Pavle Pantelić podigao tri vodenice u svom stanu
Političari melju ko vodenički kamen

Sa brežuljka voda se sliva i okreće vodenički točak. Šum vode koja žubori, čeketalo svojim ritmičnim pokretom gura kukuruz iz koša pravo u žrvanj, uz karakterističan zvuk koji dopire iz vodenice. Samleveno brašno već je nasuto u džakove. Ali ono što je neobično jeste da ova vodenica nije na reci već usred stana Pavla Pantelića, u šabačkom naselju Trkalište. Tri vodenice gazda podigao u svom stanu.

- Sve je onako kao što sam zapamtio kada sam kao dečak sa mojim stricem Milutinom odlazio u vodenice u mojoj rodnoj Donjoj Sipulji na reci Cernici. Kako sam se radovao odlasku u vodenicu, slušati njen zvuk i spavati u njoj dok meljava ne bude gotova. Taj zvuk vode koja "tera" vodenični kamen, čeketalo koje uspavljuje bolje od svake uspavanke i najumornijeg čoveka, zvuci su koje pamtim čitav život - objašnjava svoju opčinjenost vodenicama Pavle Pantelić, nekada vrsni zavarivač u "Zorkinoj" fabrici "Oprema".

Nijedan detalj nije zaboravljen. Tu su i merdevine uz koje se seljak penje sa džakom da napuni koš, vide se minijaturna sita, kreveti u mlinarevoj sobi, sto za sedenje, ognjište iznad kojeg na verigama visi kotao gde se spremala cicvara. Prozori i ukrašena vrata kao pravi. Krovu od cigle i ćeramide, a na vrhu rodino gnezdo. Okolo vodenice "puca pogled" na krajolik kraj reke sa malim kolima u kojima su džakovi kukuruza i pšenice za mlevenje. Stado goveda i ovaca "čuva" baka i prede.
   
      

Trebalo mu je tri meseca da napravi prvu, posle nje uradio je i drugu, malo veću, koju je smestio u trpezariju, a u dnevnoj sobi je najveća i najraskošnija vodenica
      
      
      
   

- Trebalo mi je tri meseca da napravim prvu malu vodenicu. "Amerikaner" i ručna testerica su mi bili glavni alat. Napravio sam je pre tri godine. Poslednji put sam bio u vodenici pre 15 godina, ali sve sam zapamtio kao da sam u njoj bio juče. Godinama sam ih sanjao i maštao kako da ih "oživim". Budio sam se u tri sata noću i nastavljao uveče započet rad - kaže Pavle.

I tako, posle prve manje, uradio je i drugu, malo veću, koju je smestio u trpezariju. A u dnevnoj sobi je najveća i najraskošnija vodenica.
- Kada uveče sednem da gledam televiziju, uključim pumpu, poteče voda, a vodenica radi. Pomalo sam u prošlosti, malo u sadašnjosti, melje vodenični točak, a melju i sa ekrana ovi naši političari i svađaju se ne sluteći kako je svet lep - sa osmehom objašnjava.
Kaže da vodenica gotovo više i nema i da je malo ljudi koji su ih videli i bili u njima. U njegovoj Donjoj Sipulji, na reci Cernici nekada ih je bilo šest. Na reci Likodri kod Krupnja nekada je na samo četiri kilometra bilo 16 vodenica. Nedavno sam prolazio kolima ostala je još samo jedna, ali ni ona ne radi - kaže Pavle.

Kao dečak slušao je zastrašujuće priče starijih i čekao da se pojave veštice koje, po predanju, oneme čoveka, pa ne zna posle nijednu reč da prozbori.
- Ali, u vodenicama se ne čuju ni krici leptirica ni pesme veštica i vila, već samo miševi koji trče na brašno i cvrkut ptica - priseća se Pavle detinjstva.

Da bi upotpunio ambijent, Pavle je nabavio i kanarinca Miću, koji ne živi u kavezu, već cvrkuće kraj vodenice.
U njihov stan, gde živi sa suprugom Margitom, koja mu je pomagala kod šivenja odeće za minijaturne ljude, dolaze ljudi da vide i uživaju u zvuku vodenica.
- Bili su nedavno i neki bogati Beograđani koji su mi nudili novac da kupe vodenicu. Nema tih para kojima ovako nešto može da se plati - tvrdi Pavle.

Unuka Teodora je jedno od retke dece koja će vam ispričati kako vodenica radi i šta sve ima u njoj i uvek ima neko novo pitanje.
- Najveća mi je radost kada kod mene dođu prijatelji i komšije da se odmore i uživaju i na trenutak pobegnu od svojih problema - kaže nam Pavle.
M. Eraković ,Foto. R. Jevremović