Koliko puta u životu su neki od vas ponosno izgovorili: „Ja sam perfekcionista“? Zapravo ste hteli da kažete da sve u životu radite detaljno, precizno, požrtvovano, najbolje moguće... Ma, savršeno! Međutim, pre nego što sledeći put nekome pomenete da ste perfekcionista, razmislite zašto to činite: da li se žalite ili se hvalite? Jer, pefekcionizam može biti veliki usud i breme, najviše za samog perfekcionistu, o čemu govori Aleksandra Bubera, psihijatar, psihoterapeut, transakcioni analitičar i vanredni edukator iz transakcione analize.
- Perfekcionizam se može posmatrati kao pozitivna i kao negativna osobina. U kliničkoj praksi posmatramo je kao negativnu, jer pod perfekcionizmom podrazumevamo da osoba sebe prihvata ekstremno uslovno. To znači da veruje da je dovoljno vredna ako, i samo ako, je savršena. Iz ovoga proističe: ukoliko nisam savršen, ne vredim dovoljno, ili u gorim slučajevima ne vredim uopšte, a u najgorem – ako nisam savršen, ne treba ni da živim. Koren je u životnom skriptu – nesvesnom životnom planu koji donosimo od druge do sedme godine života a sastoji se od raznih skriptnih poruka, zaključaka i odluka koje ne odgovaraju realnosti, ali ih dete usvaja kao realne zbog nerazvijenog procesa mišljenja i objektivne zavisnosti od roditelja. Skriptni imperativi (okrutni goniči, moranja, ili, stručno: drajveri) su u stvari roditeljske poruke kojima se ekstremno uslovljava detetovo pravo na život ili pravo na ljubav. Dakle, kada osoba ne uspe da zadovolji uslov da je savršena, aktivira se osećanje inferiornosti (osoba se oseća manje vrednom), ili samoprezira (oseća se bezvrednom), ili samomržnje (procenjuje da je zaslužila da umre). Jasno je da niko ne može biti u stanju da uvek ispunjava uslov da bude savršen. Ono što treba razlikovati od perfekcionizma kao uslovljavanja lične vrednosti i prava na postojanje, jeste autonomna težnja za izvanrednošću u postignućima. Perfekcionista će, ukoliko ne uradi nešto savršeno, smatrati da nije OK kao osoba, dok osoba koja teži izvanrednim rezultatima autonomno odvaja sebe od svog ponašanja – sve i da nije uspela u svojoj težnji za izvanrednim dostignućem ona zna da je OK osoba, sa punim pravom na život i na osećanje lične vrednosti sa ili bez vrhunskih postignuća. Ovakva osoba zna de savršenstvo ne postoji, pa sebe neće kritikovati ako ga ne dostigne.
Šta odlikuje perfekcionistu? Kako ga prepoznati?
- Perfekcionista voli sve da radi savršeno, zbog čega mu je potrebno mnogo vremena da to i postigne, jer radi polako, detaljno, pažljivo, precizno. Pre nego što prikaže svoj rad, proverava ga više puta i na njegov rad se možemo osloniti. Nekada probije rokove, jer mu uvek treba vremena za doterivanje i proveru. U grupi teži da zadrži posao za sebe, jer smatra da ga drugi neće uraditi tako savršeno. Lakše izlazi na kraj u situacijama „jedan na jedan“ nego sa većim grupama ljudi. Obično izgleda skladno, harmonično, kako telesno tako i u oblačenju. Problem je u tome što ne uživa u onome što je postigao i teško sebi može da dozvoli da se zabavi i opusti, jer je preterano odgovoran i savestan. Na primer, dok ostali uživaju u plesu, perfekcionista teži da savršeno izvede korake, brojeći u sebi „je'n dva tri, dva dva tri“. Često je napet i praksa govori da je većina perfekcionista mnogo kritičnija prema sebi nego prema drugima. Nepoznat im je koncept „dovoljno dobro“. Za njih nesavršeno znači loše. To su pouzdane osobe, dobri radnici i često stubovi društva.
Kako dolazi do toga da neko postane perfekcionista u negativnom smislu? Kakvu ulogu u tome imaju roditelji?
- Razlog za upućivanje ovakvih poruka može biti disfunkcionalnost roditelja, ali u većini slučajeva u pitanju je dobra namera, uz nedostatak informacije o pravilnom vaspitanju. Većina roditelja snažno želi da dete bude izvanredno. U tom slučaju roditelj, da bi bio siguran da će dete prihvatiti njegove vrednosti, povezuje ih sa pretnjom odbacivanjem, jer ne ume drugačije. Dete zavisi od roditelja i njegovo preživljavanje je i objektivno uslovljeno njihovim prisustvom i ljubavlju, ono veruje da je zapoveđena vrednost prava potreba (poput hrane i vode), jer će, ako je ne ispuni, biti odbačen i /ili umreti. Obično postoje dva načina na koja osoba usvaja ovakva uverenja. Prvo, u raznim situacijama roditelj ponavlja detetu da ono ima pravo da postoji samo ako je savršeno, ili da će dete voleti (prihvatiti) samo ako je savršeno. Drugo, dete pogrešno razume da roditelji uslovljavaju njegovo postojanje i vrednost savršenstvom. U svakom slučaju, dete zaključuje da je toliko važno biti savršen, to doživljava kao pitanje života i smrti i kasnije tokom života stalno pokušava da bude savršeno da bi imalo pravo da živi i oseća se vrednim.
Da li je perfekcionizam zapravo psihološki problem?
- Da. Iako u psihoterapiji smatramo da je imperativ-drajver ili gonič–patološki, ljudi koji su pod njegovim uticajem misle sasvim suprotno. Oni su ponosni na svoj perfekcionizam i stavljaju ga u prvi plan. Kada se predstavljaju kažu: „Znate, ja sam perfekcionista“. Takvi ljudi su kao deca bili voljeni samo kada su ispunjavali imperativ da budu savršeni, pa su na osnovu toga razvili očekivanje da će ih i drugi prihvatiti samo ako su savršeni i poštuju same sebe ako su savršeni.
Određeni oblici perfekcionizma uzrokuju emocionalne i fizičke probleme, vode u depresiju, pa i u samoubistvo...
- Znajući da osoba ekstremno uslovljava svoje pravo na ličnu vrednost i/ili život savršenstvom, jasno je da će se kada osoba ne uspe da ispuni ovaj uslov javiti osećanje inferiornosti, samoprezira, bezvrednosti ili eventualno samomržnje. Osoba je depresivna kada proceni da je vredna jedino prezira, ili da je bezvredna, a ukoliko procenjuje da zavređuje da umre, jer nije ispunila traženi uslov, moguć ishod postaje samoubistvo. Perfekcionizam prema Frojdu spada u analne karakteristike ličnosti, a što ima veze sa funkcionisanjem digestivnog trakta u širem smislu. U blažim slučajevima može dovesti do zatvora ili proliva, gađenja i povraćanja u situacijama kada osoba nije u stanju da ispuni kriterijum savršenstva. Ako su ove situacije česte, a kod perfekcionsita jesu, to može dovesti do predispozicije nastanka raznih oboljenja kao što su čir na želucu, crevima i nekih bolesti koje za okidač imaju stres, iako im se ne zna tačan uzrok, kao što je ulcerozni kolitis. Perfekcionista funkcioniše pod velikim pritiskom, pa to može dovesti do hipertenzije i njenih posledica na srce i krvne sudove.
Da li velika želja da se zablista usporava postizanje uspeha?
- Da, jer kada su ova moranja povezana sa pravom na život, onda ona funkcionišu kao prave potrebe, kao uslovi koje neko mora da ispuni da ne bi umro, što dovodi osobu u situaciju da stalno radi pod velikim pritiskom i, paradoksalno, da zbog toga više greši, što perfekcionisti jako smeta. Osoba, dakle, „mora“ biti savršena da bi izbegla katastrofu. Svako ljudsko biće ima pravo da postoji i pravo na ličnu vrednost i zato je katastrofa ukoliko nam neko (ili sami sebi) to pravo uslovi ili ukine. Da bismo bili efikasni, potrebno je da razlikujemo kada treba da radimo stvari dovoljno dobro, vrlo dobro, odlično, a kada savršeno. Kada bismo sve radili savršeno, mogli bismo da uradimo veoma malo stvari, jer ne bismo imali dovoljno vremena. Perfekcionista je globalno gledano neefikasan, iako u stvarima koje odradi jeste savršen. Ovakvim osobama je potrebno pomoći da daju sebi dozvolu da greše, a pre toga naučiti ih da greška nije katastrofa, već mogućnost za učenje i saznavanje.
Perfekcionizam se često pripisuje talentovanim ljudima. Oni, čak i kada su najbolji, zameraju sebi da su mogli bolje. Zašto ne umeju da se raduje uspehu?
- Perfekcionista ima pogrešnu logiku: ili sam nešto uradio savršeno (pa samim tim i vredim) ili sam uradio loše (pa sam bezvredan). Kod njih ne postoje kategorije prolazan, dobar, dovoljno dobar, vrlo dobar, odličan, izvanredan, već samo kategorije ili savršeno ili loše. A savršeno ne postoji, tako da često dolaze u situaciju da procenjuju svoje dostignuće kao loše, kada već nije savršeno.
Kada je perfekcionizam zdrava a kada nezdrava težnja?
- Perfekcionizam je uvek nezdrav. Zdrava je želja da se bude izvanredan, dakle ne savršen, NEKADA u NEKIM aktivnostima i poljima života, kada je zaista važno da uradimo stvari izvanredno, a što su veoma retke situacije u životu prosečnog čoveka. Važno je da razlikujemo koje su to situacije u kojima je potrebna izvanredna, a ne dovoljno dobra „izvedba“. Takođe, važno je naglasiti razliku između izvanrednosti i savršenstva. Izvanredno znači da je nešto van-reda, toliko dobro da nije uobičajeno, a što je različito od savršenog, nečega gde je sve takvo da ništa više ne treba i ne može da se doda, jer je to vrhunac i kraj, dalje i bolje od toga ne može.



Izvor: Novosti

Koliko se ljudi izgubi u perfekcionizmu pritom zanemarujuci vazne stvari u zivotu..

analiziram svaku sitnicu 100 puta, idem u detalje detalja, često razmišljam: šta bi bilo, kad bi bilo.... opterećujem se nebitnim stvarima i glupostima...  , uvijek mislim da sam mogla nešto uraditi bolje, makar svi govorili da je super, pa onda pucam od muke što nisam... znači, bolesna sam 

Mrzim perfekcionizam - Volim gace nasred sobe, ogledalo puno kaladonta, cebe pola na podu pola na sofi i prasinu po starim kupkama na kadi   

Najgora su perfektna resenja , a najbolja resenja su dobra resenja .... 

Znaci sve radim sto si rekla 

Ti imas teznju ka perfektnoj odvali    

Prilicno sam uredan, ali poznavajuci fiziku i hemiju tj. mikrosvijet znam da je perfekcionizam nemoguc.

Da li ste savršeni?

Želja za savršenstvom sputava i opterećuje mnoge ljude - oni su pod stalnim stresom što stvara pravi haos u njihovim odnosima sa drugima. To je malo čudno s obzirom da mnogi veruju da je težnja za savršenstvom dobra stvar. Ali kao mnoga verovanja i nagađanja u našoj kulturi i ovo, kada malo bolje razmislimo, nema baš mnogo smisla.

Savršenstvo podrazumeva stanje nepogrešivosti, bez ijednog kvara. Biti savršen znači biti u stanju akcije koje je na najvišem nivou i koje ne može biti nadmašeno. Savršenstvo u obavljanju nekog određenog zadatka je možda dostižno i student može dobiti najvišu ocenu na ispitu kao što i vi možete postići savršenstvo u izradi neke stvari. Ali cilj da sve u životu bude savršeno je sasvim druga priča.

Mašina ili neki elektronski uređaj mogu funkcionisati bez greške – bar neko vreme. Ipak vremenom počinju da posustaju i popravke su im neophodne. Ljudi nisu savršeni. To je deo definicije čoveka. Setite se izraza “ja sam samo čovek”.

Stalno se krećemo ka postizanju što većih ciljeva i dostignuća. Našu decu pitamo kakve su im ocene, a ne šta su naučili. Naše živote merimo po uspehu koji smo postigli, a kada nam nešto izmakne, potpuno smo slomljeni. To remeti svaki osećaj za ravnotežu u našim životima.

Izgleda da smo izgubili smisao za čudo i strahopoštovanje. Da li možete da zamislite da gledate u dugu i da se žalite kako je nesavršena jer širine boja nisu jednake? Ne samo što bi to bilo potpuno smešno već biste uništili divan trenutak. A to upravo radite kada osuđujete sami sebe zbog sopstvenih nesavršenosti. Zaboravljate da ste kao ljudi i vi deo prirode. Samim tim, bili biste na dobitku ako prihvatite prirodan tok života koji je, zamislite, nesavršen.

Istina je da su pojmovi savršen i nesavršen tvorevine našeg uma i ne postoje van misli koja ih je stvorila. Pojam perfekcije postojao je još u antičkoj Grčkoj, a u nešto modernijoj varijanti, on je tvorevina Njutonove mašine. Taj pojam, međutim, nema šta da traži u sveopštem pogledu na svet. Mi usvajamo taj model savršenstva, u njega ubacujemo neke svoje istine i onda živimo živote sledeći tu “istinu”.

Ironično, ali ako neko nekad i postigne to nemoguće stanje savršenstva, teško da će ga više od par ljudi tolerisati. A verovatno ta osoba i ne bi bila mnogo zabavna i stalno bi ostale podsećala na njihove neuspehe.

Težnja ka savršenstvu je samo maska za veliku nesigurnost. Znači da nismo dovoljno dobri ovakvi kakvi smo, a kada tako mislimo onda osuđujemo sebe.

Ljudi koji žele da budu savršeni obično imaju preveliki osećaj za sopstvene nedostatke. Njima su od malena govorili da nisu dovoljno dobri, zato su oni odlučili da će izbeći omalovažavanja ostalih jedino ako budu besprekorni. Perfekcionisti misle da su druge osobe nekako uvek bolje i superiornije od njih samih, zato oni, da bi ih stigli, moraju da budu bez mane.

Osobe koje teže perfekciji su osetljivije na osude drugih. U stvari, te osude su uglavnom umišljene. Svi imaju mišljenje, ali uzdizati nečije mišljenje na nivo osude je zaista smešno. Na kraju krajeva, neko vam ne može suditi sem ako vi sami ne dozvolite da vam bude suđeno.

Jedino savršenstvo je biti u sadašnjosti, dok perfekcionisti to nikada nisu

Najbliže savršenstvu je sposobnost potpune prisutnosti u sadašnjem trenutku. Bez ikakvih uznemirujućih misli gde merite ili ocenjujete sebe, potpuno ste slobodni da uživate do kraja. U tom trenutku ste zaista živi. Ipak perfekcionisti nikada nisu potpuno prisutni jer su suviše zauzeti kritikujući prošlost i ponavljajući svaku odluku koju su doneli i brinući zbog budućnosti u isto vreme.

Potraga za savršenstvom ograničava našu sposobnost da budemo prisutni i bukvalno nam oduzima vitalnost života. Ona je neostvariva, nezamisliva i, iskreno, nepoželjna, pa zašto je onda jurimo? Mnogo bolje biste proveli vreme rešavajući problem nesigurnosti koja i uzrokuje želju za savršenstvom. Analiziranje, merenje i osuđivanje su alatke perfekcionista.

Ne merite sebe!

Perfekcionisti vode jedan večiti dijalog sa samim sobom, gde mere i razmatraju svaki aspekt svog života. U takvim okolnostima, oni su retko kad prisutni. Čak i kada pričaju sa drugima oni su samo delom tu, a u isto vreme u sebi se već kritikuju zbog nečega.

Ne možete biti na dva mesta u isto vreme i ne možete se baviti sa dve misli odjednom. Svaki put kada se osuđujete je trenutak kada niste izabrali bolje i zdravije rešenje. To su propušteni trenuci vrednog životnog iskustva. Ako je značajan procenat vaših misli samokritičan onda vi zaista mislite da je život iskustvo za sebe i propuštate ga velikim delom.

Razmislite kako to utiče na vaše veze. Ako niste tu za sebe, kako ćete biti za nekog drugog? Ako se osećate uznemireno zbog sopstvenog nezadovoljstva, to će imati višestruke posledice na vaše odnose sa drugima.

Ako stalno procenjujete sebe, propuštate stvarnu lepotu življenja

To međutim ne znači da ne treba da se procenjujete i vrednujete; velika je razlika između analiziranja i samoprocenjivanja. Vrednovanje je nežniji i suptilniji način provere, dok merenje čini dublji i oštriji rez u samo naše biće. Takva merenja ruše integritet našeg životnog iskustva i udaljavaju nas od učešća u sopstvenom životu.

Izvor

Ne možete da se uključite u tok sopstvenog života ako ste ogrezli u analitičko samo-merenje.

Da 

Ne volim perfekcionizam i mrzim perfekcioniste kojima svaka sitnica mora da bude savrsena. Volim red i smatram da ako radis bilo sta treba da ga uradis dobro, ali nikada nisam i necu razumeti ljude koji imaju teznju ka perfekcionizmu iz prostog razloga sto nista nije savrseno(pa ni ja  ). Najgore stanje u koje mozete dovesti sebe je nezadovoljstvo, a toga ako ste perfekcionista, cete imati podosta.