražimo ko će da nam da kredit. To je nonsens, jer ti ne odeš u prodavnicu da kupiš frižider i ne kažeš prodavcu - sačekajte 3-4 dana, idem da nađem pare, a vi mi ga isporučite. Mi sada pregovaramo sa City bankom da nas kreditira, a šta ako City banka kaže - nacionalno okupljanje Srba na Balkanu ima posebnu cenu, pa kamata nije kao svuda u svetu dva odsto, nego je šest. Mi ćemo da kažemo - dobro, hajde, uzećemo zbog nacionalnih interesa. Ko će to da otplaćuje? Koštunica će reći - otplaćivaće Telekom iz profita. Čekaj, a kako Telekom dolazi do tog profita - tako što opljačka tebe i mene kao korisnike stabilnih telefona. Po tome vidiš da li imaš lažove i lopove ili imaš odgovornu vlast, koja će da kaže - i sa parama treba da se ponašamo jednako štedljivo kao sa nacionalnim interesima, dakle, ne treba razbacivati na sve strane, samo zato što nam Dodik dođe na proslavu Srpske nove godine da zajedno cupkamo i pevamo.

Kada im kažeš - vi ste zaustavili reformu, oni kažu - ne, ne, mi sprovodimo reforme, ali mi nismo za brze reforme. Ej, ekonomske reforme su ili brze ili ih nema. Upotrebiću sliku koju je pokojni premijer koristio - hoćeš li mačku odjednom da odsečeš repić, pa će jednom da jaukne, ili ćeš sedam puta da mu sečeš rep i sedam puta će da ga boli i sedam puta će da jaukne. Nije u pitanju samo pokojni premijer, nego iskustvo zemalja u tranziciji koje su to prošle i izašle iz toga. Dakle, ili ti je brza ili je nema. Ministar finansija u reformskoj vladi Mađarske završio je privatizaciju javnih preduzeća u drugoj godini, a ti si u sedmoj godini još je nisi završio. I onda ti Koštunicini mladoturci dodatno objašnjavaju - mi to radimo polako, u skladu sa mentalitetom srpskog naroda. To je jedan nivo, a drugi nivo je suštinski i valjda je zato i ubijen premijer, jer ti ne samo da hoćeš da zaustaviš, nego i da okreneš tok istorije unazad. Na trećem nivou imamo šizofrenu situaciju u kojoj imaš političku elitu koja vraća točak istorije unatrag i imaš firme koje posluju po kapitalističkim uzusima, pa se ne zna ko će koga da slomije. To je ono o čemu smo malopre govorili - jedna zemlja, dva sistema. Dokle to može da traje i kada će se dogoditi sudar, kao što se u velikim zemljotresima sudaraju dve tektonske ploče. Kada će nastati lom u Srbiji, kada će ekonomska tektonska ploča reći - mi smo preovlađujući model za Srbiju. Belorusija i mi smo još jedini ostali na toj klackalici i ne znamo gde ćemo i šta ćemo.

Nemoguće je restaurirati celokupan Miloševićev sistem. Mi imamo neki amalgam Miloševića, Broza, tog narodnjačko-pašićevsko-cicvarićevskog modela. Trenutno nema političke snage koja bi pobedila taj model. U ekonomiji postoji potencijal i ne bi me čudilo da, ako se ovakva situacija nastavi, dođe do otvorenog sukoba domaćih i stranih poslovnih krugova sa političkom elitom u Srbiji.

Tako je bilo 1989, kada je dolazio Milošević: intelektualna elita Srbije je imala rezistentan stav, u smislu - protutnjaće i to posle izvesnog vremena. To dosta govori o nesposobnosti intelektualne elite da predvidi događaje i kaže - čekaj, jedna od opcija je da nam taj kreten slupa državu. Sada se to ponavlja i to me plaši. Danas imamo situaciju sličnu onoj iz 1988, 1989, 1990, kada je Milošević marširao kroz institucije sistema. Imaš novog, mudrog državnika i ovi apologeti oko Voje pokušavaju da nam stvore tu predstavu. Možda je moj strah preteran, ali razmišljam o tome kako bi ovoj državi moglo da se dogodi da zahvaljujući finoj rezistentnosti građanskog društva i intelektualne i ekonomske elite opet dobije čoveka poput Miloševića. Nismo mogli da formiramo vladu, a i svi sledeći izbori su takođe ispali strašni, pa neka on vlada. Tako da ovo je Deliblatska peščara, Carska bara u jesen, sve počinje da truli i trulež se širi na sve strane, prestaje život i niko da tresne veslom, nego se svi mirimo sa sudbinom. Prekid pregovora sa Evropskom unijom za mene je bio povod da ljudi izađu na ulice, da kažu - to ne može, mi smo se 2000. godine opredelili za to, ne možete vi da menjate smer. Nijedna vlast ne može da dobije mandat da promeni tok istorije. Niste dobili mandat za to, a sve što se događalo od 2004, kada je formirana Koštunicina koalicija, je upravo to, izigravanje volje građana od 24. septembra 2000. godine.

Koliko je dobio Koštunica sa Veljom i Palmom, 16 i po odsto. Hajde da kažeš da su 6,5 odsto dobili Velja i Palma i da on ima 10 odsto glasova. Takav rezultat je dovoljan razlog za odlazak na smetlište istorije, odnosno za penzionisanje, a ti vidiš jednog kabinetskog pacova koji bi i dalje da vlada i koji kaže - ali ja sam nezaobilazan faktor, vi bez mene ne možete da formirate vladu. Ta količina političkog bezobrazluka, da sa 10 odsto tražiš mesto premijera je neverovatna. Ima li kraja bezobrazluku ili ćeš nam reći - ja ću da budem premijer i bez izbora. Ja to vidim kao konsekventan kraj jedne bezobzirne političke karijere. Hajde da napravimo analizu parlamenta. Hajde da zamislimo da je država naša privatna kompanija sa 250 ljudi i da vidimo kojem bismo od tih ljudi dali platu od 2.000 eura. Oni treba da vode državu kao menadžeri preduzeća. Da li treba da platimo onim poslanicima koji su prekinuli pregovore sa Evropskom unijom? Ima, bre, oni da plate iz svog džepa, a ne da još uzimaju apanažu od države što su tamo sedeli i pravili se ludi, kao da se ništa nije dogodilo. Kako da nije, dogodila se istorijska tragedija za Srbiju.