IN < - PC Nauka? - >LO
(1/1) :: Odgovori!
Razvoj društva diktira promene u poimanju morala, ispravnosti i pravičnosti. Navike i životni stilovi koji su ne tako davno čuvani kao društveno nepoželjne tajne, danas se smatraju "normalnim" delom javnog života. S druge strane, postoji niz nekada preovlađujućih stavova koji su danas obeleženi kao politički nekorektni i, samim tim, nedopustivi u oblikovanju društvene svesti. A kako stoje stvari sa naukom?
Piše: Jelena Gledić
Definisanje tolerantnosti oduvek je igralo značajnu ulogu u formiranju politike svih vrsta vlasti. Tako su još od Rimskog carstva političari/filozofi bili suočeni sa problemom utvrđivanja doslednih principa na osnovu kojih će jedna grupacija ljudi biti tolerisana i prihvaćena, a neka druga progonjena i često eliminisana iz tog društva. Danas eliminacije nisu tako česte, barem u zvaničnim politikama "savremenih" država, ali je problem tolerancije sveprisutan u formi pitanja političke korektnosti (eng. political correctness – PC).
Tolerancija ima nepremostive granice. Čuveni filozof nauke i politički filozof Karl Poper pisao je o „netoleranciji koja se ne može tolerisati“, tj. o činjenici da bi dosledno sprovedena tolerancija mogla dovesti do rušenja društvenog poretka. Teorije o toleranciji Džona Loka, iz 17. veka, kroz istoriju su zloupotrebljavane i korišćene kao izgovor za stigmatizaciju politički ili religijski nepoželjnih grupacija, a uključivanje Lokovih teorija u Ustav SAD možda je osnova za danas kontroverzni američki liberalizam, koji se bazira na pitanjima neotuđivih prava, apsolutne ravnopravnosti i potpune slobode govora. Osamdesetih godina 20. veka ova problematična pitanja su aktualizovana u američkom javnom i političkom životu pejorativnim korišćenjem termina "politička korektnost" (često kao PC/non-PC), koji je preuzet iz komunističkih sistema, gde je opisivao stavove koji su u skladu sa doktrinom Partije.
Politička korektnost definiše se kao diskurs, stav, ideja, politika ili ponašanje, oblikovano na način koji najmanje moguće vređa sve rasne, etničke, kulturne, političke, seksualne, polne/rodne i druge grupe. Problem je jasan – kako odrediti „najmanje moguće“, i gde je kraj spiska grupacija čije stavove treba uvažavati kao apsolutno ravnopravne? Poznat je primer osnivanja partije PNVD (hol. Bratska ljubav, sloboda i raznovrsnost) u Holandiji, koja se u programu, između ostalog, zalagala za izmenu zakona o zavođenju maloletnica pomeranjem starosne granice u definiciji maloletnog lica sa 16 na 12 godina, čime je dobila nadimak „partija pedofila“ i osudu svetske javnosti, ali ne i pravnog sistema. Objašnjenje je bilo da je jedna od osnova demokratskog društva pravo svake grupe pojedinaca da osnuje političku partiju. I dok se moderna društva bore sa zamkama demokratije, svet nauke je suočen sa pozivima na novu vrstu objektivnosti i kritičnosti.
Politička korektnost u nauci
Teorijske rasprave o političkoj korektnosti u nauci uglavnom se mogu čuti samo od istraživača koji se protive preovlađujućim stavovima o tekućim pitanjima nauke. Nakon što ih naučna javnost okarakteriše kao "pseudonaučnike", "mistike", "šarlatane" i "alhemičare", oni se pozivaju na političku korektnost koja stvara predrasude zbog kojih se njihova otkrića ne prihvataju. Sve polemike bi verovatno prestale uvođenjem njihovih teorija u školske udžbenike.
Suprotno teoriji, praksa naučnog istraživanja relativno često bila je vođena trendovima tolerancije koji su vladali u datom društvu, kao i preovlađujućim javnim mnjenjem. Setimo se samo Kopernika i Galileja, i često pogubnog uticaja crkve u srednjem i ranom novom veku. Međutim, možda najveći izvor nenaučnih teorija leži u tumačenju klasifikacije i karakteristika rasnih i kulturnih grupa (za više informacija pogledajte link 1 i link 2). Od tumačenja civilizacijskih stupnjeva jednog društva kroz tehnološku razvijenost, preko grubih stereotipa i polarizacija, pa sve do pripisivanja tekovina afričkih i azijskih kultura starim Helenima ili vanzemaljcima – ropstvo, rasizam, ekstremno nacionalističke ideologije i ugnjetavanje često su bili utemeljeni na "naučnim" istraživanjima. Drugi svetski rat i organizacije koje se bore za ljudska prava pokrenuli su značajne promene u društvu, ali i nove probleme u tumačenju "dozvoljenih" granica kritičnosti nauke.
Blumenbahova podela na pet rasa na osnovu analize lobanja, kraj 18. veka
Izostavimo brojne primere nedvosmislene zloupotrebe nauke zarad političkih ciljeva (od eugenike do globalnog zagrevanja), kao i vreme kada je zbog nedovoljne razvijenosti određenih disciplina dolazilo do grubih grešaka u povezivanju i tumačenju otkrića (kraniometrija, kokain kao prvobitni sastojak koka-kole i mnogih "tonika" i "eliksira", i sl.), i fokusirajmo se samo na pitanje rasizma u modernom dobu. Konkretno, vratimo se samo nekoliko meseci unazad.
Kontroverze nobelovca
„...pesimističan sam po pitanju potencijala Afrike... jer se naša društvena politika zasniva na činjenici da je njihova inteligencija ista kao naša – dok sva testiranja pokazuju da to nije slučaj...(voleo bih da su) svi ljudi jednaki...ali oni koji moraju da sarađuju sa kolegama crncima znaju da to nije tačno“, izjavio je dr Džejms Votson, dobitnik Nobelove nagrade za otkriće DNK, u intervjuu za Sunday Times oktobra 2007. Nakon objavljivanja ovog teksta, dr Votson je suspendovan do daljnjeg, a Muzej nauke u Londonu otkazao mu je najavljeno predavanje, uz objašnjenje da „Votsonovi komentari prelaze granicu prihvatljivosti za raspravu”. Jer, ovo nije prvi put da čuveni nobelovac izaziva javnost političkom nekorektnošću.
dr Džejms Votson
Dr Džejms Votson je pre desetak godina uzdrmao britansku javnost rekavši kako bi bilo zdravorazumski (bez obzira da li je to ispravno) dati ženama pravo da biraju da li će zadržati ili abortirati homoseksualno dete, ukoliko bi se to moglo odrediti prenatalno. Nekoliko godina kasnije, tvrdio je da ljudi sa tamnijom kožom imaju jači libido. Na svaku od ovih izjava, naučna i šira javnost su se podigle da daju svoj sud. I mišljenja su uvek bila podeljena – od snažne osude, bez želje za daljom diskusijom, do apsolutne podrške.
Tvrdnje dr Votsona se svakako mogu posmatrati kao validne hipoteze. Kako je direktor britanske Kraljevske ustanove (Royal Institution) Suzan Grinfild izjavila, ništa nas ne bi smelo sprečiti da tragamo za naučnim istinama. Ali, treba li ovakve nepotvrđene spekulacije objavljivati javnosti? Ukoliko se složimo da nijedna tema ne sme biti zabranjena za naučno istraživanje samo zato što je politički nekorektna, da li to znači da je većinom naučno neobrazovana javnost spremna da čuje sve potencijalne verzije Istine? Nauka jeste amoralna, ali je činjenica da su naučnici razvojem medija i popularizacijom nauke na sebe primili veliku odgovornost.
Autohtone rase na zemlji Nota i Glajdona, sredina 19. veka
Glavni problem sa kontroverznim izjavama dr Votsona nije njihova ispravnost, korektnost ili etičnost, već uticaj koji one imaju na društvo. Istraživač i običan čitalac neće na isti način shvatiti gore citiranu izjavu o rasnim razlikama u ljudskoj inteligenciji. Poznavalac metodologije istraživanja će shvatiti da dr Votson, u najgoroj varijanti, govori o rezultatima statistike urađene u nekom trenutku na nekom uzorku, i da nije važno koliko natprosečno inteligentnih crnaca mi poznajemo, već šta govori taj konkretan prosek. Običan čitalac će, verovatno, samo pomisliti na čist rasizam.
Po osnovnoj definiciji, naučno istraživanje podrazumeva otvoren um i slobodu za postavljanje bilo kog pitanja. Kada dođemo do, ma kakvog, odgovora, otvara se novo pitanje – kako ćemo objaviti i primeniti dobijene rezultate. Plasiranje "naučnih istina" u javnost svakako zahteva oprez, ali šta je sa "stručnom" literaturom?
Istorija represivne politike prema Azijatima na Zapadu je možda manje poznata od problema ropstva crnaca, zbog kojeg se vodio građanski rat u Americi. Imigranti iz azijskih zemalja, najviše Kine, masovno su „uvoženi“ u SAD kako bi radili na izgradnji železnice. Smatrani su građanima nižeg reda, a retko se spominje činjenica da čuvene kineske četvrti, koje danas postoje u gotovo svim većim gradovima na svetu, nisu nastale iz želje Kineza da očuvaju svoj nacionalni identitet, već više kao način da se kontroliše „žuta opasnost“.
Nepobitna činjenica da se ljudi razlikuju po određenim fizičkim karakteristikama zloupotrebljavana je proširivanjem tih razlika na intelektualne kapacitete i kvalitete rasa. Langdon Daun, koji je prvi opisao trizomiju hromozoma 21, po njemu nazvanu Daunov sindrom, objavio je u 19. veku klasično delo o etničkoj klasifikaciji idiota, koje je u nekoj od brojnih interpretacija dovelo do opšteprihvaćenog dvostrukog značenja termina mongoloid – osoba žute rase i/ili osoba sa Daunovim sindromom. Danas je jasno da ne postoji povezanost između mentalnih karakteristika Azijata i autističnih osoba, i mongoloid se smatra pejorativnim izrazom u oba slučaja. Ali, još postoje istraživači koji traže sličnosti.
„Žuta opasnost u svoj svojoj veličini“, kraj 19. veka
Stručni časopis Medical Hypotheses (koji se nalazi na Thomson SCI listi) objavio je u drugom broju iz 2007. godine rad dva italijanska lekara u kojem se razmatraju zajedničke osobine osoba sa Daunovim sindromom i, kako ih oni nazivaju, orijentalne populacije (naziv rada je Down subjects and Oriental population share several specific attitudes and characteristics, i možete ga pronaći preko sajta ScienceDirect, ili citiranog uz komentar na http://www.badscience.net/?p=511). Autori tumače svoje rezultate kao prilog razvoju dijagnostike i terapije osoba sa Daunovim sindromom, ali način na koji se bave temom zastrašujuće podseća na principe „rasne higijene“. Povlačenje ovako kontroverzne paralele danas bi zahtevalo čvrste dokaze, dok pomenuti rad ne poštuje čak ni osnovne principe kauzaliteta. Ukoliko je u prošlosti povezivanje fizičkih sličnosti tipičnih (ma šta to značilo) predstavnika dve grupe moglo da stvara teorije, od moderne nauke bismo očekivali mnogo više. Međutim, autori polaze upravo od fizičkog izgleda, nadograđujući svoju tezu slobodnim zaključcima, eliminišući validnost kredibilnih rezultata povlačenjem nedopustivih analogija.
Pored poznatih fizičkih sličnosti koje se navode u radu, autori uočavaju paralele i u svakodnevnim navikama. Naime, osobe sa Daunovim sindromom se odmaraju od stajanja čučanjem, a dok sede obično prekrštaju noge, što su po autorima položaji koje zauzimaju „orijentalni narodi“, konkretno „Vijetnamci, Tajlanđani, Kambodžani, Kinezi, dok čekaju autobus, na primer, ili dok ćaskaju“, kad je u pitanju čučanje. Navođenju sličnosti u sklonosti ka hrani bogatoj monosodijum glutamatom prethodi zaključak da i osobe sa Daunovim sindromom „obožavaju kada se na sto postavi nekoliko različitih jela“. Autori takođe zaključuju da „sklonost osoba sa Daunovim sindromom ka obavljanju rekreativno-rehabilitacionih aktivnosti, kao što su vez, pletenje pruća, izrada predmeta od keramike, koričenje knjiga i sl., što je opšte poznato, podseća na manuelne veštine Kineza, za koje je potrebna posebna sposobnost, kao na primer kod kineskih vazni ili korišćenja štapića za jelo“.
Nepotrebno je detaljno tumačiti bujicu komentara koje je izazvalo objavljivanje ovog rada – reakcije su slične kao kod kontroverznih izjava dr Votsona, osim što je u slučaju relativno nepoznatih italijanskih lekara manje onih koji su ustali u odbranu slobode kritičkog mišljenja u naučnom istraživanju.
Dakle – politička korektnost u nauci?
„Politička jednakost je posvećenost univerzalnim ljudskim pravima i politici koja tretira ljude kao pojedince a ne predstavnike grupa; to nije empirijska tvrdnja da su sve grupe potpuno iste.“
Stiven Pinker, psiholog
Iako ovaj sažeti prikaz složene teme razmatra samo pitanje rasizma, slično je i sa drugim -izmima. Pitanje ravnopravnosti je uvek aktuelna tema i čini se da rešenje koje bi zadovoljilo sve(t) nije na vidiku. U međuvremenu, ljude treba tretirati kao jednake, ne zato što oni to jesu u svakom pogledu, već zato što je to za sad najdosledniji mogući pristup organizaciji društva. Ljudi nalaze načine da se sami podele i bez pomoći države, a politička korektnost održava ravnotežu između ekstremnih viđenja sveta. Dakle, u javnosti se svesno prave tabui za koje se zna da će biti prekršeni. Naučni svet fukcioniše po nešto drugačijim pravilima, i ukoliko njegove osnove vidimo u stalnom traganju, istraživanju i otkrivanju novih znanja kritičkim preispitivanjem, možemo li sebi dozvoliti luksuz tabu tema? Pitanje je šta raditi u susretu nauke i javnosti, dva kvalitativno različita sveta.
Popularna nauka se najčešće bavi konkretnim i pojednostavljenim gotovim rezultatima, i obično ne sadrži sve ograde i rezerve koje ćete naći u originalnom naučnom radu. Javnost nema obavezu kritičkog promišljanja stvarnosti, niti posedovanja predznanja iz svih naučnih oblasti. Naučni svet, s druge strane, ima obavezu informisanja javnosti. Treba samo odlučiti o čemu, i što je važnije na koji način. Potrebna je ravnoteža između povlađivanja osetljivostima svih različitih grupa (što je često nemoguće) i svesti o potencijalnim reakcijama javnosti (koje su često burne). Na kraju, ostaje pitanje na koje svaki naučnik ima odgovornost, a pojedinac pravo, da da svoj lični odgovor – koja je prava mera političke korektnosti u nauci?
Izvor: B92-Nauka
. U međuvremenu, ljude treba tretirati kao jednake, ne zato što oni to jesu u svakom pogledu, već zato što je to za sad najdosledniji mogući pristup organizaciji društva.
potpuno pogreshno - tretiranjem ljudi kao jednakih , vrshi se negativna selekcija (shto je i jeste namera onih koji zagovaraju "jednakost" ).
prost primer : stavite inteligentno dete sa neinteligentnima i tretirajte ih jednako . inteligentno dete ce potiskivati svoju inteligenciju i prirodnu zelju za uchenjem , da bi se nekako "uklopilo" u grupu . ovo se deshava u svim rasno meshanim shkolama ,gde je kvalitet nastave daleko manji nego tamo gde su rase odvojene.