Bermudi. Tropsko podrucje gde se svake godine skupljaju nauticari i odrzavaju regate. To je njihov raj i raj za jegulje koje svake godine dolaze tu da bi se mrestile. Ali za mnoge druge to je bermudski trougao ili djavoli trougao, jezivo mesto gde na tajanstven nacin nestaju ljudi zajedno sa svojim plovilima i letelicama i vise se nista i nikad ne cuje za njih. Da li je to bas tako.
  Prica je krenula sa nestankom grupe letelica americkog mornarickog vazduhoplovstva u tom podrucju. Evo kako ide prica koja se iz godine u godinu stalno ponavlja:
  Pet Avendzera ( torpedni avion) su poletela 5. decembra 1945. u 14.00 po lepom suncanom danu. Zadatak je bio cisto rutinski- dvosatna patrola od Fort Loderdejla ka istoku 150 milja, zapadno 40 milja i onda povratak u bazu. Svih pet pilota su bili veoma iskusni letaci i sve letelice su bile temeljno pregledane pred let. Vreme na podrucju marsrute je bilo pravi primer lepog suncanog dana na Floridi i let je isao svojim putem. U 15.45 Fort Loderdejl je primio poruku od letelica ali umesto da trazi uputstva za sletanje vodja leta je zvucao zbunjeno i zabrinuto: "Ne vidim tlo, izgleda da smo van kursa". Sa tornja su ih pitali za polozaj. Par minuta tisine a onda se ponovo cuo glas :"Nisam siguran gde se nalazimo, ne vidim zemlju." A onda gubitak veze za nekih deset minuta kada su se u etru culi uspaniceni glasovi posada: "Ne mozemo da nadjemo zapad. Sve je pogresno. Ne mozemo biti sigurni ni za jedan pravac. Sve izgleda cudno cak i okean."Dvadeset minuta kasnije novi vodja grupe je zvao toranj a glas mu je bio histerican: ... ne mozemo nista da ucinimo. Mislim da smo 225 milja severoistocno od baze." Par minuta kasnije zacule su se poslednje reci od Leta 19: " Izgleda kao da ulazimo u belu vodu... mi smo potpuno izgubljeni....".
  Za nekoliko minuta za njima krece spasilacki hidroavion. I nikada ga vise nisu videli. Obalna straza i mornarica krecu u potragu za izgubljenim letelicama. Za pet dana pretrazuju 250000 kvadratnih milja okeana ali od nestalih leteica ni traga. Samo ustalasano more, cisto nebo i umereni vetar.
  A da li je stvarno tako bilo?
  Kao prvo to uopste nije bila patrola vec skolska vezba navigacije nad otvorenim morem ( Navigation Problem No.1). Vodja grupe je bio veteran i vodio je grupu neiskusnih pitomaca sa prosecnim naletom od 300 sati od toga oko 60 na Avendzeru. Na predpoletnom dogovoru u 13.45 instruktor se nije pojavio. Odbio je da leti. Mehanicari su izvestili da ni jedan avion nije imao sat!!! ( za neupucene- navigacija se radi proracunom vremena leta, brzine leta i kursa- ako nemate sat onda ste ga najebali) Konacno se ipak instruktor pojavio i izvrsen je dogovor pred let.
  U 14.00 Let 19 je bio u vazduhu. Vreme je bilo pogorsano. Instruktor u avionu registracije FT-28 je leteo u repu formacije. Nekih pola sata od poletanja u bazi su primili poruku da su izvrsili vezbu bombardovanja iz niskog leta a to je potvrdio i kapetan jednog ribarskog camca. Oko 15.40 uhvacen je razgovor izmedju jednog studenta u letu koji je tvrdio da ne zna gde su. To je bio student u FT-74 koji se vrati da bi odbacio zaostalu bombu. Imao je teskocu sa orjentacijom pa mu je vodja grupe rekao da postavi levo krilo u pravcu sunca i tako leti i stici ce do obale Floride. Postojale su teskoce da se sretne sa grupom. Nisu imali IFF opremu a u bazi su probali da ih nadju pomocu radara i upute na pravilan kurs ali zbog jakog uticaja radio stanice sa Kube i nevremena to je bilo nemoguce. Na osnovu gubljenja radio signala vodje pretpostavlja se da su bili negde izmedju Biminija i Bahama. Vodja je izvestio da ne moze vise da cuje FT-74. U 16.00 je FT-28 javio da je vidljivost 12 milja, duva vetar i da je more uzburkano sa belim krestama.
  Na kopnu su shvatili nevolju u kojoj se grupa nasla i operator na radaru ASRTU-4 je preporucio da lete u kursu 270 stepeni, sto je bio postupak za sve one koji se izgube u toj oblasti a to su znali i pitomci. Operator ih je pitao da li imaju YG koji bi omogucio povratak kuci pomocu radara. Ali nije dobio odgovor. Kasnije je trazeno od leta da promeni frekvenciju za pretragu i spasavanje ali je to vodja odbio da bi mogao da drzi formaciju na okupu. U 18.04 FT-28 javlja da drze kurs 270 ali da nisu verovatno isli dovoljno na istok. Na kopnu je sest radio stanica uhvatilo taj signal i postupkom ukrstanja su uspeli da odrede polozaj grupe- bili su u elektronskom dometu od sto milja, 29 stepeni sever, 79 stepeni zapad, Let 19 je bio severno od Bahamskih ostrva i istocno od obale Floride. Svim stanicama je naredjeno da ukljuce aerodromska svetla i reflektore.
  U 18.20 spasilacki hidroavion je bio u vazduhu u nastojanju da nadje izgubljenu jedinicu. Ima teskoca sa prijemnikom ali se nacuju poruke od FT-28:" Sve letelice su u tesnoj formaciji... moracemo da se smocimo umesto prizemljimo... kada prvi avion ostane na 10 galona goriva, svi cemo zajedno sleteti. U isto vreme oficir sa britanskog tankera "Viskaunt Impajer" javlja da je u tom podrucju veoma lose vreme sa jakim vetrom i visokim talasima. Prema javljanju drugog hidroaviona da idu ka oblasti zadnjeg javljanja Leta 19, i da po pretpostavci formacija ima goriva za jos dvadeset minuta leta.
  U 19.27, PBM-5, Buno 59225, je leteo preko Banana River sa tri avijaticara, zadnje javljanje je bilo u 19.30 i od tog trenutka se vise nije cuo. Krstareci van obala Floride tanker USS Gejnes Majls je u noci u 19.50 poslao poruku da su videli eksploziju, koja se dizala sto stopa u visinu i pozar koji je trajao oko deset minuta. Dosli su do tog mesta i nasli masnu mrlju na povrsini. Tu su kruzili i trazili reflektorima prezivele ali bez uspeha. Potvrdu o zadnjem letu spasilackog hidroaviona je stigla i od USS Solomons ( CVE67) koji je pratio hidroavione.
  Sutradan je usledila potraga po veoma losem vremenu ali su posle nekoliko dana zbog jakog pogorsanja vremena obustavili sve zadatke. Letaci su bili zauvek izgubljeni.
  O tome je podnet i izvestaj i on se nalazi u Naval Historikal Center u Vasingtonu, mikrofilm NRS 1983-37.
  Jedan itrazivac je nezavisto od zvanicnika istrazio slucaj i nije nasao nikakve nejasnoce koje navode na bilo sta tajanstveno. Cak je uspeo da nadje i dezurne oficire u kontrolnom tornju, na radaru i radio stanici i niko nije rekao da su culi ikakve "stravicne' poruke. Jednostavno radilo se o dezorjentaciji, veoma losim vezama zbog uticaja vremena i radio stanice sa Kube i nedostatku odgovarajuce elektronske opreme i satova.
  Pocetkom devedesetih je istrazivacka podmornica Alvin na dnu mora na vrlo velikoj dubini nasla ostatke jednog od avina iz Leta 19 i cak su ocitali broj na njemu. Ali senzacinalisti nisu ostali skrsenih ruku- vec posle sest meseci su pustili vest da je jedan Avendzer iz Leta 19 sleteo na jedan aerodrom na Floridi i da je koristio staru sifru. Pilot u njemu nije ostareo ni minut a avion je imao na sebi broj, pogadjate vec- isti onaj koji je Alvin snimio na velikoj dubini. I tako su se opet ljudi bez imalo etike narugali  sudbini tragicno nastradalih mladih ljudi i onih koji su nastradali u nastojanju da ih spasu. A sto se tice nestanaka, nema mora okeana ili jezera gde nesto nije nestalo bez svedoka. Zar bi trebalo da odmah pravimo oko tih okolnosti dramu i za razjasnjenje se pozivamo na natprirodne sile, vanzemaljce, demone i jos ko zna kakva cuda...
  Po svom sadrzaju ova tema bi trebala da se postavi u odeljak "historia est..." ali kako se radi o mom pokusaju da se dogadjaj rasvetli u naucnom smislu i time odbace nenaucna tumacenja ovog dogadjaja, ja se nadam da ce moderator/moderatori ovog odeljka foruma imati razumevanja i prihvatiti postavku clanka. Unapred hvala.
  Fotofija prikazuje jednog od nastradalih u tom letu, ilustraciju aviona vodje i rutu koju su trebali da lete.